- Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Sje­ća­te li se bri­tan­skog mu­zi­ča­ra Ni­ka Drej­ka ko­ji je u ne­ko­li­ko svo­jih pje­sa­ma opi­sao ne­djelj­nu grad­sku ti­ši­nu, sje­tu... U jed­noj je to ura­dio in­stru­men­tal­no. Sa­mo gi­ta­ra i fla­u­ta.
Dok slu­ša­te tu pje­smu, „Sun­day“, ima­te osje­ćaj kao kad u sa­mi cik zo­re še­ta­te pod­go­rič­kim uli­ca­ma, osje­ća­ju­ći spo­koj i mir svu­da oko se­be. Nik, po­put ne­kog sli­ka­ra, sa­vr­še­no je do­ča­rao jed­no ta­kvo ju­tro.
Lju­bav ka mu­zi­ci usa­di­la mu je maj­ka Mo­li ko­ja je, na kla­vi­ru, kom­po­no­va­la pje­sme za nje­ga i nje­go­vu sta­ri­ju se­stru Ga­bri­je­lu. Već u osnov­noj ško­li na­u­čio je da svi­ra kla­vir i sak­so­fon, osni­va i pr­vu gru­pu „The Par­fu­med Gar­de­ners“ ko­ja je, uglav­nom, ob­ra­đi­va­la pop hi­to­ve iz še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka. Nik sa se­dam­na­est go­di­na po­či­nje da svi­ra aku­stič­nu gi­ta­ru, a sa njom po­či­nje i no­vo po­gla­vlje u nje­go­vom ži­vo­tu. Uni­ver­zi­tet u Kem­bri­džu upi­su­je 1966. go­di­ne, ali tri go­di­ne ko­je je pro­veo ta­mo, uglav­nom su pro­la­zi­le u pi­sa­nju pje­sa­ma, slu­ša­nju plo­ča Bo­ba Di­le­na, Ti­ma Bar­kli­ja.
To­kom 1968. na­stu­pa po ma­njim lon­don­skim klu­bo­vi­ma, i za­pa­da za oko pro­du­cen­tu Džou Boj­du. Ubr­zo pot­pi­su­je ugo­vor s iz­da­vač­kom ku­ćom „Aj­ledn“. Pr­vi al­bum „Fi­ve Le­a­ves Left“ ob­ja­vlju­je 1968. go­di­ne. Al­bum je odi­sao sje­tom, nje­žnim zvu­ci­ma aku­stič­ne gi­ta­re i tu­žnim gu­da­či­ma ko­ji su bi­li pro­že­ti su­ro­vo iskre­nim tek­stom o neo­stva­re­nim lju­ba­vi­ma i ne­ra­zu­mi­je­va­nju oko­li­ne.
Po­sled­nji al­bum
Nje­gov glas je pun osje­ća­nja, pa vi­še pje­sme či­ni ro­man­tič­nim ne­go mrač­nim. Al­bum je, po iz­la­sku, do­ži­vio krah, dok da­nas va­ži za kla­sik folk-pop mu­zi­ke. Mno­gi mu­zi­ča­ri, pa i El­ton Džon su iz­ja­vi­li da taj LP sma­tra jed­nim od naj­dra­žih ko­ji je ikad čuo. Već sle­de­će go­di­ne sni­ma „Bru­ter Layter“. Kla­vir svi­ra Džon Kejl iz ve­li­čan­stve­ne gru­pe „Vel­vet an­der­gra­und“. Na ovom LP-u na­la­zi se Ni­ko­va naj­po­zna­ti­ja pje­sma „Nort­hern Sky“ ko­ja je mno­go go­di­na ka­sni­je ko­ri­šće­na u mno­gim fil­mo­vi­ma...
U vri­je­me dok je sni­mao tre­ći, ujed­no i po­sled­nji, al­bum „Pink Moon“, sve du­blje je pa­dao u de­pre­si­ju. Na na­go­vor ro­di­te­lja po­sje­ću­je psi­hi­ja­tra ko­ji je sa­mo po­tvr­dio de­pre­si­ju, pre­pi­sav­ši mu go­mi­lu lje­ko­va. Ve­za sa So­fi­jom Rajd, sa ko­jom je znao sa­ti­ma da raz­go­va­ra, što je po­vla­sti­ca ko­ju ni­ko ni­je imao u nje­go­voj oko­li­ni, bi­la je sve lo­ši­ja. Ni ži­vot u Lon­do­nu mu ni­je pri­jao. Vra­tio se u ro­di­telj­ski dom, u gra­di­ću Ten­vort in Ar­den. Jed­ne no­vem­bar­ske ki­šne no­ći, 1974. go­di­ne, Nik je oti­šao na spa­va­nje par sa­ti iza po­no­ći. Vi­še se ni­je pro­bu­dio. Imao je tek dva­de­set šest go­di­na. Uvi­đa­jem je kon­sta­to­va­no da je smrt na­stu­pi­la zbog pre­ve­li­ke do­ze an­ti­de­pre­si­va. Po ri­je­či­ma lje­ka­ra, umro je u ra­nu zo­ru, iz­me­đu šest i se­dam ča­so­va uju­tro.
Bi­la je ne­dje­lja. Da­nas, 36 go­di­na na­kon nje­go­ve smr­ti, su­ro­va iro­ni­ja ka­že da se nje­go­vi al­bu­mi pro­da­ju u mi­li­on­skim ti­ra­ži­ma. Mu­zi­ka mu je ko­ri­šće­na u re­kla­ma­ma „Naj­ki“, Fol­ksfa­ge­na... Po­put Vin­sen­ta Van Go­ga, Kaf­ke, Ba­ha... nje­go­vo dje­lo po­sta­lo je ci­je­nje­no tek na­kon smr­ti, a sa­mim tim po­sta­lo je i be­smrt­no. Nje­go­vu mu­zi­ku slu­ša­ju: No­ra Džons, Pol Va­ler, Bred Pit... Tu­žna je i sjet­na ova ne­dje­lja u ko­joj slu­šam nje­go­vu mu­zi­ku i pi­šem ovaj tekst.
Kurt Ko­bejn
U uto­rak, 5. apri­la 1994. go­di­ne, Kurt Ko­bejn je oti­šao u svo­ju ku­ću u Me­dro­nu. Bio je de­pri­mi­ran i ubri­zgao je se­bi 1.52 mg/l. A do­ze za 1/3 sla­bi­je od tih po­ka­za­le su se smr­to­no­snim. Ku­ća je bi­la pra­zna, mrač­na – ta­ko je uvi­jek bi­lo ka­da Kor­ni i Fren­sis ni­je­su bi­li tu, upa­lio je TV. Za­tim, pro­šao kroz stan iz­nad ga­ra­že u ko­me je ne­kad ži­vje­la Mi­šel de Vit, biv­ša da­di­lja nje­go­ve kćer­ke. Svo­je po­sled­nje mi­sli zab­vi­lje­žio je cr­ve­nim ma­sti­lom. „Već go­di­nu ni­je­sam osje­tio pra­vo uz­bu­đe­nje, bi­lo slu­ša­ju­ći, bi­lo stva­ra­ju­ći mu­zi­ku, ni­ti pi­šu­ći bi­lo šta”. I zbog to­ga je, iz­gle­da, osje­ćao kri­vi­cu. Go­mi­la ko­ja mu je vri­šta­la ni­je mu pru­ža­la ni­ka­kvo za­do­volj­stvo ili uz­bu­đe­nje...
Ko­nač­no, bio je na ivi­ci ne­ra­va. Pot­pi­sao je – „lju­bav, mir i em­pa­ti­ja, Kurt Ko­bejn” – za­bo je svo­je na­liv­pe­ro kroz pi­smo, i pri­ku­cao ga za pi­sa­ći sto. A on­da je po­seg­nuo za pu­škom. Bio je to kraj još jed­ne ne­pre­va­zi­đe­ne ro­ken-rol lič­no­sti u svi­je­tu te oča­ra­va­ju­će mu­zi­ke.
Umro je Dži­mi Hen­driks, Džim Mo­ri­son, Dže­nis Džo­plin, a ni Kurt Ko­bejn se ni­je baš osje­ćao naj­bo­lje. Pa­ra­fra­zi­rao je sti­ho­ve Dži­ma Mo­ri­so­na, ko­ji su u ori­gi­na­lu zna­či­li: Ži­vi br­zo i umri mlad, a Kurt Ko­bejn je na­pi­sao „bo­lje je sa­go­re­ti od­mah, ne­go se po­ste­pe­no ga­si­ti”. Sa tim je oti­šao u le­gen­du, me­đu ve­li­ka­ni­ma ro­ka, či­ji mno­gi, na­zo­vi­mo sti­lo­vi, ni­je­su ni­ti mo­gu da se po­re­de sa tom vr­stom mu­zi­ke ve­li­kih maj­sto­ra re­ken-ro­la.
(Na­sta­vi­će se)