- PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Na­šu po­ro­di­cu je po­go­dio ne­nad­ni gu­bi­tak: Osta­li smo bez Ve­se­li­na. Jo­le ni­je znao, a na­ša maj­ka Da­rin­ka tek je iza­šla sa Go­log oto­ka. Li­je­čen je Ve­se­lin na Ce­ti­nju, a po­tom u Be­o­gra­du. Ni­je po­mo­glo. Am­pu­ti­ra­li su mu no­gu. Pre­mi­nuo je fe­bru­a­ra 1954. Ne­ta­čan je po­da­tak da je Jo­le pri­su­stvo­vao sa­hra­ni svo­ga si­na. Ni­je ne­go. Ba­ja­gi je po­sma­trao sa­hra­nu is­pod kro­va na­še ku­će u Li­ši. Be­smi­sli­ce, ba­lje­zga­nje.
Tre­ba­lo je do­ći do mor­bid­ne ide­je da pr­vu gru­pu go­lo­o­to­ča­na sa­če­ka tzv. „bo­san­ska gru­pa“ ko­ju či­ne Her­ce­gov­ci i dru­ge usta­še i čet­ni­ci. Ne­ma sum­nje „bo­san­ka gru­pa“ ni­je ima­la mi­lost pre­ma „sta­lji­ni­sti­ma“. Na­pra­vljen je špa­lir od usta­ša i čet­ni­ka za do­ček. Uda­ra­li su mot­ka­ma, pe­sni­ca­ma, no­ga­ma, plju­vač­kom, gdje je ko sti­gao. Uz ur­li­ke „Ua, ban­do“, mno­gi od njih do­ve­že­ni bro­di­com „Pu­nat“, osta­li su bez zu­ba, po­lo­mlje­nog če­la, one­svij­šće­ni na tu­ca­ni­ku. Neo­pi­si­vom pre­bi­ja­nju cilj je bio ubi­ja­nje čo­vje­ka u čo­vje­ku. Kad je „bo­san­ska gru­pa“ opo­sli­la do­ček pre­pu­sti­la je sa­mim za­tvo­re­ni­ci­ma da­lje usa­vr­ša­va­nje na­red­nog „do­če­ka“. Ni­je svak mo­gao da se od­u­pre tor­tu­ri. Na­šlo se me­đu sa­mim uhap­še­ni­ma do­volj­no „sob­nih star­je­ši­na“, pre­va­spi­ta­va­nih na br­zu ru­ku. Gra­ni­ce ljud­ske iz­dr­žlji­vo­sti i du­šev­nog po­re­me­ća­ja po­sve su neo­d­re­đe­ne. Na ostr­vu je po­sto­ja­lo ne­ko­li­ko lo­go­ra. Sta­ri mu­ški lo­gor („Sta­ra ži­ca“), No­vi mu­ški lo­gor („No­va ži­ca“), Ra­di­li­šte 101 („Pe­tro­va ru­pa“) i žen­ski lo­gor. U bli­zi­ni po­sto­je ostr­va Sv. Gr­gur i Pr­vič, ko­ja su ko­ri­šće­na kao re­zer­vni lo­go­ri. Sa­di­stič­kom tor­tu­rom ru­ko­vo­di­la je Upra­va lo­go­ra, a ne­po­sred­no iz­vr­še­nje fi­zič­ke tor­tu­re pre­pu­šte­no je sa­mim za­tvo­re­ni­ci­ma, ko­ji su uz pri­su­stvo isljed­ni­ka oka­ja­va­li i sop­stve­ne „gri­je­he“. Zlo­či­nač­ke me­to­de, uklju­ču­ju­ći mo­re­nje ka­žnje­ni­ka že­đu i gla­đu, op­sta­lo je sve vri­je­me go­lo­o­toč­ke dra­me. Pre­ma po­u­zda­nim pro­cje­na­ma, gro­zo­te Go­log oto­ka ni­je pre­ži­vje­lo tri­sta i dva­de­set oso­ba. Osta­vi­li su ko­sti u mor­skim ta­la­si­ma ili na Go­lom oto­ku. U po­čet­ku sa­hra­nji­va­ni su u ka­me­nja­ru, pod ši­fro­va­nom ozna­kom, a kad ih se na­mno­ži­lo do­volj­no sa­hra­nji­va­ni su na spe­ci­jal­nom mje­stu na Go­lom oto­ku.
„Od ka­da smo do­pre­mlje­ni na ovo go­lo ostr­vlje – pri­ča na­ša maj­ka – bi mi ja­sno šta me če­ka. Br­že, još br­že, pa­da ko­man­da. Ne­ko me šče­pa za ko­su i iz­vu­če na pa­lu­bu, i bez za­dr­ža­va­nja utje­ra u vr­tlog, der­nja­vu i bu­ku. Iz­be­zu­mlje­ne že­ne po­sr­ta­le su, pa­da­le, iz­u­bi­ja­ne i po­plju­va­ne, kroz špa­lir for­mi­ran kru­gom lo­go­ra. Na kra­ju špa­li­ra na­la­zio se pla­to na ko­me su nam ne­ki „kom­baj­ni“ oši­ša­li ko­su­ri­ne. Su­zu sam pro­ro­ni­la nad svo­jim ple­te­ni­ca­ma. Re­žu ih ne­mi­li­ce. Na­ku­pi­lo mi se po­ni­že­nje, sav jad i če­mer. Iza to­ga smje­nji­va­li su se od­la­ske pod boj­kot, če­sta bu­đe­nja is­pod bok­so­va, a na­ro­či­to žen­tu­ri­na iz bo­san­ske gru­pe pri­li­kom ši­ba­nja ka­žnje­ni­ca po de­be­lom me­su. Stal­na i vje­či­to pro­gla­še­na ban­da.“
U toj mi­sli o za­lud­no­sti ži­vlje­nja, pro­zva me ku­rir­ka: „Na ra­port, u kan­ce­la­ri­ju uprav­ni­ce Hil­de Se­jej!” Ta­man sam smi­sli­la opro­štaj­nu pje­smu za ma­ka­nje u Pi­pe­ri­ma („... kad se maj­ke uže­li­te, uja­ku se po­ža­li­te, nek vam ujak dže­vap dad­ne mje­sto va­še maj­ke jad­ne...“). „Pu­sti­li bi­smo te ku­ći da ideš kod onih ma­ka­nja... Sa­mo fa­li je­dan raz­log, ni­čim se ni­je­si do­ka­za­la! Po­zna­ješ li ovaj ru­ko­pis...” Pro­mi­je­nih se u li­cu. „Zna­či to je ona pi­smi­let­ka, ona na­ko­vr­dža­na Va­silj­ka! Is­ku­ša­va­la me na kvar­no pu­na dva lje­ta...” „Da­kle, ne­ćeš da pri­znaš”, – do­bu­je pr­sti­ma po sto­lu onaj glav­ni.
Uprav­ni­ca lo­go­ra po­zva dvi­je raz­u­la­re­ne ka­žnje­ni­ce. Uze­še me na ob­ra­du, ša­kač­ke, no­gač­ke, tru­pač­ke. Ona ibre­tu­lja od Va­silj­ke bo­bo­će mi u gla­vu iza sva­kog udar­ca. Rev­no­sno je do­la­zi­la, uzi­ma­la i bro­šu­ri­ce to­bož na či­ta­nje, i vra­ća­la mi iste po­što ih UD­BA fo­to­ko­pi­ra.
Na po­men re­vi­zi­o­ni­sti­ke, uba­če­ne Bo­san­ke od­lo­mi­še mi ne­ko­li­ko vru­ćih za­dla­na­ka. Po­pu­sti­še mi ka­pi­la­ri u no­su. Uda­ra­ju. Uda­ra­ju, mla­te. Ka­la­štu­re do­ne­so­še po­su­du pu­nu vo­de. Za­gnju­ri­še mi gla­vu. Po­mo­dre­lu od gu­še­nja iz­vu­ko­še me. Kroz iz­ma­gli­cu mi do­pi­ru gla­so­vi.
–Du­žni smo da te ospo­so­bi­mo za zdra­vu mi­sao.” „Ne ma­rim, sa­mo vo­de, že­lim sa­mo vo­de...” „Što se tu pre­ne­ma­žeš, mr­ci­no. Znaš li gdje se na­la­ziš?” – upi­ta Hil­da Se­jej. „A što me mr­cva­ri­te ova­ko, što me ne ubi­je­te od­jed­nom, naj­zad­nja fur­do, pas vam se me­sa na­po­te­zao...”
I šta bi­va! Sad slu­šam ovog isled­ni­ka, mi­slim da se zo­ve Ra­du­le Po­po­vić, ko­ji me već isle­đi­vao u da­le­kom za­vi­ča­ju. „Jad­na ne bi­la što ne pri­znaš sve što je za­pi­sa­no u ovoj pri­ja­vi, a ti znaš či­joj, i ka­ko si bi­la ja­tak svom od­met­ni­ku, i ka­ko si ši­ri­la pro­pa­gan­du, i ka­ko si ka­či­la Ga­ro­vu znač­ku Sa­ve­za bo­ra­ca... Is­kri­vi­la si li­ni­ju, to je to!”
Za­gle­dan kroz pro­zor osun­ča­ne uva­li­ce, na­kon po­du­že stan­ke, obra­ti se uprav­ni­ci lo­go­ra: „Po­red ime­na ove ne­po­pra­vlji­ve ban­de, Hil­da, za­pi­ši: od­sut­na bez odo­bre­nja... Što je svo­je­vr­sni ap­surd.”
Iza­gna­še me sa Gr­gu­ra, na Go­lom mi da­do­še ne­ke pr­nje i ot­pu­sni­cu. Pri­je na­pu­stim Gr­gur, odr­ža­la sam krat­ko slo­vo: „Na put vr­li­na i po­šte­nja sa­mo su se po­ka­za­le oda­bra­ne ka­žnje­ni­ce. Ne­ma ih mno­go, pet po­sto!” Po­sli­je sko­ro go­di­nu da­na pro­tje­ru­ju me u za­vi­čaj... Na Dre­zgi mi pri­op­šte di­rek­ti­vu do­bi­je­nu iz Be­o­gra­da: „Re­še­no je da se ja­vi par­tij­skim ru­ko­vod­stvi­ma i or­ga­ni­ma za in­for­mbi­rov­ce ko­ji su pu­šte­ni sa „Mer­me­ra“ bo­lje pri­hva­ta­ju, jer su oni od­i­gra­li zna­čaj­nu ulo­gu pro­tiv Ko­min­for­ma.”
– U di­rek­ti­vi ko­ju smo pri­mi­li 13. IV 1950. pi­še zna­čaj­nu, i ni­je se s tim ša­li­ti, – obrec­nu se Vas­ko Go­lin.
(NA­STA­VI­ĆE SE)