-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Ri­je­šen da ne bu­de je­dan od onih ko­je „te­zga­re” na sva­kom ćo­šku, ili pra­vi kom­pro­mi­se, Ro­džer Ni­kols po­či­nje da se ba­vi do kra­ja ži­vo­ta. Osam­de­se­tih go­di­na otva­ra zla­tar­sku rad­nju, ko­ja po­sto­ji i dan-da­nas.
Iako je du­go vre­me­na van me­di­ja i svje­tla po­zor­ni­ce, nje­go­va mu­zi­ka ne pre­sta­je da osva­ja no­ve i no­ve ge­ne­ra­ci­je.
Pri­mjer za to je i Brent Keš, ko­ji Ni­kol­sa po­mi­nje kao jed­nog od mu­zi­ča­ra ko­ji su naj­vi­še uti­ca­li na nje­gov iz­gra­đen mu­zič­ki stav.
Iz­me­đu osta­log je iz­ja­vio:
„Ni­je mi to­li­ko va­žno da li će mi se no­vac od plo­če vra­ti­ti ili ne. Ono što mi je bit­no je­ste to da mi za 20 ili 30 go­di­na ne­ki no­vi klin­ci ot­kri­ju moj al­bum, pi­ta­ju­ći se ka­ko je uop­šte mo­gu­će da ni­ka­da ni­je čuo za ta­ko bo­ga­to or­ke­stri­ra­nu plo­ču.” Upra­vo su ta­ko mno­gi osje­ća­li ka­da su pr­vi put ču­li je­di­ni al­bum Ro­dže­ra Ni­kol­sa. Umro je u 66 go­di­ni ži­vo­ta, 9. apri­la 2011.
La­ti­no-rok
Ot­kad je ste­kao sla­vu po­ja­viv­ši se sa svo­jim ben­dom na ču­ve­nom Vud­sto­ku, mek­sič­ki Ame­ri­ka­nac, le­gen­da me­đu gi­ta­ri­sti­ma, pje­vač i kom­po­zi­tor Kar­los San­ta­na, do­bio je de­se­tak „Gre­mi” na­gra­da.
Za svoj al­bum iz 1999. go­di­ne „Su­per­na­tu­ral” bio je no­mi­no­van u čak je­da­na­est ka­te­go­ri­ja. I sa­da je sta­ri do­bri Kar­los na vr­hu.
Nje­go­vi za­i­sta ne­vje­ro­vat­ni al­bu­mi, kr­ca­ti slav­nim go­sti­ma i od­lič­nom mu­zi­kom odu­še­vi­li su sve kul­tu­re svi­je­ta. Sa­mo u Ame­ri­ci, i to pri­je re­klam­nog pod­stre­ka, ko­ji će se de­fi­ni­tiv­no osje­ti­ti osva­ja­njem sil­nih „Gre­mi­ja”, naj­no­vi­ji al­bum „Gi­tar he­ven mek­grej­ten gi­tar kla­siks of for tajm” je raz­gra­bljen u šest mi­li­o­na pri­mje­ra­ka i pro­veo je ne­ko­li­ko ne­dje­lja na pr­vom mje­stu top-li­ste al­bu­ma.
Kar­los San­ta­na je ro­đen 20. ju­la 1947. go­di­ne u Autla­nu, u Mek­si­ku. Po­ni­kao je u vri­je­me eks­plo­zi­je „dje­ce cvi­je­ća” u San Fran­ci­sku, a na­kon Vud­sto­ka je, sa svo­jim ben­dom „San­ta­na”, po­stao li­der me­đu rok-gi­ta­ri­sti­ma uspje­šno lan­si­rav­ši oso­be­ni pe­čat: rok sa bla­gim, ali uvi­jek pri­sutnm i pri­mi­jet­nim la­ti­no pri­mje­sa­ma.
Već pr­vi al­bum „San­ta­na” pro­dat je u pre­ko mi­li­on pri­mje­ra­ka, i od ta­da, uglav­nom (čak i ka­da je ob­ja­vlji­vao za­htjev­ni­ju fu­zi­ju džez-rok-la­ti­no usmje­re­nja) nje­go­vi obo­ža­va­o­ci su re­a­go­va­li na sli­čan na­čin.
Za če­tr­de­se­tak go­di­na Kar­los je odr­žao na hi­lja­de kon­ce­ra­ta ši­rom svi­je­ta. Na­zva­li su ga „la­tin­skom du­šom ro­ka, pro­sla­viv­ši gi­ta­ru „gip­son 335”.
Ob­i­šao je cio svi­jet, osvo­jio sva mo­gu­ća pri­zna­nja. Po­stao je naj­ci­je­nje­ni gi­ta­ri­sta.
Ne­do­sta­ja­la mu je još sa­mo kru­na, iako su ga pro­gla­si­li kra­ljem ro­ken­ro­la.
San­ta­na ili De­va­dip, ka­ko se kao sled­be­nik Ma­ha­vi­šne na­zvao po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ovih da­na je za­ni­mljiv i zbog re­kord­no do­bi­je­nih „Gre­mi­ja” i svjet­ske tur­ne­je, bar isto to­li­ko se na­vo­di u pri­či o ma­le­nom Kar­lo­su ko­ga je iz­vje­sni čo­vjek s ka­u­boj­skim še­ši­rom sva­ko­dnev­no mal­tre­ti­rao.
Po­no­vo u Be­o­gra­du
San­ta­na je ta­da imao je­dva de­se­tak go­di­na i ime tog čo­vje­ka, kao ni nje­go­va ulo­ga u Kar­lo­so­vom ži­vo­tu ni­je­su ob­ja­šnje­ni. U sva­kom slu­ča­ju, mal­tre­ti­ra­nje je tra­ja­lo pri­lič­no du­go, sve dok se Kar­los pu­kim slu­ča­jem ni­je otr­gao iz si­le­džij­skih kan­dži.
To je pro­mi­je­ni­lo nje­gov ži­vot… Okre­nuo se mu­zi­ci...
Dvi­je go­di­ne na­kon sjaj­nog kon­cer­ta u do­njem gra­du be­o­grad­ske tvr­đa­ve – Ka­le­meg­da­nu, Kar­los San­ta­na je, na­stu­pio u Are­ni, 7. ju­la ove 2011. go­di­ne, u okvi­ru svjet­ske tur­ne­je, na ko­joj pro­mo­vi­še svoj po­sled­nji al­bum „Gi­tar he­ven mek­grej­ten gi­tar kla­siks of for tajm”, na ko­jem se na­le­ze ob­ra­de rok kla­si­ka.
Pra­ti­lo ga je de­set vr­snih mu­zi­ča­ra, me­đu ko­ji­ma su: En­di Var­gas, vo­kal, Dej­vid Me­tju, kla­vi­ja­tu­re, Be­ni Ri­tvel, bas...
Pu­bli­ka je ima­la pri­lu­ku da uži­va u nje­go­vim pje­sma­ma „Blek me­džik vu­men”, „Be­king blek”, „Evro­pa”, „Sam­ba pa ti”...
Pje­sme „Ko­ra­son” i „Spi­na­do” iz­veo je sa svo­jom su­pru­gom, ina­če bub­njar­kom Sin­di Blek­men.
Na­ja­vio ih je ri­je­či­ma:”...Da je ži­vot li­jep, a još je ljep­ši ako ste za­lju­blje­ni i da čo­vjek ko­ji ni­je za­lju­bljen ni­je živ.”
Pet­na­e­sti na li­sti sto­ti­nu naj­bo­ljih rok gi­ta­ri­sta svih vre­me­na, pre­ma rang li­sti ča­so­pi­sa „Ro­ling Sto­un”, i i član ro­ken­rol ku­će slav­nih, još jed­nom je za­di­vio be­o­grad­sku pu­bli­ku, sna­žnim i emo­tiv­nim spo­jem ro­ka, la­ti­no rit­mo­va, dže­za...
I, na­rav­no, svo­jom ne­po­no­vlji­vom in­ter­pre­ta­ci­jom....
(Na­sta­vi­će se)