-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Dok je Mi­ha­i­lo La­lić, pri­ma­ju­ći vi­so­ko od­lič­je te 1979. go­di­ne, go­vo­rio na sve­ča­no­sti u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du, od­mje­re­no, ti­ho i ne­na­me­tlji­vo, bi­ra­ju­ći i ni­žu­ći ri­je­či i mi­sli kao naj­fi­ni­je bi­se­re i dra­go ka­me­nje, po­mi­slio sam ka­ko bi bi­lo li­je­po da na­pra­vim s njim raz­go­vor. Istog tre­nut­ka sam se pro­sto upla­šio od te po­mi­sli, zna­ju­ći ka­ko je te­žak na ri­je­či, po­seb­no ako ta ri­ječ tre­ba da iza­đe na svje­tlo da­na i do­bi­je epi­log u no­vi­na­ma.
Sju­tra­dan sam ipak od­lu­čio da mu po­nu­dim da bu­de sa­go­vor­nik u ru­bri­ci „Po­se­ta ne­de­lje” – re­vi­jal­nog, ne­djelj­nog iz­da­nja „Po­li­ti­ke Eks­pres”, u ko­joj sam ta­da ra­dio kao do­pi­snik iz Cr­ne Go­re. Pri­ku­pio sam hra­brost i s ve­li­kom tre­mom i stra­hom da li ću ubje­dlji­vo, teč­no iz­go­vo­ri­ti tih ne­ko­li­ko re­če­ni­ca ko­je sam sro­čio i ko zna ko­li­ko pu­ta po­no­vio u mi­sli­ma, okre­nuo broj La­li­će­vog te­le­fo­na u Her­ceg No­vom, gdje je ta­da naj­vi­še bo­ra­vio. Sa­slu­šao me je, a on­da bez pre­do­mi­šlja­nja, mir­no, ali od­luč­no, re­kao da on ne bi, da se umo­rio od jav­no­sti u pro­te­kla dva da­na.
Ne od­u­sta­ju­ći, po­čeo sam da mu ob­ja­šnja­vam ka­kav je ka­rak­ter te ru­bri­ke, da to ni­je kla­sič­ni in­ter­vju, već obič­ni raz­go­vor, is­po­vi­jest čo­vje­ka, nje­go­vo ka­zi­va­nje i raz­mi­šlja­nje o ono­me či­me se ba­vi, da ima to­li­ko obič­nih lju­di ko­je za­ni­ma ko je u obič­nom ži­vo­tu tvo­rac „Svad­be”, „Zlog pro­lje­ća”, „Ras­ki­da”, „Le­lej­ske go­re”, „Haj­ke” i to­li­kih dru­gih zna­me­ni­tih knji­ga.
Sve bi to vje­ro­vat­no bi­lo uza­lud da me u jed­nom tre­nut­ku ni­je pri­pi­tao za pre­zi­me i oda­kle sam i sje­tio se da je sa mo­jim ocem za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta go­to­vo dvi­je go­di­ne tam­no­vao u ko­la­šin­skom čet­nič­kom za­tvo­ru i na­ci­stič­kom lo­go­ru Pa­vlos Me­las u So­lu­nu. Tek ga je to odo­bro­vo­lji­lo i na­ve­lo da pri­sta­ne na raz­go­vor.
– Pa, eto, do­đi, ali te­žak sam ja za pri­ču, ima da se na­mu­čiš i ni­šta da ne ura­diš.
Uju­tro, po do­go­vo­ru, već u osam sa­ti, bio sam na nje­go­vim vra­ti­ma u To­ploj. Nje­go­vo ka­zi­va­nje je po­te­klo ti­ho i spon­ta­no, pa sve ži­vlje ka­ko je vri­je­me vi­še od­mi­ca­lo. Ta­ko pu­na tri i po sa­ta. Pro­šlo kao dlan o dlan. Ni­je po­gle­dao na sat, već ga je, či­ni mi se, umor pre­nuo. Is­pra­vio se u fo­te­lji, du­bo­ko uz­dah­nuo, kao da je is­pr­tio ka­kvo te­ško bre­me.
– E, va­la, mi­slim da je do­sta, pa i ako je i od me­ne. A sad ne­ka ti je Bog u po­mo­ći da od to­ga na­pra­viš ne­što što bi mo­glo ne­ko­ga da za­ni­ma, da po­tro­ši vri­je­me i to pro­či­ta.
Kad sam sju­tra­dan po­no­vo do­šao kod La­li­ća i za­mo­lio ga da po­gle­da i auto­ri­zu­je tekst, on je sjeo u onu istu fo­te­lju i za­tra­žio da mu ga ja na­glas pro­či­tam. Slu­šao je pom­no, za­gle­dan ne­kud kroz pro­zor pre­ko mor­ske pu­či­ne i sa­mo dva pu­ta me je pre­ki­nuo. Na jed­nom mje­stu je do­dao jed­nu je­di­nu ri­ječ da ma­lo po­ja­ča ne­ku mi­sao, a dru­gi put je bio ma­lo u di­le­mi da li se mo­žda u jed­nom tre­nut­ku pre­vi­še „ras­pri­čao”.
Dan ka­sni­je, u ne­dje­lju, 30. ju­na 1979. go­di­ne, u „Po­li­ti­ci Eks­pres” je ob­ja­vlje­no ka­zi­va­nje Mi­ha­i­la La­li­ća pod re­dak­cij­skim na­slo­vom „De­lo ni­kad ni­je do­vr­še­no”. Za po­če­tak sam ci­ti­rao Lju­ba Jan­dri­ća, ko­ji je u knji­zi „Sa Ivom An­dri­ćem” za­pi­sao da je ve­li­ki i slav­ni pi­sac, škrt i šte­dljiv na ri­je­či­ma, čak i ka­da hva­li, u ne­koj pri­li­ci go­vo­re­ći o Mi­ha­i­lu La­li­ću re­kao:
„To je skro­man i po­vu­čen čo­vek, te­žak na re­či i raz­go­vo­ru. Kad se nas dvo­ji­ca sret­ne­mo, a su­sre­će­mo se če­šće, na­ću­ti­mo se do mi­le vo­lje.”
Po­tom te­če La­li­će­va is­po­vi­jest.
„Ja sam se ne­ka­ko, či­ni mi se, za knji­žev­nost opre­di­je­lio još u gim­na­zij­skim da­ni­ma. To je i shva­tlji­vo ako se zna da je pi­sa­na ri­ječ bi­la je­di­ni iz­vor sa­zna­nja; bi­la je to i ra­zo­no­da i za­ba­va, i bi­o­skop i po­zo­ri­šte u si­ro­ma­šnoj va­ro­ši i još si­ro­ma­šni­joj ško­li, ka­kve su bi­le sve pro­vin­cij­ske ško­le u ono vri­je­me.
A za to što sam se i ja i to­li­ko be­ran­skih gim­na­zi­ja­la­ca pri­je i po­sli­je me­ne po­če­li ba­vi­ti knji­žev­no­šću po­sto­jao je i je­dan raz­log vi­še. Bi­lo je u to vri­je­me u be­ran­skoj gim­na­zi­ji ne­ko­li­ko pro­fe­so­ra, knji­žev­nih stva­ra­la­ca i ve­li­kih hu­ma­ni­sta ko­ji su sna­žno uti­ca­li na ci­je­lu jed­nu ge­ne­ra­ci­ju đa­ka. Bio je ta­kav Đu­ro Be­šić, ta­da pret­plat­nik „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”, pa Dra­gi­ša Bo­ri­čić, pa Ba­trić Ma­ri­ja­no­vić, pa di­rek­tor ško­le An­te Mi­šu­ra iz Ši­be­ni­ka, ar­he­o­log i ve­li­ki hu­ma­ni­sta...
U toj ško­li i ta­kvoj sre­di­ni po­ni­kli su pje­sni­ci Đu­za Ra­do­vić, Ra­do­van Zo­go­vić, Bla­go­je Ka­stra­to­vić, ko­ji je 1941. stri­je­ljan u Kra­lje­vu. Tu je po­čeo da pi­še i Ma­noj­lo La­ban, iz­u­ze­tan ta­le­nat, ko­ji je, do­du­še, ka­sni­je po­e­zi­ju žr­tvo­vao za me­di­ci­nu i bio vr­stan lje­kar i struč­njak i u toj obla­sti. Tu je, ta­ko­đe, po­ni­kao i pje­snik Vu­kaj­lo Ku­kalj.”
( Sju­tra: „JA SAM DAV­NA­ŠNjI AN­DRI­ĆEV ĐAK” )


Usko­ro knji­ga

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe i usko­ro će mo­ći da se ku­pi uz DAN na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Bri­ga va­lja sa­mo dok još mo­že da se vrd­ne na dru­gu stra­nu, te da se na­đe spas ne­ka­kav ili ba­rem za­klon pri­vre­me­ni; kad već ne mo­že, on­da je bri­ga bo­lest jed­na uza­lud­na, na­ro­či­to ako joj se čo­vjek pu­sti.”
***
„Ukrat­ko re­če­no, dok se zdra­vi gu­be i tra­go­vi im se ga­se, bu­da­la­ma kra­ja ne­ma. Nji­ho­vo je car­stvo ze­malj­sko, kao što se vi­di i po dru­gim zna­ci­ma i po­da­ci­ma.”
***
„Mo­ra da se ide i kad se ne zna kud. Svi ta­ko idu – ni­ko ne zna i ni­ko ne­ma vre­me­na da če­ka dok sa­zna. Ako če­ka, iz­gu­bio bi vo­lju, ili bi ga ne­ka rđa spo­pa­la i iz­je­la i sa­mo bi mu ko­stur ostao da se bje­la­sa još ne­ko vri­je­me u ma­gli.”
***
„Sve je ma­lo i pri­vre­me­no, var­ka, sjen­ka pred oči­ma, ša­re­na la­ža je cio ovaj svi­jet i ži­vot, si­la i vlast ljud­ska i ze­malj­ska, a ve­li­ko je sa­mo vri­je­me... Ono je sve i sud­bi­na sve­ga je u nje­mu za­pi­sa­na.”