Dru­gi in­ter­vju sa Mi­ha­i­lom La­li­ćem ob­ja­vio sam u „Ilu­stro­va­noj po­li­ti­ci”, kra­jem no­vem­bra 1992. go­di­ne, u tre­nut­ku ka­da je bi­je­snio rat na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je i kad se u kr­vi ras­pa­da­la i ru­ši­la jed­na, ka­ko se či­ni­lo, moć­na dr­ža­va, jed­na ve­li­ka ide­ja ko­joj je ovaj zna­me­ni­ti pi­sac ostao vje­ran do po­sled­njeg da­ha, ko­joj je, u su­šti­ni, po­sve­tio i ži­vot i cje­lo­kup­no dje­lo.
U zlim i ne­ra­zum­nim vre­me­ni­ma, ka­kvo je bi­lo to, u ze­ma­ni­ma ras­ko­la, pa­ko­sti i mr­žnje, glas mu­drih i ra­zum­nih uvi­jek je pred­sta­vljao svi­je­ću u mra­ku pa­kla i bez­iz­la­za. Po­ja­vu La­li­će­vog dnev­ni­ka „Pru­tom po vo­di” do­ži­vio sam upra­vo kao taj glas ra­zu­ma u na­šim ta­da­šnjim stra­da­nji­ma, ne­ra­zu­mi­ma, ra­zu­ra­ma i po­sr­ta­nji­ma. Bud­ni hro­ni­čar i po­u­zda­ni svje­dok bu­ra mi­nu­log vi­je­ka, osvr­ću­ći se na tr­no­vi­ti put ko­jim je pro­šao i pre­ta­ču­ći u knji­gu svo­ja za­pa­ža­nja od 1958. go­di­ne na­o­va­mo, pro­go­vo­rio je i vi­zi­o­nar­ski pred­vi­dio i šta će se u sko­roj bu­duć­no­sti de­si­ti:
* „Či­nim li do­bro ili zlo ja kad pri­ka­zu­jem ka­kvi su bi­li i ka­kvi će, iz­gle­da, osta­ti...?! – pi­tao se La­lić 6.sep­tem­bra 1974. go­di­ne.
– Uvje­ren sam da su to pi­ta­nje po­sta­vlja­li se­bi mno­gi pri­je. Po­sta­vlja­će ga i po­sli­je još u ovo ma­lo da­na dok tra­je pi­sa­nje i či­ta­nje, dok se pro­na­đu tri-če­ti­ri no­va za­na­ta ko­ji će i pi­sce i či­ta­če i nji­ho­ve vaj­ne ju­na­ke stor­ni­ra­ti s po­zor­ni­ce kao su­vi­šne.
* „Šta pred­sta­vlja mo­je knji­žev­no dje­lo... Tu­go­va­nje nad po­ra­zom još jed­ne ge­ne­ra­ci­je.” (1. ma­ja 1989. go­di­ne)
– Do­đu tre­nu­ci ma­lo­du­šno­sti kad se mo­že i go­re re­ći, ali na­i­la­ze ča­so­vi ve­dri­ne ka­da se ču­ju i dru­ge pti­ce. Ako su re­dom sve ge­ne­ra­ci­je osu­đe­ne na po­raz, on­da to u stva­ri ni­je­su po­ra­zi no sa­mo pri­rod­ni tok stva­ri, uzi­da­va­nje u slo­je­ve ne­mi­lo­srd­ne uči­te­lji­ce isto­ri­je. U tom slu­ča­ju se hor­ni­čar­ske je­re­mi­ja­de ne mo­gu sve­sti sa­mo na mi­nu­lo, opla­ku­ju i bu­du­će – po­ra­že­ne, ali i po­bjed­ni­ke.
* „Sva­koj sla­vi, pa i sra­mo­ti, pri­je ili po­sli­je ne­ka­kav kraj do­la­zi, ali ono što si vo­lio, što si ne­kom po­klo­nio ili nu­žde­nom po­mo­gao – to ti vi­še ni­ko ni­kad ote­ti ne mo­že.” (14. apri­la 1987. go­di­ne)
– Čo­vjek če­sto ne­ma sred­sta­va, ili mu se ne pru­ži pri­li­ka da po­klo­ni ili po­mog­ne. Ono ma­lo što mu kat­kad po­đe za ru­kom da bli­žnji­ma ubla­ži bol i ne­vo­lju, po­sli­je mu bli­sta u sje­ća­nju go­di­na­ma i tje­ši ga mi­šlju da ni­je uza­lud ži­vio i pat­nje tr­pio...
* „Uop­šte bi se mo­glo re­ći da su sum­nji­ve sve ljud­ske sre­će. Sva­ka se za­sni­va na ne­kom pjan­stvu ili za­no­su – bi­lo od ši­re i al­ko­ho­la, bi­lo od `trave` ili hor­mo­na, lju­bav­nog slje­pi­la ili zra­če­nja uto­pij­skog ra­ja iz ne­ke da­le­ke bu­duć­no­sti ko­ju ne­će­mo do­ži­vje­ti.” (23. av­gu­sta 1966. go­di­ne)
– Žao mi je što ovoj mi­sli, sum­nji, pi­ta­nju ili pi­pa­nju po mra­ku – ne­mam šta da do­dam ili odu­zmem. Če­kam ne­kog ko će uči­ni­ti ko­rak da­lje (ako se ima kud).
* Mo­glo bi se po­vje­ro­va­ti da se svi u sta­ro­sti ka­ju za ono što su po­či­ni­li u mla­do­sti, za­to su star­ci če­sto bo­go­molj­ci. Ne­ka­ko je čo­vje­ku uro­đe­no da či­ta­vog ži­vo­ta po­pra­vlja svo­je ju­če i da ni­kad ni­je za­do­vo­ljan do­stig­nu­tim...” (10. av­gu­sta 1960. go­di­ne)
– Ne­ki se ne ka­ju, ni­je­su na­vi­kli da ko­pa­ju po pro­šlo­sti no da ga­ze i pro­la­ze. Ta­da se ka­ja­nje po­ja­vlju­je u dru­gom ob­li­ku: kao ža­lje­nje što se ni­je iza­bra­la dru­ga sta­za ili dru­ga pro­fe­si­ja, što se ni­je vi­še za­ra­di­lo ili po­pe­lo uz ste­pe­ni­ce ka­ri­je­re. Ta­ko se on­da na­pu­šta­ju pri­ja­telj­stva, ki­da­ju ve­ze, mi­je­nja­ju or­di­na­ci­je, ku­de dru­štva ko­jim se pri­pa­da­lo...
* „Prav­da i slo­bo­da – dvi­je za­sta­ve i dva kri­ka. Dok su da­le­ko kao da se do­zi­va­ju; kad se pri­bli­že po­če­ru­pa­ju se. Ipak, osta­ju ne­pot­pu­ne čim su jed­na bez dru­ge.” (31. mar­ta 1980. go­di­ne)
– Te­ško je re­ći da su je­din­stvo su­prot­no­sti, ali ne­ka­ko kao da je­su. Dok su sa­mo ap­strakt­ni poj­mo­vi – ne glo­že se; kad ih lju­di do­če­pa­ju i poč­nu se slu­ži­ti nji­ma – ne­ma mi­ra ni po­čin­ka.
* „Za­što je, po­red to­li­ke vi­so­ke uče­no­sti i zna­nja, u na­šoj ze­mlji glu­post sve moć­ni­ja a pa­met bjed­ni­ja?” (26. av­gu­sta 1982. go­di­ne)
– Pi­ta­nje osta­je ne­ri­je­še­no: mo­žda za­to što su ne­ki za­du­že­ni i pla­će­ni da nas za­dr­že u tom sta­nju i ne-na­da­nju.
( Sju­tra: SLA­VA – LA­ŽNO
ČU­DO PRI­VRE­ME­NO)


Usko­ro knji­ga

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe i usko­ro će mo­ći da se ku­pi uz DAN na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„To­li­ko nas je isto­ri­ja ras­tr­za­la, če­re­či­la na tim svo­jim men­ge­la­ma, toč­ko­vi­ma, da je po­ne­kad iz­gle­da­lo da ni­je­smo na­rod s pra­vom na bu­duć­nost, no et­nič­ka si­ro­vi­na za ci­je­pa­nje i ra­zi­la­že­nje na če­ti­ri stra­ne svi­je­ta.”

* * *
„Ako se ne uzme ob­zir da je ljud­ska pri­ro­da dvo­stra­na, dvo­lič­na, i u stva­ri dvo­na­lič­na, ne bi se mo­glo ra­zu­mje­ti za­što je čo­vje­ku sta­lo do sla­ve, to jest, do že­lje da ga po­mi­nju lju­di ko­je ni­je po­zna­vao, a ko­ji si­gur­no ni­je­su bo­lji ni za­ni­mlji­vi­ji od onih ko­ji su mu već do­sa­di­li glu­po­šću i ego­i­zmom.”
* * *
„Ukrat­ko re­če­no: ve­li­ki je cilj po­sti­dje­ti lju­de. To je vr­hu­nac na­sla­de, ne­za­ja­žlji­ve že­lje za nad­moć­no­šću. Nad­ma­ši­ti tak­ma­ca, pre­te­ći su­sje­da, is­pred­nja­či­ti, nad­gor­nja­ti se, po­ka­za­ti da si bo­lji, to jest bo­ga­ti­ji ne­go dru­gi, iza­zva­ti za­vist bli­žnjih, i da te mr­ze i da ti ni­šta ne smi­ju...”