-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­sli­je stva­ra­nja Skop­skog od­bo­ra Srp­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne or­ga­ni­za­ci­je i upr­kos svo­jim po­čet­nim pro­ti­vlje­nji­ma, Mi­ha­i­lo Ri­stić je po­stao „Igu­man Paj­si­je”. Bi­lo je to nje­go­vo ši­fro­va­no ime u taj­noj pre­pi­sci srp­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne or­ga­ni­za­ci­je. On se uklo­pio u gru­pu lju­di, slu­žbe­ni­ka Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la, ko­ji su bi­li po­sve­će­ni ra­du na pro­pa­gand­nim po­slo­vi­ma u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji. Sa njim su sa­ra­đi­va­li Mi­lan Ra­kić, Pan­ta Ga­vri­lo­vić, Ti­ho­mir Po­po­vić, Alek­sa Jo­va­no­vić Ko­dža, Je­vrem Si­mić i Jo­ca Pi­žon. Ri­stić je bio ap­so­lut­no pro­tiv po­kre­ta ko­ji je za­stu­pao ide­ju auto­nom­ne Ma­ke­do­ni­je. Sma­trao je da bi auto­no­mi­ja od Bu­gar­ske bi­la či­sta for­ma. „Mi bi­smo po­kre­tom ta­kvim sa­mo iz­gu­bi­li, a oni ko­ji bi ga po­ma­ga­li na­i­šli bi na osu­du. Bje­ži da­kle od to­ga”, sa­vje­to­vao je Pi­žo­na. Rje­še­nje pi­ta­nja Ma­ke­do­ni­je je vi­dio ili u di­o­bi ili u stra­noj oku­pa­ci­ji. Po­čet­kom ja­na­u­a­ra 1906. go­di­ne Mi­ha­i­lo Ri­stić je bio ri­je­šen na mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la za­pri­je­ti svo­jom ostav­kom. Za­mje­rao je što mu mi­ni­star­stvo ne uka­zu­je do­volj­no po­vje­re­nja, prem­da je on bio spre­man da pre­u­zme od­go­vor­nost i za uspjeh i za ne­u­spjeh or­ga­ni­zo­va­nja srp­skog na­ro­da. Po­vod za ostav­ku su bi­li do­ga­đa­ji u Vra­nju i Be­o­gra­du, od­no­sno or­ga­ni­zo­va­nje čet­nič­kog po­kre­ta u Ma­ke­do­ni­ji. Kon­zu­lat u Sko­plju ni­ko ni­je oba­vi­je­stio o ak­ci­ji ko­ja se pri­pre­ma­la. Pi­žon je sa­vje­to­vao Ri­sti­ću da se str­pi, dok se si­tu­a­ci­ja ne raz­bi­stri u sa­mom Be­o­gra­du.
Od lje­ta 1906, pa sve do ju­na 1914. go­di­ne Ri­stić je bio po­sla­nik u Bu­ku­re­štu. „Iz da­na u dan sti­čem uvje­re­nje ili da ja ni­je­sam za Evro­pu ili da Evro­pa ni­je za me­ne. Ne­ka­ko sam se u Tur­skoj osje­ćao bo­lje i – smi­je­šno je ka­za­ti – slo­bod­ni­ji”, pi­sao je Pi­žo­nu iz Bu­ku­re­šta. Uda­lje­nost od zbi­va­nja u Sr­bi­ji mu je da­la pri­vi­le­gi­ju da do­bro sa­gle­da si­tu­a­ci­ju. „Za­vje­re­nič­ko pi­ta­nje”, „To­pov­sko pi­ta­nje” i Ca­rin­ski rat sa Austro­u­gar­skom na­ve­li su ga da na­pi­še Pi­žo­nu: „Ova­ko ka­ko idu po­slo­vi kod nas či­ni te slu­ži­mo i go­rem od se­be da is­pi­ra usta na­šim ne­vo­lja­ma. Is­pa­šće da su va­lja­li i kralj Mi­lan i kralj Alek­san­dar, a da ne va­lja­mo mi. Naj­po­sli­je na­ma su u sve­mu spu­ta­ne ru­ke i zbog unu­tra­šnjih nam ja­da ni­ko nas ne za­re­zu­je ni za šta, i ne sa­mo to, ne­go se mo­žda pra­ve čak i kom­bi­na­ci­je u ko­ji­ma mi ula­zi­mo u ra­čun. Pra­u­zrok sve­mu što se kod nas do­ga­đa to je kraj­nja se­bič­nost u ko­joj smo ogre­zli, u pot­pu­noj osku­di­ci po­šte­nja i pa­tri­o­ti­zma. Još bi sa­mo tre­ba­lo da u Ustav une­se­mo li­be­rum ve­to, pa da Evro­pa s na­ma što pri­je raš­či­sti”.
Ba­vlje­nje u Bu­ku­re­štu mu ni­je do­no­si­lo ak­ci­ju na ka­kvu je na­vi­kao u Tur­skoj. Čak se na kra­ju svog pe­to­go­di­šnjeg man­da­ta na­ša­lio da je to­li­ko bes­po­slen da zvi­ždi ću­ra­ni­ma po Bu­ku­re­štu, ko­ji se za­ču­do ne ogla­ša­va­ju blo­bo­ta­njem kao oni u Sr­bi­ji. Ka­da su se u mar­tu 1912. go­di­ne po­ja­vi­le vi­je­sti iz Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la da bi mo­gao iz Ru­mu­ni­je bi­ti pre­mje­šten u So­fi­ju, na­pi­sao je Pi­žo­nu: „Pa, go­lu­be moj, ja sam imao već i to po­slu­že­nje 1904. go­di­ne; i ko je lud da ga po­no­vo ima!”
Ri­stić je uz Pa­ši­ća pot­pi­sao Bu­ku­re­ški mir 1913. go­di­ne. Pr­ve go­di­ne ra­ta pro­veo je u Ri­mu, sve do 27. ju­na 1917. go­di­ne. Od ta­da se na­la­zio na ras­po­la­ga­nju Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la do svog pen­zi­o­ni­sa­nja 11. mar­ta 1924. go­di­ne. U ja­nu­a­ru 1924. go­di­ne Ri­stić je kao de­le­gat Kra­lje­vi­ne SHS u Me­đu­na­rod­noj du­nav­skoj ko­mi­si­ji bo­ra­vio u Bra­ti­sla­vi. Ta­da je za­pi­sao: „Tek da­nas mno­go i mno­go pu­ta po­ža­lim što ni­je­sam vi­še gle­dao na se­be i lič­no svo­ju po­ro­di­cu, a ma­nje na po­slo­ve. Ovo po­zno ka­ja­nje mo­že bi­ti i da je po­sle­di­ca mo­je sa­da­šnje bo­le­sti, a još i vi­še ovog no­vog re­da ko­ji je na­stu­pio u na­šoj tro­i­me­noj dr­ža­vi i ko­me ja ne mo­gu da se pri­vik­nem. Iz­gle­da da je do­šlo ne­ko no­vo vri­je­me, pa s nji­me i no­vi lju­di. Žao mi je što ni­je­sam umro od­mah po­sli­je Bu­ku­re­škog ugo­vo­ra od tri­na­e­ste”. Pre­mi­nuo je u av­gu­stu 1925. go­di­ne, u 61. go­di­ni ži­vo­ta. Sa­hra­njen je na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du.
Od ja­nu­a­ra 1881. go­di­ne u Sr­bi­ji su po­sto­ja­le tri po­li­tič­ke par­ti­je ko­je su ima­le raz­ra­đen po­li­tič­ki pro­gram za pi­ta­nja unu­tra­šnje i spolj­ne po­li­ti­ke. Sto­ga je po­na­ša­nje Sr­bi­je pre­ma su­sje­di­ma za­vi­si­lo od to­ga ko­ja je par­ti­ja na vla­sti, li­be­ra­li, na­pred­nja­ci ili ra­di­ka­li.Ta­ko se i srp­ska na­ci­o­nal­na pro­pa­gan­da u Ma­ke­do­ni­ji u pe­ri­o­du od 1878. do 1903. na­la­zi­la u di­rekt­noj za­vi­sno­sti od pro­mje­na par­ti­ja na vla­sti. Li­be­ra­li su se u spolj­noj i u na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci ru­ko­vo­di­li pri­lič­no ša­blon­skim i kru­tim me­to­da­ma. S dru­ge stra­ne, na­pred­nja­ci, a po­seb­no ra­di­ka­li, bi­li su pri­lič­no ela­stič­ni i re­a­li­stič­ni u spro­vo­đe­nju srp­ske na­ci­o­nal­ne pro­pa­gan­de. Me­đu nji­ma se po­seb­no is­ti­ču po­sla­nik u Ca­ri­gra­du, na­pred­njak Sto­jan No­va­ko­vić i kon­zul u Sko­plju, ra­di­kal Vla­di­mir Ka­rić.
Pr­vi ko­rak ka una­pre­đe­nju i le­ga­li­zo­va­nju srp­ske pro­pa­gan­de u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji na­pra­vi­la je dru­ga na­pred­njač­ka vla­da 1884. go­di­ne. Iz tog do­ba da­ti­ra iz­vje­štaj uprav­ni­ka Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je Pe­tra Ko­sti­ća o sta­nju srp­ske pro­pa­gan­de u Osman­skom car­stvu.
(Na­sta­vi­će se)