-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

„Ju­go­sla­vi­ja se ras­pa­la na po­la: s jed­ne stra­ne va­ti­kan­sko-austrij­sku i s dru­ge stra­ne pra­vo­slav­no-mu­sli­man­sku. Kad se to za­vr­ši, na­sta­vi­će se ras­pa­da­nje na če­tvo­ro, pa se ni tu, vje­ro­vat­no, ci­je­pa­nje ne­će za­u­sta­vi­ti. Sva­ka šu­ga­va va­ro­ši­ca i sva­ko se­len­ce za­o­sta­lo od­ga­ji­lo je po tri-če­ti­ri ga­lam­dži­je, džam­ba­sa ili ši­zo­fre­ni­ča­ra sa mar­šal­skim pa­li­ca­ma u tor­bi i de­vi­znim knji­ži­ca­ma u dže­po­vi­ma” – gnev­no kon­sta­tu­je Mi­ha­i­lo La­lić 10. de­cem­bra 1988. go­di­ne.
– Ra­su­lo se ubr­za­va­lo smje­nji­va­njem to­plo-hlad­no, uz ko­ri­šće­nje no­vih izu­ma i ma­ši­na. Ko­me se to to­li­ko žu­ri­lo i uz či­je afe­ri­me? – upi­tao se če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je u već po­me­nu­tom in­ter­vjuu za „Ilu­stro­va­nu Po­li­ti­ku”.
*„U dža­ku zva­nom Ju­go­sla­vi­ja ko­pr­ca se i ri­ta se pet-šest ne­do­ra­slih, ne­is­hra­nje­nih i star­ma­lih na­ro­di­ća ko­je je ma­će­ha Isto­ri­ja ućut­ki­va­la, fru­stri­ra­la, smi­šlja­ju­ći na ko­ji na­čin da iz za­va­di. Pro­pu­sti­la je dvi­je ili tri zgod­ne pri­li­ke da se od njih ota­ra­si – ni­je ih sa­svim za­da­vi­la, ali im ni­je ni do­pu­sti­la da od­ra­stu”. (19. fe­bru­a­ra 1986. go­di­ne)
– Da­nas se vi­di: od­ra­sli su ta­man ko­li­ko je bi­lo po­treb­no da po­slu­že kao za­mor­či­ći u jed­noj fa­zi glo­bal­ne an­ti­ko­mu­ni­stič­ke i an­ti­slo­ven­ske ope­ra­ci­je. Šef se za­i­sta po­hva­lio da je sru­šio ko­mu­ni­zam; nji­ho­vu za­slu­gu u toj ak­ci­ji ni­je po­me­nuo ni ri­ječ­ju.
Mi­ha­i­lo La­lić, na­rav­no, ni­je bio odu­še­vljen ve­li­kim „de­mo­krat­skim” pre­vi­ra­nji­ma i tur­bu­len­ci­ja­ma ko­je su se do­ga­đa­le de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, od­no­sno dvi­je-tri po­sled­nje go­di­ne nje­go­vog ži­vo­ta. To je naj­bo­lje iz­ra­zio u jet­kom za­pi­su 5. de­cem­bra 1990:
„Na­ši iz­bo­ri u re­ži­ji Ci­mer­ma­na, upra­vo stran­ke, pro­gra­mi i kan­di­da­ti pod­sje­ća­ju na ono što je Hi­tler re­kao pri­je no što se upo­znao sa Žu­ko­vom: `Sloveni su đu­bre istorije`. Da­nas je stra­šno što se svi upi­nju da to po­tvr­de: Slo­ven­ci, Hr­va­ti, Po­lja­ci, Če­si i Slo­va­ci, ma­ke­don­ski i bo­san­ski i san­džač­ki mu­sli­ma­ni – sve je to ču­lo da će tu ne­ko si­pa­ti do­la­re pa gr­nu­lo da ugra­bi. Ni­kad se to ne mo­že slo­ži­ti dok ih ne­ko sa stra­ne ne zgra­bi i tre­sne im gla­vu o gla­vu”.
Ko­men­ta­ri­šu­ći ovu mi­sao dvi­je go­di­ne ka­sni­je u in­ter­vjuu za „Ilu­stro­va­nu Po­li­ti­ku”, on ve­li:
– Evo pro­đo­še dvi­je go­di­ne ve­li­kog slo­ven­skog nad­me­ta­nja da se vi­di i do­ka­že ko će bo­lje po­slu­ša­ti pre­ko­o­ke­an­skog go­spo­da­ra, ko će ja­če uda­ri­ti dr­ske Sr­be i opa­sne Cr­no­gor­ce. „Doša` Po­ljak, no­si će­zap!” I za­i­sta do­nio ga je: tra­ži ra­ne, bi­ra gdje će bo­lje za­bo­lje­ti, za­to su ga i po­sla­li. Ne­će ni Čeh da za­o­sta­ne, ni­je ni on me­ka sr­ca, na­šao je po­god­no vri­je­me da se odu­ži za ono što smo po­kre­ta­li do­bro­vo­ljač­ke ba­ta­ljo­ne „bra­ni­će­mo Če­šku!” Ni sa­mo­zva­ni Ma­ke­do­nac ili Bu­ga­rin ne od­u­sta­ju od utak­mi­ce. Mo­ra i Slo­ve­nac naj­zad ne­kog da po­bi­je­di, te da okr­va­vi i omr­si hi­lja­du­go­di­šnju svo­ju po­ra­znu i po­snu isto­ri­ju. Ho­će Hr­va­ti da se osve­te za po­ra­ze Po­ćo­re­ka i Cr­ne le­gi­je, a Bo­san­ci za Ku­li­na ba­na i Vuč­ji do... Gle­da­ju­ći i slu­ša­ju­ći tu ža­lo­snu utak­mi­cu u ko­ju si­lom na­go­ne Ru­se i Ma­lo­ru­se, stva­ra se uti­sak da slo­ven­ski na­ro­di pa­te od čud­ne bolj­ke: za­kav­že se, po­bi­ju se, pa ih uhva­ti stra­šan dri­jem i neo­do­lji­va že­lja da leg­nu, da du­go le­že i uži­va­ju u ne­kom du­gač­kom ro­bo­va­nju.
*„Sva­kog da­na do­đem do za­ključ­ka da smo naj­zad sti­gli do dna, ali se sju­tra­dan po­ka­zu­je da smo po­no­vo po­to­nu­li tri ili če­ti­ri se­žnja du­blje”. (2. ju­la 1991. go­di­ne)
– Ka­žu da je do­lje to­pli­je, ali iz­gle­da da do te du­bi­ne još ni­je­smo sti­gli. Kad stig­ne­mo – glav­ni di­ri­gen­ti mi­sle da u Evro­pi vi­še ne­će bi­ti sva­đe: ne­će ima­ti ko da je za­poč­ne... Ali, mi zna­mo da će je bi­ti, jer ži­vot je bor­ba ne­pre­sta­na...
„Ja i mo­ji dra­gi dru­go­vi – za­pi­sao je La­lić 11. ma­ja 1986. go­di­ne – osje­ća­li smo se ja­ki, slo­žni, pa i moć­ni; po­u­zda­li smo se da iz­ne­se­mo te­ško bre­me i usre­ći­mo svo­je na­ro­de... Ima­li smo rat­ne sre­će, po­bje­đi­va­li tu i ta­mo, pro­tje­ra­li ne­pri­ja­te­lja. Ali, pra­vi cilj nam osta neo­stva­ren, neo­stvar­ljiv, a mi, kao mno­gi na­ši pret­hod­ni­ci – su­vi plo­do­vi”.
Na mar­gi­ni po­red ovog „pi­ta­nja” La­lić je pred smrt za­pi­sao: „Plač nad ne­u­spje­hom na­do­bud­ne ge­ne­ra­ci­je”.
(Sju­tra: U KI­KLOP­SKOJ PE­ĆI­NI)


Od danas uz „Dan”

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja je iz­la­šla iz štam­pe i mo­ći će da se ku­pi uz „Dan” na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na od danas.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Ži­vi­mo u vuč­joj eri, kad čo­vje­ka go­ne kao zvjer­ku – tra­gom. Mo­že on ima­ti u gla­vi sve što se ste­klo i na­u­či­lo od Par­me­ni­da do Ajn­štaj­na, a u tor­bi ka­kva ho­ćeš štam­pa­na je­van­đe­lja lju­ba­vi i pla­no­va ljud­ske sre­će – on je sa­mo go­nje­na zvjer­ka ko­ju će ne­ki lu­pež ili žan­dar kri­mi­na­lac ili si­ću­šna pro­da­na du­ša ubi­ti iz pu­ške bez ima­lo ko­le­ba­nja. Mo­že on ima­ti ka­kve ho­ćeš zlat­ne sno­ve o usre­ći­va­nju Cr­no­go­ra­ca i Cr­na­ca i Ki­ne­za, a nje­ga ipak go­ne kao vu­ka – tra­gom ko­ji za so­bom osta­vlja”.
***
„Kad bi do­bro pre­vla­da­lo! Pa to ne sa­mo što je ne­mo­gu­će, ne­go baš ni­šta ne bi va­lja­lo. U do­bru se lju­di uli­je­ne i oglu­pe kao što su re­dom pro­pa­da­le sve te kla­se ari­sto­krat­ske. Ka­že jed­na po­slo­vi­ca: Da ne pa­de mu­ka na ju­na­ka, ko bi bio bo­lji od po­ga­ni!”
***
„Ovo je vri­je­me ne­ka­kvo gad­no vri­je­me – ni­ka­ko jed­nom da se pre­vri­je­mi. Sve se na­da­mo bi­će bo­lje, a ono go­re, i sve se ci­je­pa na dvo­je pa na če­tvo­ro – ne sa­mo što na­rod ni­je za­jed­no, ne­go ni brat­stvo ni po­ro­di­ca”.
***
„Zlu i go­rem kra­ja ne­ma dok je čo­vjek u ži­vo­tu...”
***
„Smje­nju­ju nam se ge­ne­ra­ci­je u če­ru­pa­nju, ko će do­lje, a ko go­re, i u do­zi­va­nju za­štit­ni­ka sa Is­to­ka ili sa Za­pa­da, da im po­mog­nu da uda­ve jed­ni dru­ge...”