-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Svi ra­ni­ji po­ku­ša­ji da se sni­ma­ju fil­mo­vi sa sa­vre­me­nom te­ma­ti­kom ni­je­su ni iz­da­le­ka do­se­gli uspjeh „Ava­li­nih” fil­mo­va ra­đe­nih na osno­vu li­te­rar­nih dje­la kla­sič­ne vri­jed­no­sti ili ori­gi­nal­nih sce­na­ri­ja ve­za­nih za rat­no vri­je­me i na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku bor­bu. Ma ka­ko da su ta­kvi fil­mo­vi iza­zi­va­li re­spekt kri­ti­ke, ipak se in­te­ziv­ni­je pri­želj­ki­va­lo i stva­ra­nje dje­la kroz ko­ja će ži­vot ne­po­sred­ni­je da pul­si­ra, isti­ne po­sta­ti vi­dlji­vi­je, eg­zi­sten­ci­jal­ni pro­ble­mi uoč­lji­vi­ji. Po­go­dan tekst bio je i Srem­čev ro­man „Pop Ći­ra i Pop Spi­ra”. Ovaj ro­man Ste­va­na Srem­ca odav­no je pre­to­čen u po­zo­ri­šnu ko­me­di­ju, ko­ja se u ra­znim dra­ma­ti­za­ci­ja­ma de­ce­ni­ja­ma iz­vo­di­la na na­šim ve­li­kim i ma­lim sce­na­ma. Ge­ne­ra­ci­je glu­ma­ca su pro­šle kroz po­pu­lar­ne li­ko­ve a ne­ki od njih po­sta­li su poj­mo­vi i mje­ri­lo ko­mič­nog, auten­tič­nog a če­sto i fol­klor­nog u te­a­tar­skom iz­ra­zu. Usled ta­kve po­pu­lar­no­sti ovog tek­sta na­đe­no mu je mje­sto čak i me­đu dje­li­ma ko­ji­ma se u po­rat­nim go­di­na­ma kr­čio put ne­ka­kvom su­bjek­tiv­nom, oso­be­nom i mo­der­nom iz­ra­zu. U afir­ma­ci­ji po­pu­lar­nih ko­me­di­ja na sa­vre­me­noj sce­ni na­i­šla je So­ja Jo­va­no­vić i po­tvr­di­la svo­je re­di­telj­ske mo­guć­no­sti.
So­ja Jo­va­no­vić ro­đe­na je 1922. u Be­o­gra­du. Za­vr­ši­la je Aka­de­mi­ju za po­zo­ri­šnu umjet­nost. U Aka­dem­skom po­zo­ri­štu bi­la je od 1944, a u Be­o­grad­skom dram­skom od 1950. go­di­ne. Re­ži­ra­la je ve­li­ki broj pred­sta­va dram­skog ka­rak­te­ra kao i scen­sko-ope­ret­skih spek­ta­ka­la. Upo­re­do sa ra­dom u te­a­tru sve vi­še se po­sve­ći­va­la fil­mu, nje­gu­ju­ći pre­vas­hod­no ko­me­di­ju. Isto­vre­me­no je ra­di­la na te­le­vi­zi­ji kao re­di­telj dra­ma i se­ri­ja. Za svo­ja naj­u­spe­li­ja dje­la do­bi­la je vi­še na­gra­da. Sre­di­nom še­zde­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka pot­pu­no je na­pu­sti­la po­zo­ri­šte i po­sve­ti­la se sa­svim fil­mu i te­le­vi­zi­ji.
Na fil­mu je ona de­bi­to­va­la sa Pre­dra­gom Di­nu­lo­vi­ćem u re­ži­ji „Sum­nji­vog li­ca” Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća. To je bi­lo vi­še po­zo­ri­šna pred­sta­va u pro­sto­ru ne­go tra­že­nje no­vog pri­stu­pa po­pu­lar­noj Nu­ši­će­voj ko­me­di­ji sa do­sta film­skog ama­te­ri­zma ali i po­zo­ri­šne svje­ži­ne, u ka­rak­te­ri­za­ci­ji li­ko­va i mi­zan­scen­skih rje­še­nja, ko­ja su se oti­ma­la aneg­dot­skom i fol­klor­nom tu­ma­če­nju ovog dje­la. So­ja Jo­va­no­vić je na­sta­vi­la sa­ma sa ekra­ni­za­ci­ja­ma ko­me­di­ja a ova po­stav­ka je, či­ni se, nad­ma­ši­la sve što je u do­me­nu ko­me­di­je do­tad stvo­re­no. Tra­di­ci­o­nal­no po­zo­ri­šno is­ku­stvo sin­te­ti­zo­va­no je kroz glu­mač­ku igru i vi­zu­el­nu de­fi­ni­sa­nost u sa­svim od­re­đe­nom am­bi­jen­tu. Re­di­telj­ka je vje­ro­va­la da je to na­čin ka­ko da ostva­ri svo­je za­mi­sli o ko­mič­nom u na­šem men­ta­li­te­tu, tra­di­ci­ji i kul­tu­ri. Ona je vje­ro­va­la da ovo dje­lo sa­mo po se­bi po­sje­du­je unu­tra­šnju di­na­mi­ku, od­re­đe­nu du­ho­vi­tost i pri­mjet­nu li­ri­ku.
Sve je to do­pri­ni­je­lo da se u iz­vor­nom tek­stu vi­di bo­ga­ta i pri­vlač­na pod­lo­ga za film­sku ekra­ni­za­ci­ju. Uz to su dvi­je pri­god­ne pro­sla­ve – sto­go­di­šnji­ca ro­đe­nja i pe­de­se­to­go­di­šnji­ca smr­ti Ste­va­na Srem­ca – bi­le li­jep po­vod da pro­du­cent do­đe do jed­nog po­pu­lar­nog i pu­bli­ci bli­skog ostva­re­nja, i jed­nog od naj­bo­ljih hu­mo­ri­stič­kih ro­ma­na u ju­go­slo­ven­skoj knji­žev­no­sti. Pri to­me je sva­kim svo­jim ka­drom So­ja Jo­va­no­vić do­ka­zi­va­la da ko­me­di­ja uop­šte ima du­bo­ku tra­di­ci­ju u srp­skoj dra­mi i da film mo­ra o to­me vo­di­ti ra­ču­na.
Uvod­na sce­na fil­ma opi­su­je mje­sto rad­nje, jed­no bo­ga­to ba­nat­sko se­lo, či­ji su pa­o­ri (se­lja­ci) bi­li ta­ko po­bo­žni i imuć­ni da bi mo­gli iz­dr­ža­va­ti, ne jed­nog, već dva po­pa.
(NA­STA­VI­ĆE SE)