-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Otu­đe­nost je to­li­ko u sve­mu to­me na­pad­na da je i ne­mo­gu­će raz­vi­ti pra­vu in­di­vi­du­al­nost kod glav­nih ak­te­ra. So­ja Jo­va­no­vić li­ko­vi­ma ba­ra­ta kao pred­me­ti­ma i lut­ka­ma, pa oni i nijesu svje­sni ko­li­ko su smi­je­šni već sa­mi po se­bi i ono­me što či­ne. Raz­gled­ni­ce su ta­ko do­bi­le svoj sa­dr­žaj i po­sta­le osno­va fil­ma. Hu­mor se ne lu­či u pri­mjet­nim i gru­bim for­ma­ma i če­sto ga do­ži­vlja­va­mo i kao pod­smi­jeh. Sve to či­ni da smo do­bi­li ov­de je­dan ko­lo­rit ko­ji je la­ko pre­po­zna­ti, ali i još lak­še do­ži­vje­ti kao do­sjet­ku, aneg­do­tu i sve što se ve­zu­je za la­lin­ske obi­ča­je. So­ja Jo­va­no­vić ni­je pri­tom in­si­sti­ra­la na pre­tje­ra­nom ra­fin­ma­nu, do­zvo­lja­va­ju­ći da joj se u kom­po­zi­ci­ji upli­ću i pa­sa­ži u jed­no­stav­nim i go­to­vo na­iv­nim obra­sci­ma. Že­lje­la je gdje god je mo­gla da sa­ču­va ve­dri­nu, pri­jat­nost am­bi­jen­ta a ti­me i da iza­zo­ve pri­snost kod pu­bli­ke. Umje­la je da se za­u­sta­vi na gra­ni­ci do­pa­dlji­vog. Naj­vi­še što je mo­gla se­bi da do­zvo­li to je da se tek ma­lo uda­lji od ka­rak­te­ra ro­ma­na, ali ni­kad i da ode u sfe­re psi­ho­lo­gi­zi­ra­nja i so­ci­jal­ne ana­li­ze, jer Srem­čev re­a­li­zam po nje­nom uvje­re­nju ni­je bio ta­kve pri­ro­de.
Pri­ča je sa­ma po se­bi na­iv­na i pro­stor­no ogra­ni­če­na, pa če­mu on­da tra­ži­ti dru­štve­ne su­ko­be i nad­grad­nju.
Za­to je i bi­lo osnov­no u ovom re­di­telj­skom po­stup­ku sa­ču­va­ti pri­ču i ne do­zvo­li­ti da ovaj kon­flikt ne pre­đe u te­ške ob­ra­ču­ne ili da do­bi­je di­men­zi­je dra­me. U osno­vi, to je vo­dvilj ili la­kr­di­ja, već ka­ko se shva­ta, pa mo­ra da osta­ne u gra­ni­ca­ma sti­la ko­ji So­ja Jo­va­no­vić do­sta do­bro po­zna­je. Kroz ta­ko shva­će­nu at­mos­fe­ru i niz po­je­di­nač­nih zna­ko­va, re­ži­ja je umje­la da nam ipak pred­sta­vi i ne­što od vre­me­na i na­ra­vi ko­je je Sre­mac opi­si­vao. U sla­du­nja­vost je umje­la da une­se iz­vje­snu do­zu fa­mi­li­jar­no­sti. Ti­me je uspje­la da za­dr­ži do­ma­ćin­ski ton u iz­la­ga­nju i da na­ra­ci­ja po­sta­ne u gra­ni­ca­ma tog su­bjek­tiv­nog pri­sje­ća­nja i pri­po­vi­je­da­nja. Sre­mac ni­je mr­zio svo­je ju­na­ke, čak se sa nji­ma i sa­o­sje­ćao i za­to So­ja Jo­va­no­vić na­sto­ji da ih sli­kom pri­bli­ži gle­da­o­ci­ma ona­kve ka­kvi se či­ne, a ne ka­kvi bi, mo­žda, osvi­je­tlje­ni iz ne­ke dru­ge per­spek­ti­ve, mo­gli da nam se pred­sta­ve. Vla­di­ka po­ku­ša­va da po­mi­ri pop Ći­ru i pop Spi­ru, ta dva za­va­đe­na du­go­go­di­šnja pri­ja­te­lja, me­đu­tim, Per­si­da, Ći­ri­na že­na, zbog sve­ga što se do­go­di­lo je očaj­na, pa čak i bi­je­sna pre­ma Spi­ri­noj po­ro­di­ci. Ipak, na kra­ju, po­sli­je po­mi­re­nja Spi­re i Ći­re u obje po­pov­ske po­ro­di­ce do­šlo je do svad­be.
Osnov­ni cilj fil­ma je ti­me po­stig­nut, a to je da pu­bli­ka uži­va u at­mos­fe­ri ko­ja dje­lu­je auten­tič­no i ko­ju ve­zu­je­mo za sve one li­te­rar­ne i po­zo­ri­šne pred­sta­ve o jed­nom dav­no ži­vlje­nom vre­me­nu, ali u am­bi­jen­tu ko­ji još uvijek pre­po­zna­je­mo i kroz emo­ci­je ko­je do­zvo­lja­va­ju aso­ci­ja­ci­je i pri­sje­ća­nja. Film So­je Jo­va­no­vić je zbog sve­ga to­ga do­ži­vio ve­o­ma opreč­na ob­ja­šnje­nja. Uka­zao je na pro­ble­me do­ma­će film­ske ko­me­di­je, od­nos pre­ma po­zo­ri­šnoj i li­te­rar­noj tra­di­ci­ji i za­htje­vi­ma tre­nut­ka. Oči­gled­no je da te­ško­će po­sto­je oko dra­ma­tur­gi­je: da li na­pu­sti­ti tra­di­ci­o­na­li­zam i jed­no­li­nij­sko re­đa­nje pri­zo­ra ili ići u slo­bod­ni­je im­pro­vi­za­ci­je i pra­vi­ti smje­li­je, ma­što­vi­ti­je i da­le­ko su­bjek­tiv­ni­je kom­po­zi­ci­je? So­ji Jo­va­no­vić se ne mo­že pri­go­vo­ri­ti da se su­vi­še bu­kval­no dr­ža­la Srem­če­vog tek­sta, jer je ona ne­što i mi­je­nja­la, do­pi­si­va­la, pra­vi­la dru­ga­či­ji raz­mje­štaj su­ko­ba si­tu­a­ci­ja unu­tar ci­je­le dram­ske kom­po­zi­ci­je i sa­mog za­ple­ta. (Na­sta­vi­će se)