-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Svi će da se vra­te u rod­no gni­je­zdo. Na­rav­no, po­sto­je i sa­da ra­zni uče­ni lju­di, čak i pje­sni­ci me­đu Ru­si­ma, ko­ji ima­ju svo­ja po­seb­na mi­šlje­nja o sve­mu ovom. Ti Ru­si če­ka­ju te vas­kr­sle i oslo­bo­đe­ne slo­ven­ske na­ro­de da poč­nu svoj no­vi ži­vot i da se pri­pi­ju uz Ru­si­ju kao uz ro­đe­nu maj­ku – svo­ju oslo­bo­di­telj­ku i što je oči­gled­no, u naj­kra­ćem mo­gu­ćem vre­men­skom ro­ku une­su mno­go no­vih i do­sad ne­ču­ve­nih ele­me­na­ta u ru­ski ži­vot, pro­ši­re slo­ven­stvo u Ru­si­ji, obo­ga­te ru­sku du­šu, iz­vr­še uti­caj čak i na ru­ski je­zik, knji­žev­nost i ci­je­lo stva­ra­la­štvo, obo­ga­te Ru­si­ju u sve­mu i otvo­re joj no­ve ho­ri­zon­te. Mo­ram da vam pri­znam, me­ni je to iz­gle­da­lo uvi­jek sa­mo kao na­uč­ni za­nos i ma­šta, a isti­na je, na­rav­no, u to­me što će se de­si­ti ne­što slič­no, što je­ste ne­spor­no, ali ne pri­je sto go­di­na, a, mo­žda, pro­đe i ci­je­li vi­jek.
Ru­si­ja ne­ma ni­ka­kve po­tre­be da uzi­ma od Slo­ve­na bi­lo ka­kve ide­je, ni­ti išta iz knji­žev­no­sti, ili da od njih ne­što uči­mo, jer su svi oni za to stra­šno ne­do­ra­sli. Na­pro­tiv, ci­je­li ovaj vi­jek će Ru­si­ja, mo­žda, mo­ra­ti da se bo­ri sa ogra­ni­če­no­šću i tvr­do­gla­vo­šću Slo­ve­na, sa nji­ho­vim lo­šim na­vi­ka­ma i sa nji­ho­vom ne­spor­nom, sko­ra­šnjom iz­da­jom slo­ven­stva, ra­di evrop­skih mo­de­la po­li­tič­kog i dru­štve­nog ži­vo­ta, ko­je će oni želj­no pri­hva­ti­ti. Po­sli­je ra­zr­je­še­nja Slo­ven­skog pi­ta­nja, Ru­si­ji, oči­gled­no, pred­sto­ji da ko­nač­no ri­je­ši Is­toč­no pi­ta­nje. Sa­da­šnji Slo­ve­ni još du­go ne­će shva­ti­ti šta je to Is­toč­no pi­ta­nje. Ta­ko isto, za­du­go ne­će ra­zu­mje­ti šta zna­či uje­di­nje­nje Slo­ve­na i brat­ska slo­ga. Vje­či­ti za­da­tak za Ru­si­ju bi­će da im to stal­no ob­ja­šnja­va u bu­duć­no­sti. Još jed­nom ću da po­no­vim, zbog če­ga to sve Ru­si­ja ra­di i ko­nač­no, zbog če­ga bri­ne to­li­ko i uzi­ma na se­be ta­kvu oba­ve­zu? Zbog če­ga? Zbog to­ga da bi ži­vje­la bo­ljim i ljep­šim ži­vo­tom, po­ka­za­la svi­je­tu da ni­je se­bič­na i da je ši­ro­ko­gru­da, da bi osvi­je­tli­la svi­jet ja­snom ide­jom, na kra­ju kra­je­va stvo­ri­la i iz­gra­di­la ve­li­ki i moć­ni or­ga­ni­zam, ali ne po­li­tič­kim na­si­ljem, ne ra­tom, već ubje­đi­va­njem, po­ka­zi­va­nje pri­mje­rom, lju­ba­vlju, ne­se­bič­no­šću, lje­po­tom i sja­jem i ko­nač­no po­di­gla sve te ma­le na­ro­de do vi­si­ne rav­ne se­bi i ura­zu­mi­la ih da je to maj­čin­ski po­ziv – eto, ako že­li­te da zna­te, to je cilj Ru­si­je, to je nje­na ko­rist. Ako na­ro­di ne bu­du ži­vje­li sa na­pred­nim ide­ja­ma, za ve­li­ke ide­je, za ve­li­ke ci­lje­ve, ko­ji će slu­ži­ti čo­vje­čan­stvu, već bu­du gle­da­li sa­mo na svo­je in­te­re­se, on­da će ti na­ro­di si­gur­no sla­bi­ti, pro­pa­da­ti, od­u­mi­ra­ti i ne­sta­ti. Ne­ma vi­šeg ci­lja, ko­ji će Ru­si­ja po­sta­vi­ti is­pred se­be, ne­go da po­dr­ža­va Slo­ve­ne bez ika­kvih in­te­re­sa i ne tra­ži od njih za­hval­nost i da bu­de na uslu­zi nji­ho­vom pri­rod­nom uje­di­nja­va­nju (i ne sa­mo po­li­tič­kom) u jed­nu ve­li­ku cje­li­nu.
Tek će ta­da čo­vje­čan­stvo da sa­zna za no­vu lje­ko­vi­tu ide­ju sve­slo­ven­stva... Ne po­sto­je vi­ši ci­lje­vi na svi­je­tu od ovih. Da­kle, ni­šta „ko­ri­sni­je” ne­ma za Ru­si­ju, ne­go ima­ti te ci­lje­ve pred so­bom, sve vi­še ra­zu­mje­ti se­be sa­mu i sve vi­še se vra­ća­ti du­hov­no tom vječ­nom, ne­pre­sta­nom i ple­me­ni­tom svom dje­lu u in­te­re­su čo­vje­čan­stva.
Ako se ovaj rat za­vr­ši sreć­no, i Ru­si­ja će ne­iz­bje­žno ući u no­vu i ljep­šu fa­zu svog ži­vlje­nja.
Ni­je rat uvi­jek zlo, po­ne­kad mo­že da bu­de i spas. Tač­no je i to, rat je­ste ne­sre­ća, ali u tim pro­cje­na­ma i ta­kvim ras­pra­va­ma ja­vlja­ju se gre­ške, a i na­ma je vi­še do­sta ta­kvih bur­žo­a­skih mo­ral­nih po­u­ka. Pro­li­va­nje kr­vi i žr­tvo­va­nje sa­mo­ga se­be je­ste ju­nač­ko dje­lo, što mi, na­rav­no, sma­tra­mo sve­tim, a te nji­ho­ve pro­cje­ne su mo­ra­li­sa­nje od stra­ne ci­je­log bur­žo­a­skog ka­ti­hi­zi­sa. Po­di­za­nje na­ci­o­nal­nog du­ha ra­di ve­li­ko­du­šne ide­je je­ste kre­ta­nje na­pri­jed i pot­sti­caj za na­pre­dak, a ne ni­ka­ko di­vlja­nje. Na­rav­no, mi mo­žda gri­je­ši­mo u to­me, šta pod­ra­zu­mi­je­va­mo pod ve­li­ko­du­šnom ide­jom, ali, ako je to, što mi sma­tra­mo da je sve­to, sra­mo­ta i po­rok, on­da mi ne­će­mo iz­bje­ći od­ma­zdu sa­me pri­ro­de, jer sra­mo­ta i po­rok sa­mi u se­bi no­se smrt, pa, pri­je ili ka­sni­je će­mo ka­zni­ti sa­mi se­be.
Ta­ko En­gle­zi ako bi sa­da sta­li uz Tur­ke u ovoj bor­bi na Is­to­ku, za­bo­ra­viv­ši pot­pu­no, zbog svo­jih tr­go­vač­kih in­te­re­sa i lič­ne ko­ri­sti, na ja­u­ke na­mu­če­nog čo­vje­čan­stva, bez ima­lo sum­nje, oni bi sa­mi se­bi po­di­gli mač iz­nad svo­je gla­ve , ko­ji bi, pri­je ili ka­sni­je, pao istim nji­ma na vrat.
Uosta­lom, šta ima sve­ti­je i či­sti­je od ovog ra­ta, ko­ji sa­da vo­di Ru­si­ja? Re­ći da je Ru­si­ja, mo­žda, u pra­vu što je po­šla da oslo­ba­đa iz­mu­če­ne na­ro­de i pot­po­mog­ne nji­ho­vu sa­mo­stal­nost, ali sa­mim tim ona sa­ma se­bi sti­če sa­ve­zni­ke me­đu tim na­ro­di­ma. Za­to bi, ipak, tre­ba­li da pro­pa­gi­ra­mo mir, a ne krv.
Me­đu­tim, ne tre­ba uvi­jek pro­pa­gi­ra­ti sa­mo ni mir i ne tre­ba sa­mo u mi­ru tra­ži­ti spas, jer se on po­ne­kad mo­že na­ći i u ra­tu.
(Na­sta­vi­će se)