-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Pri­mo­ran sam da iz­ra­zim ne­ka svo­ja osje­ća­nja, ma­da sam od­lu­čio, kad sam po­čeo pro­šle go­di­ne sa iz­da­va­njem mog „Dnev­ni­ka”, da iz­bje­ga­vam knji­žev­nu kri­ti­ku. Ali osje­ća­nja ni­je­su kri­ti­ka, iako bih ih is­ka­zao po­vo­dom knji­žev­nog dje­la. Za­i­sta, ja pi­šem svoj „Dnev­nik”, tj. za­pi­su­jem mo­ja za­pa­ža­nja po­vo­dom sve­ga ono­ga što iza­zi­va kod me­ne di­vlje­nje i ču­đe­nje o ak­tu­el­nim do­ga­đa­ji­ma, a zbog ne­če­ga na­mjer­no se­be oba­ve­zu­jem da stal­no pri­kri­vam, mo­žda, naj­ja­če uti­ske, ko­je pro­ži­vlja­vam, sa­mo za­to što se oni ti­ču ru­ske knji­žev­no­sti. I knji­žev­no dje­lo, pre­ko če­ga sam ja do­sad pre­la­zio ćut­ke, za me­ne ni­je sa­mo knji­žev­no dje­lo, već či­nje­ni­ca, ko­ji ima i dru­go zna­če­nje.
Mo­žda ću se iz­ra­zi­ti su­vi­še na­iv­no, ali, ipak, sam se od­lu­čio da ka­žem sle­de­će. Ta pri­ča o ro­ma­ni­ma, do­ži­vlja­ji­ma, po­e­ma­ma po­klo­pi­la se u mo­joj du­ši sa ovim pro­lje­ćem i pri­čom o ob­ja­vi sa­da­šnjeg ra­ta, ko­ji tra­je i obje pri­če i oba uti­ska su na­šli u mo­joj gla­vi istin­sku me­đu­sob­nu ve­zu i za­ču­đu­ju­ću za me­ne uza­jam­nu do­di­r­nu tač­ku. Umje­sto što će­te mi se smi­ja­ti, mno­go je bo­lje da me sa­slu­ša­te.
Ja, ko­ji vje­ru­jem u mno­go šta što je či­sto slo­ve­no­fil­sko, ipak, mo­žda i ni­je­sam sa­svim slo­ve­no­fil. Slo­ve­no­fi­le su do­sad shva­ta­li raz­li­či­to. Za ne­ke je slo­ve­no­fil­stvo čak i sa­da, kao u sta­ra vre­me­na, na pri­mjer, za Bje­lin­skog, sa­mo kvas i rot­kva. Bje­lin­ski, za­i­sta, i ni­je ula­zio du­blje u shva­ta­nje slo­ve­no­fil­stva. Za dru­ge (na­po­mi­nje­mo da za mno­ge, a čak i ne za ve­ći­nu sa­mih slo­ve­no­fi­la) slo­ve­no­fil­stvo ozna­ča­va te­žnju za oslo­ba­đa­njem i uje­di­nje­njem svih Slo­ve­na, ko­ji bi bi­li pod kon­tro­lom Ru­si­je, či­ja kon­tro­la, mo­žda, i ne bi bi­la stro­go po­li­tič­ka. I na kra­ju za tre­će, slo­ve­no­fil­stvo, osim tog uje­di­nje­nja Slo­ve­na, ko­ji bi bi­li pod­re­đe­ni Ru­si­ji, ozna­ča­va i sa­dr­ži u se­bi du­hov­nu po­ve­za­nost svih vje­ru­ju­ćih u to, da na­ša ve­li­ka Ru­si­ja, ko­ja će pred­vo­di­ti uje­di­nje­nje Slo­ve­na, ka­že ci­je­lom svi­je­tu, svim na­ro­di­ma Evro­pe i nje­noj ci­vi­li­za­ci­ji svo­ju no­vu i sna­žnu ide­ju, za sa­da ne­ču­ve­nu u svi­je­tu. Te ri­je­či će od­jek­nu­ti čo­vje­čan­stvom za nje­go­vo do­bro i, za­i­sta, nji­hov cilj je uje­di­nje­nje svih na­ro­da u no­vi, pri­ja­telj­ski op­šte­svjet­ski sa­vez, u či­joj je osno­vi ge­ni­jal­nost Slo­ve­na, a pr­ven­stve­no u du­hov­no­sti ve­li­kog ru­skog na­ro­da, ko­ji je to­li­ko du­go stra­dao, to­li­ko vje­ko­va bio osu­đen na ću­ta­nje, ali ko­ji je uvi­jek u se­bi imao ogrom­nu sna­gu za pred­vi­đa­nja i ra­zr­je­ša­va­nja mno­gih te­ških sud­bin­skih ne­spo­ra­zu­ma sa za­pad­nom ci­vi­li­za­ci­jom. Eto, toj gru­pi pri­sta­li­ca slo­ve­no­fil­stva pri­pa­dam i ja.
Sa­da opet ov­dje pra­vi­ti ša­le na ra­čun ne­če­ga i ismi­ja­va­ti ne­ko­ga ne­ma po­tre­be, jer se već odav­no zna za ovu sta­ru pri­ču i sta­ru vje­ru, i što je ve­o­ma va­žno, vje­ra ne ne­sta­je i pri­če o njoj ni­je­su utih­nu­le već, na­pro­tiv, ona sve vi­še i vi­še ja­ča, ši­ri svoj krug i otva­ra se­bi no­ve pro­sto­re, do­bi­ja no­ve pri­sta­li­ce, što je je­di­no i mo­glo da pri­si­li pro­tiv­ni­ke i one, ko­ji su po­ku­ša­li da ismi­ja­va­ju to uče­nje i da ih na­tje­ra da ma­lo ozbilj­ni­je sa­gle­da­ju stva­ri i iz­ba­ce iz se­be uza­lud­no i već očvr­slo ne­pri­ja­telj­stvo pre­ma ovom uče­nju. A i o to­me za­sad do­sta.
Stvar je u to­me što je pro­lje­tos po­čeo naš ve­li­ki rat za ve­li­ko dje­lo, ko­je će, bez ob­zi­ra na to da li je ra­no ili ka­sno i na sve po­vre­me­ne ne­u­spje­he, ko­ji su od­la­ga­li rje­ša­va­nje stva­ri, bi­ti do­ve­de­no do kra­ja, ma­da po­sto­ji mo­guć­nost da se ne do­ve­de do pot­pu­nog i oče­ki­va­nog za­vr­šet­ka ovim ra­tom. Ovo dje­lo je to­li­ko ve­li­ko, cilj ra­ta je to­li­ko ne­ja­san za Evro­pu, da Evro­pa, na­rav­no, mo­ra bi­ti lju­ta na na­šu do­vi­tlji­vost, ali ona ne mo­ra vje­ro­va­ti u to, o če­mu smo je oba­vi­je­sti­li kad smo po­če­li rat i na sva­ki na­čin svim svo­jim si­la­ma na­no­si­ti nam šte­tu, udru­živ­ši se sa na­šim ne­pri­ja­te­lji­ma u ne­for­mal­ni sa­vez, ko­ji je ne­zva­ni­čan i ta­jan i ho­će da ra­tu­je sa na­ma i da nam bu­de ne­pi­ja­telj, ma­kar i taj­no, ne ob­ja­vlju­ju­ći nam rat. I, na­rav­no, sve to ra­de zbog na­ših obje­lo­da­nje­nih na­mje­ra i ci­lje­va. „Ve­li­ki orao sa is­to­ka vi­nuo se iz­nad svi­je­ta, si­ja­ju­ći sa oba kri­la na vr­ho­vi­ma hri­u­šćan­stva” i on ne­će da po­ro­blja­va na­ro­de, da ši­ri svo­je gra­ni­ce na ra­čun nji­ho­vih te­ri­to­ri­ja, već da oslo­ba­đa po­ro­blje­ne i pre­stra­še­ne, da im da no­vi ži­vot i da ži­ve bo­lje, a ti­me na­pra­vi i do­bro čo­vje­čan­stvu. Ma ka­ko gle­da­li na ovu stvar, ne­moj­te gle­da­ti sa skep­som, a što se ti­če Evro­pe, njoj i je­ste cilj da u ovo ne po­vje­ru­je... Pred­u­zi­ma­ti ne­što, a da ne­maš di­rekt­ne ko­ri­sti, Evro­pi iz­gle­da ne­u­o­bi­ča­je­nim, ne­što što ne pri­pa­da me­đu­na­rod­nim obi­ča­ji­ma, a Evro­pa, na­rav­no, ne pri­hva­ta ovaj po­stu­pak Ru­si­je sa­mo kao var­var­stvo „za­o­sta­le, di­vlje i neo­bra­zo­va­ne” na­ci­je, ko­ja je spo­sob­na na­pra­vi glu­post i da pre­du­zme u ovom vi­je­ku ne­što slič­no kr­sta­škim ra­to­vi­ma iz mrač­nog vi­je­ka, već i kao opa­snost za nju, ko­ja bi ugro­zi­la nje­nu ve­li­ku ci­vi­li­za­ci­ju.
Po­gle­daj­te ko nas sa­da po­seb­no vo­li u Evro­pi? Čak na­ši pri­ja­te­lji, ta­ko­re­ći pra­vi i sta­ri pri­ja­te­lji, oni sa­da otvo­re­no sa­op­šta­va­ju da se ra­du­ju na­šim ne­u­spje­si­ma. Po­ra­zi Ru­sa su im dra­ži od svo­jih sop­stve­nih po­bje­da. To ih ra­du­je i sve se vi­še uli­zu­ju Evro­pi. U slu­ča­ju na­šeg ne­u­spje­ha, ti pri­ja­te­lji su se već do­go­vo­ri­li me­đu so­bom, da svim svo­jim sna­ga­ma što vi­še iz­vu­ku za se­be ko­ri­sti, ne­go što će Ru­si­ja iz­vu­ći sa­ma za se­be.
Ni­ka­da vi, go­spo­do, na­ši Evro­plja­ni i Za­pad­nja­ci, ni­je­ste to­li­ko vo­lje­li Evro­pu, ko­li­ko smo mi ma­šta­ro­ši-slo­ve­no­fi­li, ka­ko vi mi­sli­te, nje­ni iskon­ski ne­pri­ja­te­lji.
(Na­sta­vi­će se)