- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ti­to iz­gle­da ni­je bio na­ro­či­ti pri­sta­li­ca de­mo­kra­ti­za­ci­je. Svi ustup­ci u tom po­gle­du bi­li su iz­nu­đe­ni. U vri­je­me „ju­go­slo­ven­ske je­se­ni” se­dam­de­se­tih go­di­na iz­ja­vio je ka­ko se ni­je sla­gao sa pre­li­be­ral­nim na­če­li­ma Še­stog kon­gre­sa. Čak i u obla­sti gdje je dog­ma­ti­zam do­ži­vio pot­pu­ni slom, kao što je po­ljo­pri­vre­da, Ti­to je po­ka­zi­vao da su mu dra­ža or­to­dok­sna bolj­še­vič­ka rje­še­nja. Se­lja­ci­ma je vra­će­na ze­mlja, ali se dr­ža­va bo­ri­la pro­tiv nji­ho­vog „bo­ga­će­nja”. Sve do 1966. go­di­ne ni­je­su smje­li da na­ba­vlja­ju me­ha­ni­za­ci­ju, a bi­lo je za­bra­nje­no ko­ri­šće­nje tu­đe rad­ne sna­ge, čak i u vi­du po­zi­va­nja ro­đa­ka na ber­bu ku­ku­ru­za. Ve­ća sa­mo­stal­nost pred­u­ze­ća ni­ka­da ni­je zna­či­la uki­da­nje mo­no­po­la Par­ti­je. Na pr­vi po­gled, kul­tu­ra je bi­la po­lje gdje su či­nje­ni naj­ve­ći pro­bo­ji ide­o­lo­ških obru­ča, ali i tu su po­sta­ja­le gra­ni­ce ko­je se ni­je­su smje­le pre­la­zi­ti, što će se vi­dje­ti še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na.
Gra­ni­ce po­li­tič­ke li­be­ra­li­za­ci­je do­seg­nu­te su već sre­di­nom 1953. go­di­ne. Po mi­šlje­nju mno­gih is­tra­ži­va­ča, kao što su Bran­ko Pe­tra­no­vić i Alek­sa Đi­las, in­sti­tu­ci­o­nal­na de­mo­kra­ti­za­ci­ja je bi­la za­vr­še­na 1953. go­di­ne. Na­rav­no, bi­lo je la­ba­vlje­nja re­pre­si­je u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i ka­sni­je, kao ka­da je še­zde­se­tih go­di­na sko­ro pre­sta­lo hap­še­nje po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka i ka­da su na­ro­du po­di­je­lje­ni pa­so­ši. Bi­lo je čak i eks­pe­ri­me­na­ta sa iz­bo­ri­ma de­le­ga­ta, ali od 1953. go­di­ne ni­je uve­de­na ni­jed­na no­va in­sti­tu­ci­ja. A li­be­ra­li­za­ci­ja je za­u­sta­vlje­na već u ju­nu 1953. go­di­ne, na ple­nu­mu odr­ža­nom na Bri­o­ni­ma. Već je tu re­če­no da je kon­cept od­u­mi­ra­nja Par­ti­je ne­shva­ćen i da se ova ide­ja ba­vi da­le­kom bu­duć­no­šću. Ti­to u uvod­nom iz­la­ga­nju ka­že: „Ne­vje­ro­vat­no br­zim tem­pom ide­mo u za­pad­no­e­vrop­ski šti­mung”. Kar­delj je re­kao da su u za­blu­di oni ko­ji mi­sle da de­mo­kra­ti­ja zna­či oslo­ba­đa­nje an­ti­so­ci­ja­li­stič­kih ten­den­ci­ja. Pa­ško Ro­mac se po­ža­lio da se otvo­re­no go­vo­ri pro­tiv Par­ti­je. Đi­las je iz­ra­zio vje­ru u bu­duć­nost de­mo­kra­ti­za­ci­je i ulo­gu Ju­go­sla­vi­je kao vo­de­će si­le de­mo­kra­ti­za­ci­je: „Ako se mi ko­mu­ni­sti bu­de­mo ak­tiv­no bo­ri­li, mi će­mo ih (Za­pad) u for­mal­nom smi­slu pre­ći za dvi­je do tri go­di­ne”.
Đi­las je se­ri­ju svo­jih čla­na­ka za­po­čeo na dan naj­že­šćih an­ti­i­ta­li­jan­skih de­mon­stra­ci­ja 11. ok­to­bra 1953. go­di­ne, a za­vr­šio po­čet­kom ja­nu­a­ra na­red­ne go­di­ne. Ti­raž „Bor­be” je ubr­zo do­se­gao ne­vje­ro­vat­nih 300.000 pri­mje­ra­ka. Mno­gi su vje­ro­va­li da su Đi­la­so­vi član­ci zva­nič­na li­ni­ja Par­ti­je. To vje­ro­va­nje je po­ja­ča­la i či­nje­ni­ca da je Đi­las, u je­ku svog pi­sa­nja, 25. de­cem­bra iza­bran za pred­sjed­ni­ka Na­rod­ne skup­šti­ne Ju­go­sla­vi­je. Na tom po­lo­ža­ju je ostao 32 da­na. Mno­gi su ga po­dr­ža­va­li, uklju­ču­ju­ći i gla­si­lo CK SKH „Na­pri­jed”, za­pra­vo Vla­di­mir Ba­ka­rić ko­ji je sta­jao iza tog ne­djelj­ni­ka. Po­sli­je je Ti­to ime­no­vao Ba­ka­ri­ća na če­lo ko­mi­si­je ko­ja je na Tre­ćem ple­nu­mu tre­ba­la da od­re­di ka­znu Đi­la­su. A po­sli­je se i Velj­ko Vla­ho­vić, ured­nik „Bor­be”, is­ti­cao ob­ja­vlji­va­njem na­pa­da na Đi­la­sa u ovom li­stu.
Šta je to uči­no Đi­las u svo­jim član­ci­ma? Od po­čet­nih, ne la­ko ra­zu­mlji­vih te­o­rij­skih raz­ma­tra­nja, Đi­las kre­će u kon­kret­ne na­pa­de na bi­ro­kra­ti­zam i u otvo­re­no za­la­ga­nje za ve­će slo­bo­de. U član­ku „Op­šte i po­seb­no” za­la­že se za slo­bod­ni­je bi­ra­nje svih or­ga­na, za „što slo­bod­ni­je kre­ta­nje, da jed­ne su­bjek­tiv­ne sna­ge po­ti­sku­ju dru­ge, a ne da sa­mo jed­ne uzmu mo­no­pol dru­štve­nog ži­vo­ta”. U član­ku „Kon­kret­no” tvr­di da bi pot­pu­na slo­bo­da mi­šlje­nja, re­ci­mo vjer­skih ob­re­da, bi­la do­bra, jer bi osla­bi­la ulo­gu kle­ra. U tek­stu „Od­go­vor” pri­hva­ta op­tu­žbu da je je­re­tik, jer je sa­ma di­ja­lek­ti­ka naj­ve­ća je­res. U „Su­bjek­tiv­nim sna­ga­ma” tvr­di da je bi­ro­kra­ti­zam ve­ći ne­pri­ja­telj od ka­pi­ta­li­zma. Na­pao je i pro­fe­si­o­nal­ne po­li­tič­ke rad­nik kao „su­vi­šne”. [...] A u „Ana­to­mi­ji jed­nog mo­ra­la” na­pao je lju­de iz po­li­tič­kog vr­ha za mo­ral­no li­ce­mjer­je, alu­di­ra­ju­ći na boj­kot Pe­ka Dap­če­vi­ća i nje­go­ve dru­ge že­ne, li­je­pe glu­mi­ce Mi­le­ne Vr­saj­kov.
U Ti­to­voj od­lu­ci da se ob­ra­ču­na sa Đi­la­som iz­vje­snu ulo­gu je igra­la i Ti­to­va že­lja za ide­o­lo­ški ustu­pak So­vje­ti­ma. Is­tra­ži­va­nja An­dre­ja Edem­skog po­ka­zu­ju da su So­vje­ti ve­o­ma bla­go­na­klo­no pri­hva­ti­li od­ba­ci­va­nje Đi­la­sa. Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je Tre­ćeg ple­nu­ma, Mo­lo­tov je već 21. ja­nu­a­ra po­zvao ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra Do­bri­vo­ja Vi­di­ća, što je sa­mo po se­bi bio gest do­bre vo­lje, da bi mu re­kao ka­ko bi ukla­nja­nje Đi­la­sa mo­glo da ima po­vo­ljan uti­caj na po­bolj­ša­va­nje so­vjet­sko-ju­go­slo­ven­skih od­no­sa. Ali to ni­je bio i glav­ni Ti­tov mo­tiv. Sam Đi­las ka­že da je Ti­to još pri­je Sta­lji­no­ve smr­ti upo­zo­ra­vao na raz­la­ba­vlje­nost i ne­je­din­stvo u Par­ti­ji. De­di­jer je u svom po­lu­o­go­va­rač­kom sti­lu po­mi­njao pre­ve­li­ku Đi­la­so­vu po­pu­lar­nost kao mo­gu­ći raz­log Ti­to­vog ne­za­do­volj­stva. Đi­las je, do­i­sta, po­sli­je Ti­ta bio naj­po­pu­lar­ni­ji u kva­dri­mo­ni­ju­mu (Ti­to, Đi­las, Kar­delj i Ran­ko­vić) ko­ji je vla­dao Ju­go­sla­vi­jom. Ti­to, po Đi­la­so­vom svje­do­če­nju, ni­je imao lič­nih po­bu­da u ovom su­ko­bu, ko­ji mu je te­ško pao. On Ti­ta ka­rak­te­ri­še kao lo­jal­nog i pa­žlji­vog pre­ma sa­rad­ni­ci­ma, sve dok ne poč­ne raz­mi­mo­i­la­že­nje. A kad ono poč­ne, Ti­to po­sta­je „sum­nji­čav i do­mi­šljat, upo­ran u sla­ma­nju i bez­ob­zi­ran u ocr­nji­va­nju”.
(Kraj)