- Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Unu­tra­šnja opo­zi­ci­ja uglav­nom se gru­pi­sa­la oko Pa­vla. U nje­go­vom okru­že­nju Ka­ta­ri­ni­ni mi­lje­ni­ci su kod njih iza­zi­va­li od­vrat­nost i strah. Po­ja­vlji­va­nje sva­kog na­red­nog po­sje­ti­o­ca u Ka­ta­ri­ni­noj spa­va­ćoj so­bi sva­ki put se shva­ta­lo kao di­rekt­na pri­jet­nja bu­du­ćem pre­sto­lo­na­sled­ni­ku Pa­vlu. Mr­žnja pre­ma nje­nim mi­lje­ni­ci­ma i dvo­ra­ni­ma bi­la je ja­ka i ona ih je za­sle­plji­va­la, ne do­zvo­lja­va­ju­ći im da objek­tiv­no vi­de, po­red re­al­no po­sto­je­ćih po­ro­ka na dvo­ru, i ne­spor­no ja­ču stra­nu „Ka­ta­ri­ni­nih or­lo­va“. Što god i ma šta ura­dio Po­tem­kin, okru­že­nje oko Pa­vla je to ocje­nji­va­lo sa­mo ne­ga­tiv­no. Ov­dje su se stal­no po­ja­vlji­va­le raz­ne pri­če.
Dru­gi iz­vor splet­ki su bi­le dvor­ske gru­pe, ko­je su se for­mi­ra­le oko sva­kog od mno­go­broj­nih Ka­ta­ri­ni­nih mi­lje­ni­ka. U tom su­par­ni­štvu dvo­ra­ni se ni­je­su me­đu­sob­no šte­dje­li, a ni Po­tem­ki­na ni­je­su ža­li­li, ma­da je on znao ka­ko da sa­ču­va svoj uti­caj na Ka­ta­ri­nu do kra­ja ži­vo­ta, iako su pre­ki­nu­li lju­bav­ni od­nos, knez i im­pe­ra­tor­ka su osta­li pri­ja­te­lji i isto­mi­šlje­ni­ci.
Ni ru­ski ma­so­ni ni­je­su šte­dje­li Po­tem­ki­na. Ve­li­ki broj po­dru­glji­vih aneg­do­ta čuo se o pre­u­zvi­še­nom kne­zu od nji­ho­vog dru­štva. Na taj na­čin su gla­si­ne ne­sme­ta­no sti­za­le do Sak­son­ca Hel­bi­ga, a nje­mu je osta­lo sa­mo da ih kla­si­fi­ku­je i pri­pre­mi za ob­ja­vlji­va­nje.
Što se ti­če Za­pa­da, pa­ra­lel­no sa odu­še­vlje­njem i kom­pli­men­ti­ma Vol­te­ra i dru­gih pro­sve­ti­te­lja, ko­ji su bi­li upu­će­ni na adre­su ru­ske ca­ri­ce, stal­no je po­sto­jao ne­ga­ti­van stav, jer sva­ki no­vi mi­lje­nik je i bez to­ga, sa­mo uve­ća­vao, ka­ko su to vi­dje­li ne­ki Evro­pej­ci, du­gi spi­sak Ka­ta­ri­ni­nih „gre­šnih po­stu­pa­ka“. Sva­ka no­va in­tri­ga, ko­ja je do­la­zi­la iz Pe­ter­bur­ga, u Evro­pi je oba­ve­zno na­la­zi­la slu­ša­o­ce, ka­ko skep­ti­ke, ta­ko i bla­go­dar­ne.
Hel­bi­gov pam­flet je Evro­pa i tra­ži­la iz dru­gih raz­lo­ga, jer su ge­o­po­li­tič­ki us­pje­si Ru­si­je iza­zi­va­li za­bri­nu­tost u mno­gim pre­sto­ni­ca­ma Evro­pe. Ner­vi­ra­lo ih je i to ka­ko je Ka­ta­ri­na rav­no­du­šno re­a­go­va­la na bi­lo ka­kav po­ku­šaj Za­pa­da da se su­prot­sta­vi po­li­ti­ci Pe­ter­bur­ga. U av­gu­stu 1783. go­di­ne, u svom pi­smu Po­tem­ki­nu, ko­men­ta­ri­šu­ći re­ak­ci­ju Za­pa­da na osva­ja­nje Kri­ma od stra­ne Ru­si­je, Ka­ta­ri­na pi­še:
„To što je Evro­pa za­vi­dlji­va, ja na to gle­dam sa­svim spo­koj­no. Ne­ka oni zbi­ja­ju ša­le, a mi će­mo ra­di­ti svoj po­sao“.
Ru­ski is­tra­ži­va­či su na­sta­vi­li da pro­u­ča­va­ju taj zlob­ni pam­flet, a to ra­de i sa­da. Sa­vre­me­ni isto­ri­čar Je­le­na Dru­ži­nji­na pri­mje­ću­je:
„Hel­vig kva­li­fi­ku­je da su sve Po­tem­ki­no­ve voj­no-ad­mi­ni­stra­tiv­ne i eko­nom­ske mje­re sla­be u sje­ver­nom di­je­lu Cr­no­mor­skog pri­mor­ja. Sa­mu ide­ju osva­ja­nja ste­pa na ju­gu on po­ku­ša­va da pred­sta­vi kao ap­surd i bes­ko­ri­snu avan­tu­ru... Pri­ka­zi­va­nje sve­ga što je bi­lo iz­gra­đe­no na ju­gu ze­mlje u vi­du la­žnog sja­ja, tj. ču­ve­nih „Po­tem­ki­no­vih se­la“ ima­lo je za cilj da spri­je­či da­lje na­se­lja­va­nje no­vih ko­lo­ni­sta u Ru­si­ji“.
Taj pam­flet je po­ku­šao, ne sa­mo da dis­kre­di­tu­je ru­sku po­li­ti­ku u pot­pu­no­sti, već i da re­a­li­zu­je kon­kret­ni za­da­tak, tj. da sru­ši plan ko­lo­ni­za­ci­je no­vih ru­skih te­ri­to­ri­ja na­se­lja­va­njem ko­lo­ni­sta sa Za­pa­da (ka­ko je to već ura­di­la Ka­ta­ri­na na Vol­gi).
In­te­re­sant­no je da je Hel­big na­sta­vio sa na­pa­di­ma na Ka­ta­ri­nu i Po­tem­ki­na i po­sli­je nji­ho­ve smr­ti. Po­ku­ša­va­ju­ći da ob­ja­sni či­me je sve to iza­zva­no, dru­gi isto­ri­čar Ol­ga Je­li­se­jev­na na­vo­di sle­de­ću ver­zi­ju:
„Za Hel­bi­ga je „Ru­ska te­ma“ po­sta­la glav­ni iz­vor pri­ho­da i on 1808. go­di­ne ob­ja­vlju­je „Bi­o­gra­fi­ju Pe­tra III“, gdje se za smrt svo­ga mu­ža pro­gla­ša­va kri­vom, na­rav­no, Ka­ta­ri­na II, a 1809. go­di­ne ob­ja­vljen mu je no­vi pam­flet „Ru­ski mi­lje­ni­ci“... Od­mah na­kon smr­ti svo­jih glav­nih he­ro­ja... Hel­big na­sta­vlja da se bo­ri sa ne­sma­nje­nom ener­gi­jom sa sje­ni­ma lju­di, ko­ji nje­mu lič­no ni­je­su na­pra­vi­li ni­šta lo­še. Iz ne­kih raz­lo­ga di­plo­ma­ta je mo­rao da kle­ve­će ogrom­no po­li­tič­ko i kul­tur­no na­sle­đe Ka­ta­ri­ne II, u pr­vom re­du, kad je u pi­ta­nju spolj­na po­li­ti­ka... Na­sta­vlja­nje kre­ta­nja Ru­ske im­pe­ri­je već od­re­đe­nim prav­cem, ko­ji su za­cr­ta­li ca­ri­ca i pre­u­zvi­še­ni knez, bi­lo je su­vi­še opa­sno za „evrop­sku rav­no­te­žu“ u pru­skom shva­ta­nju po­li­ti­ke i do­sta do­bro se ukla­pa­lo u kon­cep­ci­ju „opa­snost od Ru­si­je“, ko­ju je pa­žlji­vo i de­talj­no raz­vi­ja­la Fran­cu­ska to­kom ci­je­log XVI­II vi­je­ka, a i da ne bi na­po­ri Hel­bi­ga osta­li bez mno­go­broj­nih pre­vo­da i no­vih iz­da­nja“.
Ver­zi­ja zvu­či uvjer­lji­vo. Pri­mjed­ba je je­din­stve­na. Ka­ta­ri­ni­na po­li­ti­ka je, na­rav­no, bi­la opa­sna za evrop­sku rav­no­te­žu, ne sa­mo „u pru­skom shva­ta­nju po­li­ti­ke“, već je to bi­lo sa­svim objek­tiv­no. Grč­ki pro­je­kat ako bi se re­a­li­zo­vao, u pot­pu­no­sti bi pro­mi­je­nio iz­gled Evro­pe. Čak sa­mo po­sto­ja­nje te ide­je do­ne­kle je de­sta­bi­li­zo­va­lo evrop­sku rav­no­te­žu.
U stva­ri, isti­na se sa­sto­ji u ne­čem dru­gom. Ni­je sa­mo Ru­si­ja u tom vre­me­nu pra­vi­la gre­ške i pot­ko­pa­va­la evrop­sku rav­no­te­žu, već bu­kval­no sve ve­li­ke dr­ža­ve Evro­pe. Pod­sje­ti­mo se Po­tem­ki­no­vih ri­je­či iz nje­go­vog iz­vje­šta­ja o Kri­mu, ko­je smo već na­ve­li: „Ne­ma dr­ža­va u Evro­pi, ko­je ne bi­še po­di­je­li­le iz­me­đu se­be Azi­ju, Afri­ku, Ame­ri­ku...“
Ni­ko ni­je bio bez­gre­šan. Sak­son­ski di­plo­ma­ta Hel­big jed­no­stav­no ni­je či­tao Bo­ži­je za­po­vi­je­sti, već je bez ima­lo raz­mi­šlja­nja i dvo­u­mlje­nja pr­vi uzeo ka­men u ru­ke i ba­cio ga na Po­tem­ki­na.
NA­STA­VI­ĆE SE