-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ma­lo pri­je po­čet­ka ru­sko-tur­skog ra­ta Vol­ter pi­še Ka­ta­ri­ni:
„Ako oni poč­nu rat sa Va­ma, ca­ri­ce, njih će sti­ći sud­bi­na, ko­ju im je Pe­tar Ve­li­ki una­pri­jed od­re­dio, ko­ji je imao u vi­du da od Kon­stan­ti­no­po­lja na­pra­vi pre­sto­ni­cu ru­ske im­pe­ri­je. Ti var­va­ri za­slu­žu­ju da ih he­ro­i­na ka­zni za taj ma­njak po­što­va­nja, ko­je su oni do sa­da po­ka­zi­va­li u od­no­si­ma pre­ma da­ma­ma. Ja­sno je da lju­di, ko­ji pre­zi­ru pre­fi­nje­nu umjet­nost i za­klju­ča­va­ju že­ne, za­slu­ži­ju da bu­du po­ra­že­ni. Pri­ča se da je Mu­sta­va li­šen zdra­vog raz­mi­šlja­nja, da ne vo­li po­e­zi­ju, da ni­kad ni­je bio u po­zo­ri­štu i ne go­vo­ri fran­cu­ski je­zik. Ku­nem Vam se, on će bi­ti po­ra­žen“.
„Mo­lim Va­še car­sko ve­li­čan­stvo, da mi do­zvo­li da do­đem, da po­lju­bim Va­šu ru­ku i pro­ve­dem ne­ko­li­ko da­na na Va­šem dvo­ru, kad on bu­de pri­su­tan u Kon­stan­ti­no­po­lju, jer sam du­bo­ko ubi­je­đen da je baš Ru­si­ma su­đe­no da is­tje­ra­ju Tur­ke iz Evro­pe“.
Ovo je do­sta ka­rak­te­ri­sti­čan frag­ment pre­pi­ske Vol­te­ra i Ka­ta­ri­ne, gdje se o naj­o­zbilj­ni­jim pro­ble­mi­ma raz­go­va­ra­lo na iro­ni­čan i ša­ljiv na­čin. Te­ško je po­sum­nja­ti u to da je fi­lo­zof mi­slio da je do­volj­no da se po­kre­nu rat­ne ope­ra­ci­je zbog to­ga što sul­tan ni­je že­lio da go­vo­ri fran­cu­skim je­zi­kom i da po­sje­ću­je po­zo­ri­šte.
Uosta­lom, sam na­čin pre­pi­ske bio je ša­ljiv, ali pre­ma sa­mom kul­tur­nom na­pret­ku, on se od­no­sio ve­o­ma ozbilj­no. On bu­kval­no pi­smi­ma bom­bar­du­je Ka­ta­ri­nu, u ko­ji­ma na­dah­nju­je i pot­sti­če svo­ju „he­ro­i­nu“ i „bo­gi­nju“ na pod­vi­ge, da­je kom­pli­men­te ru­skom oruž­ju, na­go­va­ra je da ne pri­hva­ta ni­ka­kve kom­pro­mi­se i da ra­tu­je do ko­nač­ne po­bje­de, tj. do ko­nač­nog po­ra­za Osman­ske im­pe­ri­je.
U Vol­te­ro­vim pi­smi­ma ru­sko-tur­ski ra­to­vi se upo­re­đu­ju sa grč­ko-per­sij­skim, u sva­kom pi­smu se na­gla­ša­va da je u pi­ta­nju bor­ba iz­me­đu var­var­stva i kul­tu­re. On pi­še: „Ako Vi, ipak, po­nu­di­te mir Mu­sta­fi, šta će bi­ti sa mo­jom ne­sreć­nom Grč­kom, šta će bi­ti sa ze­mljom De­mo­ste­na i So­fo­kla? Ja bih sa za­do­volj­stvom pre­dao Je­ru­sa­lim Mu­sli­ma­ni­ma, jer su ti var­va­ri stvo­re­ni za ta­kve pro­sto­re. Ali, ja ću bi­ti za­u­vi­jek te­ško uvri­je­đen, jer znam da je atin­sko po­zo­ri­šte do­bi­lo dru­gu na­mje­nu, pre­tvo­re­no je u ku­hi­nju, a li­cej u ko­nju­šni­cu“.
Po­ne­kad su iz Vol­te­ro­vog šta­ba sti­za­li i voj­ni sa­vje­ti. Jed­nom je, na pri­mjer, on kao da je voj­ni eks­pert dao sa­vjet Ru­skoj ar­mi­ji da kao na­o­ru­ža­nje ko­ri­ste bor­na ko­la, ko­ja su mo­gla, sa nje­go­ve tač­ke gle­di­šta, da bu­du po­seb­no efekt­na u step­skim bor­ba­ma Cr­no­mor­skog pri­mor­ja.
Tu Vol­te­ro­vu ide­ju su Ru­si is­ko­ri­sti­li mno­go ka­sni­je, po­čet­kom XX vi­je­ka za vri­je­me Gra­đan­skog ra­ta, sta­viv­ši mi­tra­ljez „Mak­sim“ na se­ljač­ke ta­lji­ge, a ta­ko­đe i na po­kri­ve­ne ko­či­je, u ko­je je bi­la upreg­nu­ta troj­ka ve­o­ma br­zih tr­kač­kih ko­nja. Ta­kvo po­kret­no bor­be­no sred­stvo, ko­je je do­bi­lo na­ziv mi­tra­lje­ska ko­la, stvar­no se po­ka­za­lo iz­u­zet­no uspje­šnim na step­skom te­re­nu.
Vol­te­ro­ve i Ka­ta­ri­ni­ne na­de ni­je­su mo­gle da se ostva­re iz ra­znih raz­lo­ga. Pre­kra­ja­ju­ći kar­tu svi­je­ta, Ru­si­ja i Austri­ja ni­je­su mo­gle da se do­go­vo­re o sud­bi­ni Mle­tač­ke re­pu­bli­ke. Austri­jan­ci su, že­le­ći da po­ti­snu Mle­ča­ne sa oba­la Ja­dran­skog mo­ra, sma­tra­li da nji­ma tre­ba da­ti Pe­lo­po­nez sa okol­nim ostr­vi­ma, ali to ni­ka­ko ni­je od­go­va­ra­lo Ka­ta­ri­ni, jer je ta­kva va­ri­jan­ta fak­tič­ki tor­pe­do­va­la nje­nu ide­ju po­nov­nog ob­na­vlja­nja Grč­ke im­pe­ri­je.
Grč­ki pro­je­kat je umro, ali nje­gov idej­ni uti­caj se mo­že la­ko ot­kri­ti u mno­gim knji­žev­nim i isto­rij­skim ra­do­vi­ma ra­di­kal­nih slo­ve­no­fi­la. Na pri­mjer, u knji­zi „Ru­si­ja i Evro­pa“ , ko­ju je ob­ja­vio 1871. go­di­ne ču­ve­ni pu­bli­ci­sta Ni­ko­laj Da­ni­lev­ski. Ovaj rad su mno­gi sa­vre­me­ni­ci na­zi­va­li „ka­te­hi­zi­som slo­ve­no­fil­stva“.
Uka­zav­ši na voj­no-stra­te­gij­sku ko­rist Ru­si­je, kad bi osvo­ji­la Kon­stan­ti­no­polj, ali pri tom, od­ba­civ­ši pret­hod­nu ide­ju o svr­sis­hod­no­sti po­nov­nog stva­ra­nja Grč­ke im­pe­ri­je, autor pi­še:
„... Oslo­bo­đe­ni Kon­stan­ti­no­polj, ko­ji je pre­tvo­ren u pra­vi Ca­ri­grad, sam po se­bi mo­ra bi­ti ne­čim vi­ši, ne­go li pre­sto­ni­ca Ru­skog car­stva... Ca­ri­grad mo­ra da bu­de pre­sto­ni­ca ci­je­log Sve­slo­ven­skog sa­ve­za, a ne Ru­si­je“.
Kad su po­čet­kom XX vi­je­ka, u pu­nom je­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta, na re­vo­lu­ci­o­nar­nim mi­tin­zi­ma ora­to­ri uz­vi­ki­va­li pa­ro­le: „Do­lje rat!“, „Šta će na­ma Dar­da­ne­li?“, ma­lo se ko sje­ća to­ga ko­li­ko je star ovaj pro­blem. Ma­lo ko­me pa­da na pa­met pi­ta­nje „Dar­da­ne­la“ da se ono, za­pra­vo, od­no­si, ne sa­mo na sa­da­šnjost, već i na pro­šlost.
Iz­me­đu osta­log, ono se od­no­si i na Ka­ta­ri­nu, i na Vol­te­ra.
Ka­ta­ri­na Ve­li­ka je umr­la 6. no­vem­bra 1796. go­di­ne, i ka­ko se to obič­no de­ša­va sa po­li­ti­ča­ri­ma, smrt je bi­la neo­če­ki­va­na i za sa­mu ca­ri­cu, što se mo­že za­klju­či­ti na osno­vu pla­no­va, ko­je je pra­vi­la una­pri­jed za da­lju bu­duć­nost.
KRAJ