Eto, tako su ljudi među se šaputali pogledajući na Dimitrija i Živojina, koji su, ne obazirući se ni na šta, staklo za staklom praznili. Kako se ljudi, i to vrlo često, u ocjenama svojim varaju. Pa i ovdje je tako bilo. Koceljevčani su vidjeli da je Dimitrije srljnuo u propast, pa su tome tražili uzrok. Ne samo naš narod, nego i ostali svijet, svakoj pojavi traži uzrok u ženi. Pa i Koceljevčani tražeći uzrok propasti Dimitrijevoj zaustavili se na ženi. Oni nisu bili sasvim na pogrešnom tragu. Žena je i ovdje bila kriva, ali ta žena nije bila Kristina. U istom selu živjela je i Ivana, udovica Spasoja Grčića.
Kao udovac, Dimitrije stupi u nedozvoljene odnose sa Ivanom. Jednom prilikom on se nešto sa njom podževelja. I u inat njojzi naumi da se oženi. Što je naumio, to je ubrzo i učinio. Ali ni Ivana nije htjela ostati dužna Dimitriju.
Kad je Dimitrije dočuo da će Ivana da se udaje, on se prosto pomami. Odmah je otišao kod nje, pa je molio i preklinjao da to ne učini. Tada joj je govorio da se kaje što se oženio i da je gotov da otjera ženu samo ako ona hoće. Za sve ovo Ivana nije htjela nikako da čuje; štaviše, iz kuće ga svoje prosto najurila. Zgranuto vrati se Dimitrije kući i bijesno napade na ukućane svoje. Odatle odmah ode u kafanu i od muke napije se. Kako tada, tako i uvijek.
U tome združi i sa Živojinom i od tog vremena nije bilo većih pijanica od njih u svem selu. Pa i danas se, eto, sastali. Iako je podne došlo, te je svaki valjan domaćin otišao kući svojoj, oni su i dalje ostali.
Bili su obojica dobro ugrijani. Pili su zajednički, a plaćali naizmjence. Na Dimitrija bješe došao red. Njemu se usladila rakija, ali mu nestalo novaca. Pipajući se oko pojasa neveselo progovori:
– Ja baš nemam više para, a još bi` pio.
– Ja bo`me imam – i Živojin izvadi peškir i tresnu o sto.
– Pa de poruči.
– Ko, ja?
– Jes`.
– Nema mule. (Mule ili mukte – na tuđ račun, badava, gotovanski, besplatno)
– Šta mule?.. Ja ću drugi put, pa svejedno.
– Ne lipši magarče... Ne mogu ja tako na veresiju – i Živojin se saže i nešto šapnu Dimitriju.
Dimitrije se trže i ukočeno pogleda u Živojina. Rakija mu ubila svaki osjećaj i on ne umjede ni rečenice da proslovi u odbranu svoje časti.
– Ajd, ajd, tražiš đavola – samo toliko procijedi kroz zube.
Živojin ne odgovori ništa već okrete glavu mehandžiji i podiže prazno staklo. Mehandžija ga razumjede.
– Oh, ala je divna mučenica! – poče da sladi Živojin, uzev staklo od mehandžije, i gledaše ga prema suncu, pa naže i u jednom gutljaju ispi sve.
Dimitriju pljusnu voda na usta, a oči mu čudnovato zasvijetliše.
– Pa šta ti kao misliš – reče najedanput – da ono ne može da bude?
– Može ako ti `ćeš.
– I `oću! Tresnu stalno Dimitrije – ali da se prvo pogodimo.
– Dobro, a šta tražiš?
– Pa šta je pravo... jednu banku.
– Oho-ho! Valjda da mi je cariče.
– Pa kad nećeš ništa, nije ni bilo – dusnu se Dimitrije.
– `Oću ja – i Živojin opet tresnu peškirom... Me`andžija! – viknu zatim – daj mi još jedan čokanj.
Mehandžija hitno donese.
(Nastaviće se)