-Piše: Veselin Lazarević

Hendriks je sve imao, a ipak je izvršio temeljno samoubistvo. Još 1968, kada je bio nepoznat, snimio je sa pjevačem Krisom Najtom „Baladu o Džimiju“, uz objašnjenje: „Za tačno pet godina biću mrtav”. Januara 1970. pred 19.000 ljudi u Medison skver gardenu, pao je tokom druge pjesme, uz riječi: „Ne mogu dalje, ovo je kraj”. Na ostrvu Vajt, odsutan i nemoćan, pred kraj koncerta, rekao je:„A sad, zbogom.“ Nekoliko dana kasnije, prekinuo je koncert u Danskoj, uz objašnjenje:„Odavno sam mrtav“.
Njegova smrt je sve potresla, ali mnoge nije iznenadila. I oni koji misle da nije u pitanju samoubistvo slažu se da se dugo samouništavao. Pouzdano se zna da je bar jedanput pokušao samoubistvo. U njujorškoj besparici isjekao je vene brijačem. Prekomjerne količine alkohola i droge nijesu ga vodile ka zadovoljstvu, već ka zaboravu. Nevjerovatnim promjenama raspoloženja odavao je utisak nekoga ko je u potrazi za drugom vrstom slobode. Zašto je tražio zaborav uz pomoć prekomjerne doze sredstava za spavanje? Šta god da je, epilog je smrt. Kraj za čovjeka koji je rekao: „Tuga je kad se rodi dijete na ovom teškom svijetu. Radovati se treba kad neko umre.”
Džimi Hendriks je jedan od onih pouzdanih dokaza rok revolucije i pop kulture šezdesetih. Bio je crn, Amer i nepobitno autentičan. Dok je bio u Njujorku, svirao i pjevao bluz, pisao balade o rasnoj netrpeljivosti i nastupao po Grinič Vilidžu, bio je samo gitarista virtouz sa famom među kolegama. Kada je otišao u raspjevani London i kada se obukao u Karnabi stritu, kao „električni šareni dendi“, i izašao pred publiku sa nizom neviđenih trikova, postao je velika novost. Ujedno pastuv, stvaralac moćne narko-muzike i najodmetničkija vizuelna snaga.
Sve aspekte šezdesetih je definisao u svom revolucionarnom nastupu: kombinovao je crno i bijelo, psihodelično i folk, evropsku maštovitost i američko sviračko majstorstvo, avangardno sa staromodnim bitom. Njegov nekontrolisani nastup imao je sve što je vrijeme nalagalo: sirovu vizuelnost i cirkusko uzbuđenje. Nije nudio muziku koja je bila dobra samo za slušanje, nego i zanimljiva za gledanje: svirao je gitaru jezikom, zubima, iza leđa, ležeći masturbirao s njom, da bi je na kraju bukvalno rasparčao. U vrijeme totalne predstave bio je totalni muzičar.
Kad se rok događao, bez obzira koliko jake korijene vukao iz crne muzike, on je kao Bitlsi, Stounsi, Dilan, Dorsi bio bijela stvar, ponajviše iskustvo bijelih ljudi. U taj fenomen Hendriks je ušao noseći odjeću bijelih ljudi kao gest prijateljstva i pokušaj da se rasna dimenzija ne stavlja u sve. Uskoro su zbog njegovih košulja bijeli mondeni počeli da izgledom imitiraju jednog „crnju“.
Stigao je u Britaniju kada je formacija klasičnog trija smatrana za definisanu, pogotovo poslije grupa Hu i Krim. Lično je pokazao da je ostalo još mnogo prostora da se iznađe i popuni u rasporedu: gitara, bas, bubnjevi. Džimi je sa svojim društvom odmah krenuo u eksperiment. Pod njegovim maestralnim vođstvom, logična podjela na „solistu“ i „ritam osnovu“ prestala je da važi. Svi poznati šabloni u roku izgubili su na važnosti. Zahvaljujući „kineskom zidu od pojačala“, gomili svakojakih gitarskih pomagala i „dresiranjem“ mikrofonije, Hendriksova grupa je od prvog dana zvučala kao simfonijski orkestar. Čudesan utisak uvećala je Hendriksova vještina da na akordnu osnovu istovremeno stavlja sjajne solo dionice. U osnovi svega je bluz, tradicionalni bluz južne škole. Džimi je u njega hrabrio unio bezbroj novina, zahvaljujući pronalascima na polju zvučne tehnike i opreme. Taj zvuk je bio koliko revolucionaran, toliko i atraktivan, pa nije čudo što je uz milione fanatika zadobio i hiljade imitatora. Više nego ijedan drugi gitarista, nudio je spektakl zvuka. Od elektronske muzike, što mu je omogućavalo da se u potpunosti odveže, razmahne i izvede više, teže i bolje nego ijedan drugi instrumentalista, preko poštovanja crne tradicije; od Armstronga do Koltrejna, da bi stigao do roka. „Segovija električnih žica“ je bio roker, ali je će teško neko uspjeti da ospori kako je Džimi bio džez muzičar. Kod njega je bilo svega. Svima je stajao na raspolaganju.
Poslije Hendriksa, rok je imao dvije revolucije, niz junaka i anđela garavih lica, ali novog Hendriksa nije dobio. Lakoruki Klepton je i dalje mag. Džef Bek je majstor, u jednom trenutku se učinilo da carstvo može da preuzme Prins. Stenli Džordan je izuzetan. Džef Hili maestralan. Stiv Rej Von je nosio i odnio taj ushićujući bluz, ali... sve se i dalje kod gitarista mjeri Hendriksom.
Danas je jasno da bi Hendriks uspio i da je potražio druge, mirnije puteve. Njegov talenat i poruka doprli bi do naroda i bez bezbrojnih polomljenih pojačala, afera, hapšenja, bez razmetanja muškošću i bez fame „neukrotivog divljaka pop svijeta“. Najavljen kao „ne-fini“, „ne-lijepi“, i „ne-pitomi“, on je i ostao simbol trajnih promjena. Našao se na čelu onih koje će poslednje šezdesete načiniti muzički sjajnim i civilizacijski neponovljivim. Uspio je takav da ostane. Da ne ostari i da se ne rasproda. Sa ove distance uviđamo da je dobro i što je počinio sve greške. Tako dobijamo kompletniju sliku o individualcu koji je pokušao i uspio da natjera svijet da ga mnogo čuje i makar malo poštuje.
Gdje je početak i ima li kraja? Hendriks je žudio za onim što se nalazi iza svih granica. Drug tuge. Najveći instrumentalista rok muzike. Najveći zauvijek. Od samog početka do poslednjeg kraja.
(Nastaviće se)