-PRIREDIO:MILADIN VELjKOVIĆ

Andrašijev pomoćnik Leopold Hofman tvrdio je da pitanje okupacije leži izvan Andrašijevog programa reformi, ali je upozorio da o tome i Srbija i Crna Gora moraju da vode računa. To je značilo da Monarhija neće krenuti u okupaciju provincija jedino ako obje srpske kneževine odustanu od namjere da prisajedine Bosnu i Hercegovinu. Tri dana pred rat, iz Beča su ponovili da je njihov stav o ratu jasan, a da Srbija u rat može ići samo na svoju odgovornost. Na insistiranje Srbije, Monarhija je 27. juna 1876. izjavila da će u slučaju srpsko-turskog rata biti neutralna sve dok ne procijeni da srpski pokret postaje opasan po Monarhiju.
Krajem jula 1876. članak o okupaciji Bosne i Hercegovine pojavio se u „Fremdenblatu“, listu koji je smatran zvaničnim organom austrijske vlade. Zajedničko ministarstvo inostranih djela je i ovog puta pripisivalo članak pojedinim težnjama austrijskog kabineta, tvrdeći da nema osnove da Monarhija inicira okupaciju kada srpska vojska do početka avgusta 1876. nije ostvarila nijedan uspjeh na bojnom polju. „Kad bi srpska vojska u srcu Bosne stajala Austro-Ugarska bi se morala latiti krajnjih mjera“, rekao je ministrov pomoćnik, dodavši po ko zna koji put da austrijski interesi ne mogu nikad dozvoliti „da Srbija u Bosni i Crna Gora u Hercegovini gospodare“. U još nekoliko navrata do kraja Prvog srpsko-turskog rata, evropska diplomatija je tvrdila da stanje u Turskoj nije od lokalnog, već od opšteevropskog interesa, te da Evropa nikada neće dozvoliti da o toj stvari raspravljaju sami hrišćani, pa ni Srbija i Crna Gora. To ne bi bilo dozvoljeno čak ni bilo kojoj od velesila pojedinačno. Brigu o Turskoj će voditi „cijela Evropa“, zaključili su na Balplacu. Srbija je duže od decenije nastojala da dokaže da je i ona dio Evrope i da u toj brizi mora uzeti učešća. U tome je ležao sav smisao dotadašnjih spoljnopolitičkih aktivnosti, koji je po izbijanju ustanka u Bosni i Hercegovini ozbiljno doveden u pitanje.
Prevrtljivost evropske diplomatije, uostalom kao u svim neizvjesnim okolnostima, bila je jasno vidljiva. Novikov, preko koga su išle glavne naredbe iz Petrograda, ostao je numoljiv. Proricao je crne dane Srbiji ako se ne bude držala savjeta imperatora i ruske vlade. Karcov, koji je preko Beča otišao caru u Ems, očekivan je u Beogradu s velikim nestrpljenjem. Prvo ga je u Beču napao Novikov da sa Ignjatijevim i Joninom radi po devizi „uništiti Austriju“, a zatim je očigledno dobio kritike i od Gorčakova. Poslije Emsa je mislio sasvim drugačije, da „naši sveti interesi zahtijevaju da se što više udaljimo od svake solidarnosti sa slovenskim pokretom“, inače Rusiji slijedi koalicija cijele Evrope koja može dovesti do ponavljanja nesrećne 1853. godine. Prije njegovog povratka car je po sekretarici ruskog konzulata poručio da ne smatra pogodnim da u trenutnim okolnostima ovlasti moskovsku banku da Srbiji odobri zajam. Takav odgovor se direktno odnosio i na negativno carevo držanje prema ratu. Karcovu je zabranjeno da na bilo koji način podstiče i ohrabruje ratne namjere vlade, te je sve više odvraćao kneza i vladu od rata, posebno od ofanzivnog. Zato je odbio molbu vlade da zatraži Gorčakovljevo odobrenje za odlazak mitropolita Mihaila u Rusiju. Uprkos svemu, Karcov je prenio Ignjatijevljevo pitanje: „Dokle će Srbija odugovlačiti da uzme u svoje ruke odbranu hrišćana, koji jedino na nju gledaju, da ih sačuva od daljeg pokolja?“ Pukovniku Katardžiju, kneževom ujaku i vojnom izaslaniku Srbije u Petrogradu, Ignjatijev je rekao: „A šta vi hoćete? Da vam car otvoreno saopšti svoje tajne želje? Razumije se da on to ne može. A ja vam ponavljam, čim objavite rat Rusija ide za vama“.
Na osnovu takvih Ignjatijevljevih izjava nije se moglo zaključiti da će Rusija uzeti učešća u borbi, što Ristić u svojim istorijsko-memoarskim djelima prikazuje. Ignjatijev nije prenosio službeno, već lično mišljenje, bolje reći nadanja. Ristiću je bilo dobro poznato šta misli zvanični Petrograd. Glavno pitanje je bilo kojoj strani srpski nacionalni interesi više prianjaju i, vezano za to, kakav rizik nosi odluka srpske vlade da se ne postupi po savjetima ruskog praviteljstva.
Vrativši se iz Rajhštata, Novikov je opet ćutao, kao i po povratku iz Berlina koji mjesec ranije. Srpskom agentu u Beču nije htio da kaže čak ni to da li su dvije sile usvojile princip neintervencije i u slučaju uspjeha Srbije da prisajedini Bosnu pod sizerenstvom Porte, kao ni to da li je taj princip usvojen da bi Rusija mogla intervenisati u korist Srbije i obezbijediti status quo ante bellum, ako bi ova bila poražena. Zatvaranje luke Klek od strane Austro-Ugarske poslužilo je kao dokaz da će se dvije sile držati principa neintervencije i neutralnosti. Cukić je pak iznio tačne pretpostavke da su saveznice zadržale za sebe pravo da ubuduće udešavaju svoj rad novim posebnim sporazumima, u skladu sa okolnostima.
Podudarnost trenutnih okolnosti i onih između kneza Mihaila i Rusije iz 1868. bila je više nego očita. Kao knežev izaslanik u Petrogradu tokom maja 1868, Ristić je bio u prilici da se uvjeri sa kakvim otporom i upozorenjima je Rusija tada odvratila kneza od akcije u Bosni. To je izazvalo u Srbiji velike unutrašnje krize, koje su je na duže vrijeme paralisale na spoljnom planu.[...]
(NASTAVIĆE SE)