-Pi­še: Borivoje Ćet­ko­vić

Plod­no tlo za jugoslovensku ideju bi­le su nerazvijene dru­štve­ne sre­di­ne, gdje je pre­o­vla­đi­va­lo se­lja­štvo i gdje je inteligencija bi­la malobrojna.To je, za dr Pe­tra­no­vi­ća, i bio raz­log da ova ideja do­ve­de do ma­sov­nog po­kre­ta. Ni Cr­kva svojom po­do­zri­vo­šću pre­ma jugoslovenskoj ideji nije pod­sti­ca­la nje­no ši­re­nje – bojala se da miješanje vjernika ne osla­bi njen uticaj.
Jedna ocjena pi­sca „Istorije Jugoslavije 1918–1988” zaslužuje po­seb­nu pa­žnju, a od­no­si se na „probijanja jugoslovenskih strujanja pa­ra­lel­no s pan­srp­skom ili ve­li­ko­hr­vat­skom ideologijom, koje su ih is­klju­či­va­le i po­ti­ski­va­le”.
„Na­ci­o­na­li­zam je”, tvr­di Pe­tra­no­vić, „op­te­re­ći­vao i tro­vao me­đu­sob­ne od­no­se jugoslovenskih na­ro­da mr­žnjom i su­ko­bi­­ma, koji su, če­sto pod­sti­ca­ni od spolj­nih či­ni­la­ca, po­li­tič­kih i ver­skih, od pro­tiv­ni­ka zbli­ža­va­nja ovih na­ro­da, osta­vlja­li ra­zor­ne po­sle­di­ce, ma­da je na drugoj stra­ni, isto­vre­me­no do­pri­no­sio i razvijanju nji­ho­ve sve­sti o na­ci­o­nal­nom iden­ti­te­tu”. (Ibid, str.5.)
Po mi­šlje­nju S. Jovanovića, „jugoslovenski po­kret, s kojim su nerazdvojno ve­za­na ve­li­ka ime­na Štrosmajera i Rač­kog, imao je, kao i ilir­ski koji mu je pret­ho­dio, vr­lo slo­že­nu ideologiju”. U njoj su se miješale „ideja kul­tur­ne zajednice Slo­ve­na s idejom po­li­tič­ke uzajamnosti Jugoslovena i idejom na­ci­o­nal­nog jedinstva Hr­va­ta i Sr­ba”. Fra­nju Rač­kom pri­pa­da jedno od pr­vih mjesta me­đu du­hov­nim vo­đa­ma na­še­ga na­ro­da, re­kao je Jovanović u go­vo­ru odr­ža­nom o pr­o­sla­vi sto­go­di­šnji­ce njegovog ro­đe­nja u Za­gre­bu, 2. juna 1929. go­di­ne.
„Nje­go­va je istorijska za­slu­ga da je po­ku­šao spojiti hr­vat­ski i srp­ski na­ci­o­na­li­zam u po­li­tič­ku sna­gu vi­šeg stup­nja, koja je jedino mo­gla iz­vr­ši­ti oslo­bo­đe­nje na­šeg na­ro­da od ne­mač­ko-ma­đar­ske pre­vla­sti... U istoriji Hr­va­ta i Sr­ba ima događaja i ima lič­no­sti koje nas razdvajaju; ima i dru­gih koje nas spajaju. Fra­njo Rač­ki svojim ra­dom spajao nas je za ži­vo­ta, a da­nas svojom uspo­me­nom spaja i po­sle smr­ti.” (Jovanović, Po­li­tič­ke i prav­ne ras­pra­ve I– III, 1990:353, 361. Iz­da­vač: BIGZ.)
O jugoslovenskoj ideji u Pr­vom svjets­kom ra­tu
Po­seb­nu pa­žnju isto­ri­ča­ri posvećuju jugoslovenskoj ideji u Pr­vom svjets­kom ra­tu. No, i prije ovog ra­ta, po­čet­kom 20. vijeka, Majskim pre­vra­tom 1903. go­di­ne, Kra­lje­vi­na Srbija mijenja svoju na­ci­o­nal­nu i dr­žav­nu po­li­ti­ku – postaje cen­tar za oslo­bo­đe­nje i ujedinjenje svih južnoslovenskih na­ro­da. Ona je kao južnoslovenski Pijemont po­sta­la pri­vlač­na Južnim Slo­ve­ni­ma koji su živjeli u Austrougarskoj i či­ni­li sko­ro po­lo­vi­nu nje­nog sta­nov­ni­štva. Moć­nu ca­re­vi­nu ugro­ža­va­li su srp­ska moć i te­žnja za ostva­ri­va­njem jugoslovenske ideje i stva­ra­njem zajedničke dr­ža­ve svih Južnih Slo­ve­na. Austrougar­ski strah od jake Srbije nije bio bez raz­lo­ga– de­mo­graf­ski sa­stav sta­nov­ni­štva to do­bro potvrđuje. Cr­no-žu­ta monarhija u vrijeme pred Pr­vi svjets­ki rat ima­la je sko­ro 53 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka na pro­sto­ru od bli­zu 700.000 km2. Slo­ve­na je bi­lo 23,5 mi­li­o­na (45%), Nje­ma­ca 12 mi­li­o­na (23%), Ma­đa­ra 10 mi­li­o­na (19%), Ru­mu­na tri mi­li­o­na (6%), i osta­li 2, 5 mi­li­o­na (5%). Pla­ši­la se moć­na ca­re­vi­na ma­le Srbije– pred bal­kan­ske ra­to­ve 1910. god. ima­la je ne­pu­na tri mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. Austrougar­ska je či­ni­la sve da Srbiju za­pla­ši da se od­rek­ne sva­ke po­mi­sli o oslo­bo­đe­nju južnoslovenskih na­ro­da koji su živjeli kao nje­ni po­da­ni­ci i da je po­ko­ri.
Pr­vi istorijski akt koji je Kra­lje­vi­na Srbija donijela u prvoj go­di­ni Ve­li­kog ra­ta (7. de­cen­bra 1914.) bi­la je Ni­ška deklaracija– na­pi­sa­na u for­mi vla­di­ne izjave i pri­hva­će­na od stra­ne Na­rod­ne skup­šti­ne.
Ni­ška deklaracija
Po­li­ti­ča­ri, isto­ri­ča­ri i prav­ni te­o­re­ti­ča­ri imaju raz­li­či­ta, a če­sto i su­prot­sta­vlje­na vi­đe­nja o Niš­koj deklaraciji: jedni su mi­šlje­nja da je to bi­la „istorijska gre­ška”, dok dru­gi smatraju da se ra­di­lo o „do­brom vi­zi­o­nar­stvu”, koje se, naža­lost, za­vr­ši­lo te­škim i tra­gič­nim po­slje­di­ca­ma. Oni koji osporavaju značaj ovog istorijskog do­ku­men­ta zamjeraju Vla­di Srbije da nije pi­ta­la na­rod, ma­da je pred­log upu­ti­la Narodnoj skup­šti­ni na „ovje­ru”, ne pitajući se da li je u uslo­vi­ma u kojima se na­šla Srbija ta­ko ne­što bi­lo mo­gu­će.
Deklaracija je, po­red rat­nih ci­lje­va, sa­dr­ža­la i ideju o ujedinjenju svih Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca u zajedničku dr­ža­vu na­kon Pr­vog svjets­kog ra­ta. Ovom izjavom Srbija je is­ta­kla da joj rat­ni cilj nije srp­ski – ujedinjenje svih Sr­ba, već jugoslovenski, to jest ujedinjenje Južnih Slo­ve­na (Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca) u jednu no­vu ve­li­ku dr­ža­vu koja bi na­sta­la na ru­še­vi­na­ma Austrougar­ske. Ni­ška deklaracija je na­pi­sa­na u vrijeme ka­da se Srbija na­la­zi­la pred pro­pa­šću – Ko­lu­bar­ska bit­ka se vo­di­la, bi­lo je mno­go po­gi­nu­lih vojnika, a u Be­o­gra­du se već zavijorila austrijska za­sta­va. Pri­ti­sku je bi­la iz­lo­že­na i od svojih sa­ve­zni­ka, za­pad­nih dr­ža­va, koji su htjeli da pridobiju Bu­gar­sku i Rumuniju, obećavajući im ustu­pa­nje srp­skih teritorija. Svojim rat­nim ci­ljem Srbija je po­nu­di­la sa­ve­zni­ci­ma stva­ra­nje ve­li­ke dr­ža­ve na Bal­ka­nu, dr­ža­ve koja bi bi­la značajan fak­tor sta­bil­no­sti u poslijeratnoj Evro­pi. Sve svoje potencijale Srbija je sta­vi­la „u slu­žbu ve­li­ke stva­ri Srp­ske dr­ža­ve i Srp­sko-Hr­vat­skog i Slo­ve­nač­kog ple­me­na”. Uticaj Srbije na da­lji razvoj ujedinjenja bio je sna­žan. Ima, me­đu­tim, isto­ri­ča­ra koji smatraju da bi deklaracija na­kon Ve­li­kog ra­ta osta­la mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru da se nije pro­mije­nio stav sa­ve­zni­ka pre­ma bu­duć­no­sti Austrougar­ske, od­no­sno pre­ma ras­for­mi­ra­nju te monarhije. „Promjena tog sta­va om­oguć­ila je stva­ra­nje jugoslovenske dr­ža­ve.”(Nastaviće se)