-Preveo sa ruskog: VOJIN PERUNIČIĆ

Na dan državnog udara Šetardi stvarno nije bio na saonicama sa ruskim gvardejcima kad su hapsili predstavnike prethodne vlasti, on je, ipak, ostao na radnom mjestu ambasadora strane države. Ali je ambasador veoma aktivno učestvovao u pripremanju terena za državni udar, a francuski novac je odigrao veliku ulogu u podizanju neophodnog raspoloženja među gvardejcima.

Što se tiče priča o tome, koliko je Šetardi djelovao samostalno, onda je ta priča dosta komplikovana. U diplomatiji uvijek postoji nadvodni i podvodni dio ledenog brijega. Osim toga, sama komunikativna izolovanost ambasadora od svojih zemalja nalagala je u tim vremenima, ispunjavajući dogovoreni strateški zadatak sa svojim ministarstvom, da se ambasador u konkretnim radnjama sam posluži svojim iskustvom, svojom intuicijom i sposobnošću za inprovizaciju. Situacija u Rusiji se tada mijenjala toliko brzo da Šetardi jednostavno nije imao vremena za preduzimanje bilo kakvih konkretnih koraka.

Dobro je poznato da je Francuska, znajući za očigledne Jelisavetine simpatije prema svemu šta je francusko, upravo računala na nju, nadajući se da će ona okrenuti Rusiju na stranu Pariza poslije njenog ustoličenja i poremetiti još odavno tradicionalni rusko-austrijski savez. Postoji pouzdana informacija o tome da je Šetardi više puta razgovarao sa Jelisavetom na tu temu i nagovarao je da izvede prevrat.

Takođe je poznato, kad je Šetardi dobio od svoje Vlade dvije hiljade zlatnika, da je veliki dio toga novca Francuz poslao preko dva Njemca, Gronštajna i Švarca, u kasarnu gvardejaca da se tamo podijeli kao poklon od careve kćerke. Uz pomoć toga novca zavjerenici su uspjeli da formiraju prvi udarni odred gvardejaca, koji su bili spremni, prema njihovim riječima, da za „njihovu voljenu Jelisavetu Petrovnu uskoče i u vatru i u vodu“.

Uoči prevrata Šetardi je bio stalno u kontaktu sa švedskim ambasadorom u Rusiji Nolkenom. Upravo u toku tih razgovora se javila ideja da švedska armija, koristeći haos u Peterburgu, može da počne sa ratnim dejstvima protiv Rusije. Stvarni cilj operacije je bio, naravno, ponovno razmatranje rezultata Ništadskog mira, ali se rat mogao početi pod „srećnijim predlogom“, tj. zbog podrške Jelisavetinim pretenzijama na ruski presto.

O tome kakvi su se složeni manevri odvijali uoči prevrata govori kratki odlomak iz knjige „Kćerka Petra Velikog“ od Kazimira Vališevskog.

„Prije nego što je pokrenuo polugu za početak zavjere, Nolken je iznenada otkrio njegov tajni razlog. On je odmah predložio da se ubaci veliki i sposoban odred švedske armije na rusku teritoriju, ali je tražio od prestolonaslednice da se pismeno obaveže da će da vrati Švedskoj teritorije, koje je Petar Veliki osvojio. On se pozivao na obećanja, koja je tobože dala Jelisaveta, ali je ona kasnije osporavala istinitost tih obećanja i ona su se stvarno pokazala sasvim netačnim. U svojoj prepisci sa francuskim ambasadorom Nolken je tvrdio da je prestolonaslednica lično priznala pravo Švedskoj da joj se vrati dio izgubljenih teritorija i da to bude nagrada za učinjenu uslugu, koju su pružili kćerki Petra Velikog i da je ona obećala da to uzme sebi u obavezu“.

Nikakav pismeni dokaz nije dobio Nolken od Jelisavete, a nije, naravno, mogao ni dobiti, jer sami pokušaj Petrove kćerke da vrati teritorije Švedskoj, koje je otac osvojio, za njen ugled bi značilo samoubistvo. Sa druge strane, tajni pregovori tim povodom, sudeći prema svemu, stvarno su vođeni i nijesu izmišljotina švedskog diplomate. Jednostavno, među pojmovima „dati obećanje“ i „pismeno se obavezati“ postoji duboka i nesavladiva provalija. Takvu provaliju Šveđanin nije ni mogao da preskoči.


(Nastaviće se)

---