Pavle Savić navodi da mu je „sve bilo jasno” „kada je na Kardeljev predlog institut nazvan Institut za nuklearne nauke „Boris Kidrič” (dakle, tek 1953!). Njegovo mišljenje je bilo da „Institut i reaktor treba da služe za obuku kadrova da bismo mogli da se ravnopravno nosimo s ostalim svijetom, ali u fundamentalnim nuklearnim naukama”. Postojalo je, međutim, „zakulisno mišljenje da se gradi nuklearna bomba”, što ipak od njega „javno nijesu tražili”. Savić je do kraja tvrdio da i „da je znao na napravi bombu, ne bi je pravio, jer od nje vajde nema”. On navodi i da je svojim đacima crtao šemu od čega se bomba sastoji, a da je Stevan Dedijer, koga je Đilas poslao u Vinču da ga kontroliše, ukrao tu šemu sa stola u Savićevom stanu, i poslije pokušavao da ga ucjenjuje kako je pravio projekat za atomsku bombu.

Savićevu „šemu bombe” pominje i Ivan Supek, napominjući da ju je vidio njegov asistent Gajo Alaga služeći vojni rok u Institutu u Vinči početkom 50-ih godina. Supek je 1971. pisao da je kod njega u Zagreb došao Dragiša Ivanović (ne navodi kada) sa namjerom da doktorira i da mu je tada uzgred saopštio „da će akademik Pavle Savić u Vinči načiniti atomsku bombu, a on treba da pomogne Paji koji je genijalan, ali ne zna teoriju”. Ivanović mu više nije dolazio, ali navodno mu je „istu alarmantnu vijest donio i slavni Ružička koji je bio konsterniran onim što je u Beogradu o Paji Saviću čuo”. Dalje, Supek navodi da mu je kasnije preko CK KPH i CK KPJ došao zahtjev da sa svojom teorijskom grupom pređe u Vinču na rad. Po njemu, neki kadrovi iz Hrvatske su već bili otišli u Vinču ili „Direkciju za nuklearne sirovine u Beogradu” (vjerovatno misli na Upravu za koordinaciju rada naučnih instituta), a „regrutiranje su obavljali partijski komiteti i Udba, što je rezultiralo povjerljivim političkim sastavom, ali niskim stručnim nivoom”. Sada je trebalo angažovati „spremnije kadrove”, kao što su Supek i Drago Grdenić, što je izbjegnuto osnivanjem Instituta u Zagrebu maja 1950. koji je trebalo da se bavi teorijskim i fundamentalnim istraživanjima, a ne nuklearnom energijom. Institut se u tom pravcu i razvijao, uz velike sukobe oko raspodjele sredstava i usmjerenja sa državnim rukovodstvom i institutima u Vinči i Ljubljani koji su bili zaokupljeni nuklearnom energijom kao i uz velike pritiske, prije svega, Svetozara Vukmanovića, S. Dedijera i P. Savića. Ipak, Supek priznaje da u tom periodu na sastancima kojima je prisustvovao „nikad nije bio podastrt neki projekat atomske bombe”, mada se o tom „šuškalo po Beogradu”; i ako je „postojao takav projekt, mora da je bio držan u punoj tajnosti, izvan oficijelnih građanskih foruma”. Za produkciju bombi trebalo je ostvariti tehnologiju proizvodnje plutonijuma i metalnog urana, a, koliko je njemu bilo poznato, „ništa ozbiljnije nije na tome bilo tada urađeno”, ali ipak, ostao je sumnjičav Supek, „jedino se moglo pretpostaviti da Vinča i Direkcija za uranske sirovine kroči u tom pravcu, pod osobitom paskom Udbe”. „Tada, u toj panici pred Staljinovim upadom, mogle su se rađati svakojake fantazmagorije, no nikakvi veći zahvati nijesu, koliko znam, bili poduzeti”, zaključuje Supek.

Supek je od druge polovine 60-ih godina u više navrata bez ikakvih dokaza u novinskim tekstovima i literarnim djelima iznosio svoje „sumnje” i „slutnje” da je Jugoslavija težila da napravi atomsku bombu, vezujući ih prije svega za Vinču, Pavla Savića, Udbu i Aleksandra Rankovića. Njegovi stavovi su izazvali 1971. polemiku i niz tekstova u nedjeljniku „NIN” o postojanju jugoslovenskog nuklearnog programa u kojima je novinar Stane Stanič prikupio i sučelio stavove svih viđenijih aktera poslijeratnih nuklearnih istraživanja. Dok je većina svjedoka negirala svaku pomisao na pravljenje bombe (među njima i Pavle Savić, koji je tada tvrdio i da pomenuta „šema atomske bombe” nije njegova), Supek je ostao pri svom stavu da je u Vinči „pod paskom Udbe” pravljena bomba.

Priredio: Miladin Veljković

(Nastaviće se)

---