Perivoje: Misliš na Rista Ratkovića?

Žarko: Da, na Rista. Ja sam se sa njim družio četiri godine. Od 1950. do 1954. godine. 18. juna je umro. Bliski drugovi i rođaci, dva šuraka, jedan pekar i mesar, a ne rade. Njegova svastika, s njom je trebalo da se oženi da bi dobila penziju. Ona je završila u Kovinu. Sahranili smo Rista, jedan krug: Igor Đorđević, Lalić Boško, ja... U trenutku kad smo ga spuštali u raku Slobodan Marković je rekao i onako pijan: „Alal ti vjera Risto!“ Time je htio da ukaže na njegov častan život. Onda je Milan Bogdanović u „Borbi“ napao ispad Slobodana Markovića na Novom groblju. A ovaj mu ne ostane dužan, pošto je Milan Bogdanović bio predsjednik Udruženja, hranio se u Udruženju, večere... Vlast ga... Više je koštao Milan Bogdanović nego čitavo Udruženje. I rekao mu je pred svima: „Predsjedniče, biću manji no Ivanji“. To mu je saopštio onako posprdno. On je ostao pri svome stavu. Taj gest je oficijelna vlast osudila. I to ne jedan put, za razliku od Branka Radičevića, koji je jedno mislio, a drugo radio. Vulgaran je bio Branko V. Radičević. Ratković je fizički sličio Daviču, bio je okrugao nekako. Kod njega su navraćali pisci iz Crne Gore. Sretena Perovića sam doveo, tako da se on njemu faktički knjigom odužio „Sandžački Hamlet“. Te kritike Ratkovićeve to su male beleške, on je živio od danas do sjutra... To je on sklopio... On nije veliki pjesnik...

Perivoje: A roman „Nevidbog“ da li je dobro djelo?

Žarko: Ne, ne, ne.

Milica: Njega smatraju prvim modernim romanom u Crnoj Gori...

Žarko: Ma, nije to moderni roman. Moderni romani imaju drukčiju strukturu. Ono je socijalni roman, pisan realistički. Sa obzirom na to da je prvi roman i da je o Crnoj Gori, samo zato je moderan... Moralo se od nečega početi. On je bio moderan pjesnik, jer se jednim dijelom naslanjao na nadrealizam.

Perivoje: „Ikona“ je toga tipa...

Žarko: Nadrealisti su trpjeli samo ličnosti koje su bile imućne, kakav je bio Ljubiša Jocić... Marko Ristić je bio na čelu... Prenio je taj nadrealizam... Marko Ristić je bio ambasador u Parizu. Rista Ratkovića je u diplomatiju povukao Ivo Andrić, ali da ga izvuče iz sirotinje. Ali je on bio u Kairu u kafani... Njega su jednog dana izbacili na aerodromu u Zemunu, tad je tamo bio aerodrom, i tada je počeo da piše socrealističke pjesme... preporođen odmah... Ja sam volio ove stare pisce, recimo Sima Pandurevića. Imao sam nekoliko susreta sa njim i to mi je ostalo u dubokom sjećanju. Njegov pesmizam je mene duboko dirnuo, tako da sam ga prihvatio kao jedno mjerilo života. Drugih izvora nema sem rezignacije...

Perivoje: A životni stav Rada Drainca ne spominješ?

Žarko: On je umro 1943. godine. On je uticao na beogradsku modernu. On je malo bio i ljevičarski nastrojen. Bio je odličan violinista. Imao je časopis „Hipnos“. Rade je volio Bodrijanovu i sahranjen je na 1. maj 1943. godine. Đorđe Jovanović Jarac je nepravedno zapostavljen... Malo prije smrti je bio u Beogradu kod majke i pošto je okaraketerisan kao opasna ličnost za Nedićevu Srbiju, došli su jednog dana da pretresu njen stan. Ona je otvorila vrata špajza i rekla evo vidite ovaj špajz, a on je unutra bio sa revolverom. I samo u špajz nisu ulazili, a sve drugo su detaljno pretresli. Svi su ti nadrealisti bili nakolonjeni ideji ljevice, ideji komunizma. To je bila jedina snaga koja se mogla suprotstaviti fašizmu.

Perivoje: Pa i ovom fašizmu se mora suprotstaviti.

Žarko: Znao sam i Isidoru Sekulić.

Milica: Kakva je bila ona?

Žarko: Imala je jedan dugačak braon kaput i vještačko krzno oko vrata, kao ona lisica ili šta već, i došla je kod Fincija u Književnost. Tamo sam napravio pjesmu „Pejzaž sna“ koja se dopala Finciju. I tada je došla Isidora. Oni su se oslovljavali sa gospodine i gospođo, ja sam shvatio da je to jedan njihov manir i nije mi ništa smetalo. Ona je umrla jer je to ubistvo izvršio Đilas. „I pisanje više nema svrhe, gospodine Finci!“ „Znate, gospođo Isidora, vrijeme će dati za pravo prije piscu, nego političaru“. A ona mu je rekla: „Ne, ne, ja sam mrtva!“.

(NASTAVIĆE SE)

---