S pravom možemo smatrati da je Pavle I prvi ruski car-fantazer, koji je zasnivao svoju politiku na idejama, mašti i humanim djelima, a ne na proračunima i koristi.

Ruski istoričari i književnici nijesu vidjeli u Pavlu mnogo pametnog čovjeka. Međutim, kao što već znamo, mnogo šta u istoriji (kako u ruskoj, tako i u svjetskoj) stvarano je na mitovima, ili se mnogo šta prećutkivalo, pa zato četiri i po godine Pavlove vladavine zaslužuju objektivnu analizu. Tim više što je baš ovaj car, reformator i maštar, znao da se u ponečemu progura na Zapad mnogo dalje od svojih prethodnika, a i naslednika.

Otuda su i zapažanja istoričara sa Zapada o Pavlu kudikamo dobronamjernija, nego mišljenja ruskog plemstva, kojima je sin Katarine II za kratko vrijeme svoje vladavine, iskreno rečeno, poprilično napakostio, uskrativši im mnoge privilegije.

Takođe je poznato da se Napoleon, kad je saznao za Pavlovo ubistvo, razbijesnio i ljutito uzviknuo: „Englezi su me promašili u Parizu, ali su me pogodili u Peterburgu“. Napoleon je tada imao u vidu atentat, koji je bio izvršen malo prije toga na njega i on je pravim čudom izbjegao smrt od eksplozije „paklene mašine“.

Ubistvo ruskog imperatora je stvarno promijenilo svu evropsku istoriju. Samo bi ovo bilo dovoljno da se zainteresujemo za Pavlovo carovanje i njegovu neobičnu ličnost.

Ako je Pavle i bio zanesenjak, onda je on bio blizak po ludorijama Don Kihotu iz Manče. Lako možemo stvoriti predstavu sebi, šta bi bilo sa Španijom da je samo nekoliko godina ovaj vitez dobio apsolutnu vlast u zemlji. Možemo zamisliti koliko bi bilo humanih djela i postupaka na Pirinejskom poluostrvu. A istovremeno koliko bi bilo uništeno vjetrenjača? Ovo i jeste priča o Pavlovom carovanju u Rusiji.

U ovom zapažanju nema ni velikog preuveličavanja, niti velike ironije. Dovoljno je zamisliti u kakvim je okolnostima rastao Pavle, šta je čitao i na kakvim je primjerima vaspitavan. Ako je vjerovati dnevniku njegovog učitelja Porošina, od ranog djetinjstva, među obožavanim knjigama dječaka, osim Servantesa, Rasina i Molijera, bilo je mnogo knjiga iz istorije vitezova Tevtonskog reda i bratstva Templara.

Pavle je imao poseban osjećaj prema malteškim vitezovima. Najvoljenija knjiga u djetinjstvu budućeg ruskog cara bila je „Istorija o redu Sv. Jovana Jerusalimskog“, koju je napisao sveštenik Verto. Tome treba dodati i bezbroj romana o vitezovima, sa kojima su počele sve neprijatnosti i kod čuvenog viteza. Interesantno je kako je u tim knjigama malo originalnih, ponekad i krvavih i strašnih priča krstonosaca i kako u njima ima mnogo romantizma i humanih djela. A kad nije bio u kontaktu i pod utiskom knjiga, Pavle nije vidio ništa viteško na dvoru svoje pragmatične i nepristojne majke, već njene bezobzirne miljenike. Kontrast je bio ogroman. Ubitačan.

Bilo bi čudno da se u takvoj situaciji nijesu u Pavlovoj glavi i duši formirali dijametralno suprotni stavovi u odnosu na njegovu majku. Formulu ovih složenih i zamršenih stavova, gdje je razumna procjena koegzistirala sa raspaljenom maštom, veoma je lako dešifrovati. Kao prvo, stvarni poroci Katarinine epohe Pavlu su često izgledali veći, imajući u vidu uvrede njegove majke lično prema njemu. Ne možemo zaboraviti da ga je majka više puta lišavala nasledstva. Kao drugo, objektivna realnost masonskog duha se sama po sebi na čudan način prelamala kod Pavla u utopijski duh, (pri čemu očigledno ne „po Novikovu“, već prije u duhu „Putovanja u zemlju Ofirjana“).

Takvim prilazom odvojiti bitna i objektivna pitanja od drugorazrednih i izmišljenih, praktično je bilo nemoguće. Sve u svemu, cijela Katarinina epoha je izazivala odvratnost kod naslednika. Pavlu se nije sviđala ni spoljna, ni unutrašnja politika carice, njega je vrijeđala i nervirala korupcija njenog režima, on je prezirao načine kako su se zabavljali i uživali njeni gvardejci, stidio se nemorala na dvoru, sve ga je nerviralo, čak i oblik šešira ili potpetice na čizmama Katarininih velmoža.

Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

(NASTAVIĆE SE)

---