Priča se da je Talejran bio indirektni krivac ovog strijeljanja i on je taj koji je izgovorio pred Napoleonom jako zapaljive riječi: „Burboni, očigledno, misle da Vaša krv nije tako skupocjena kao njihova sopstvena“. Vojvoda Engijeski, za svoju nesreću, bio je najbliži od svih francuskoj granici. On je mirno živio na neutralnoj zemlji Badena. Po Napoleonovom naređenju je u noći između 14. i 15. marta 1804. godine francuski odred upao na tuđu teritoriju, uhapsio vojvodu, odveo ga u Francusku, gdje su ga strijeljali poslije kratkog ispitivanja u vojnom sudu. Događaj je izazvao u Evropi opravdano negodovanje i veliki revolt. Povodom tog slučaja upravo je Talejran izgovorio frazu, koja je kasnije postala krilatica. On je rekao: „To je gore od zločina. To je greška“.

Povodom tog skandala najoštrije od svih je reagovao Aleksandar I. Akademik Tarle je to veoma dobro prokomentarisao: „ Hrabrost istupanja evropskih gospodara se neminovno pokazivala prema direktnom proporcionalnom rastojanju granica, koje su odvajale njihove države od Napoleona“. Veliki Badenski vojvoda, na čijoj su teritoriji uhapsili nevinu žrtvu, bio je toliko ljubazan, da se čak interesovao kod Napoleona da nijesu mjesne vlasti napravile nekakve neugodnosti Francuzima tokom njegovog hapšenja. Zato je Aleksandar protestovao sa posebnom notom, ukazujući na grubo kršenje međunarodnog prava. Umjesto odgovora ruski car je dobio od Napoleona takav šamar, poslije kojega se odmah našla masa argumenata u Rusiji u korist toga da je u njenom nacionalnom interesu da prilože na žrtvenik hiljade života ruskih vojnika u narednom evropskom ratu. Citiraćemo Jevgenija Tarlea, jednog od najboljih poznavalaca ove epohe, koja nije bila baš jednostavna:

„Napoleon je naredio svom ministru inostranih poslova da pošalje taj čuveni odgovor, koji nije bio nikad zaboravljen i nikad mu Aleksandar nije oprostio, zato što ga niko i nikada nije više i teže od njega uvrijedio u cijelom njegovom životu. Smisao odgovora se sastojao u sledećem. Vojvoda Engijenski je bio uhapšen zbog učešća u zavjeri za ubistvo Napoleona. A da je, na primjer, car Aleksandar saznao da se ubica njegovog pokojnog oca, cara Pavla, nalazi i na tuđoj teritoriji, a postoji (fizička) mogućnost da ga može uhapsiti i ako bi ga car Aleksandar zaista uhapsio, onda on, Napoleon, ne bi protestovao protiv te povrede tuđe teritorije od strane Aleksandra. Svakako nije bilo lako i moguće javno i zvanično nazvati Aleksandra Pavloviča oceubicom. Cijela Evropa je znala da su zavjerenici zadavili Pavla poslije dogovora sa Aleksandrom i da mladi car nije smio ni prstom da ih dotakne poslije stupanja na presto,... iako su oni bez imalo straha i mirno šetali „tuđom teritorijom“, čak su dolazili i u Zimski dvorac u Peterburgu“.

Bolje se ne može prokomentarisati od Tarlea. Iako akademik tvrdi da su zavjerenici ubili Pavla „poslije dogovora sa Aleksandrom“, ipak je potrebno pojašnjenje. Ako imamo u vidu „dogovor“ kao cilj za prevrat, onda se ta činjenica nikad ne može dovesti u sumnju. Što se tiče ubistva oca, onda ovdje istoričar ulazi u zonu psiholoških pretpostavki. To, da je sin dao saglasnost za ubistvo oca, nema nijednog ozbiljnijeg dokaza. Sa druge strane, poznavajući rusku istoriju i beskompromisni karakter Pavla I, naslednik prestola nije, naravno, mogao a da ne nasluti da će se prevrat teško obaviti dobrovoljnim odlaskom oca u „penziju“ i da će on pristati da do kraja svog života mirno gaji kupus na imanju u Mihajlovskom.

Uvreda, koja je nanesena Aleksandru, uvela je Rusiju u treću antifrancusku koaliciju, a imperatora lično je natjerala da izgubi hladnokrvnost. Možda je baš taj osjećaj uvrede časti i postao razlog za to da je Aleksandar poželio da se oproba, ne samo u ulozi političara nego i vojskovođe.

PREVEO SA RUSKOG I PRIREDIO:

VOJIN PERUNIČIĆ

(NASTAVIĆE SE)

---