-Piše: BUDO SIMONOVIĆ

Odmah pošto su dobili prvo dijete – po kazivanju njihovog sina Vladete – Božidar i Slavka Tomović su se nakratko preselili iz Beograda u Sremsku Mitrovicu, gdje je on dobio službu, ali se, po svemu sudeći, ni tu nisu dugo zadržali – čim im se 1922. godine rodilo drugo dijete, ćerka Spomenka, vratili su se u Crnu Goru i skrasili u Podgorici.

– Tu je otac izabran za sudiju Okružnog suda. Bio je najmlađi sudija Okružnog suda i ne znam da li je, i kada, taj „rekord“ u istoriji ovog suda kasnije nadmašen. Tu su ubrzo, u centru nove Podgorice, podigli lepu kamenu kuću na sprat, za one prilike raskošnu vilu, u Karađorđevoj ulici broj 6, i dobili još troje dece. Moj brat Dragomir – Dragan se rodio 1924, ja 1927, a sestra mi Olga – Lola 1931. godine.

– Ja sam bila najmlađa od dece – sjeća se Olga – Lola Tomović Ognjanović – i rodila sam se ubrzo pošto mi je umro najstariji brat Branko. Kako su pričali, pokosila ga je teška upala pluća, igrao fudbal pa onako zagrejan popio hladnu vodu, prehladio, dobio visoku temperaturu i upalu pluća – nije mu bilo spasa, a imao je tada tek devet godina. Moj otac je bio jedan prenežan čovek i kad god ga se setim, kad mu ime spomenem, ja i danas osetim neku toplinu. Bio je visok i izuzetno lep čovek, a zbog te njegove elegantnosti i uglađenosti, Podgoričani su ga prozvali Božo Parizlija.

Pričalo se, upamtila sam, da je on i u životu uopšte, u svakidašnjim susretima sa ljudima, bio isto tako nežan i ljubazan kakav je bio i u kući. No, iako je bio tako mek i širokogrud po prirodi, bio je veoma strog i principijelan kad je u pitanju zakon, pravo i pravda, i kad bi on nešto presudio tu više nije bilo pogovora. Zapamtila sam, često se o tome pričalo u kući, kako je sudio nekom vojniku, Srbinu, koji je silovao neku maloletnu devojku Albanku. Ne znam iz kojih razloga i motiva, da li zato što je taj vojnik poticao iz neke kuće bliske dvoru ili samo zato što je u pitanju bio Srbin, tek intervenisao je lično kralj Aleksandar Karađorđević i tražio da taj vojnik bude što blaže kažnjen ako ne može biti i sasvim oslobođen.

Moj otac je, međutim, presavio tabak i odgovorio: „Vaše veličanstvo, uz sve poštovanje i uvažavanje, ja se moram držati ustava i zakona, jer sam se zakleo da ću služiti pravdi i istini i krivac će i u ovom slučaju biti kažnjen po pravdi i onako kako nalaže krivični zakonik“. I osudio ga je, dobio je maksimalnu kaznu propisanu za ovo krivično delo.

– U nekoj prilici potom – ispričao mi je i ovu sestrinu priču dopunio Božidarov sin Vladeta – da li baš prilikom kraljeve posete Crnoj Gori 1932. godine, ili na nekom posebnom prijemu upriličenom za najistaknutije pravnike, sudije, tužioce i advokate, tek moj otac se i lično sreo sa kraljem Aleksandrom. Kad mu se predstavio, kralj mu je zadržao ruku, nasmejao se i rekao: „Čestitam Vam i na onom pismu i na presudi koju ste potom izrekli“. Onda je, uz odličja koja im je podelio, mome ocu dodatno dodelio i Orden jugoslovenske krune, jedno od tada najvećih priznanja za rad i zasluge za državu.

Moj otac će se i 1941. godine poneti u skladu sa tim i takvim svojim patriotskim, slobodoumnim i slobodarskim uverenjima. Sa grupom patriota i slobodoumnika, on je odmah po okupaciji Crne Gore i Jugoslavije, podneo ostavku na sve funkcije i generalu Pirciju Biroliju, glavnokomandujućem italijanskih okupacionih snaga u Crnoj Gori, napisao i prvi potpisao da ne želi nikakve funkcije i da neće obavljati nikakve državne poslove, sve dok je njegova zemlja u ropstvu.

On se tada sasvim povukao i najviše je boravio kod majke na Mateševu, ne mešajući se ni u kakvu politiku i radeći čak i teške fizičke poslove. Pored ostalog, sekao je i prodavao drva, snalazio se, ne bi li u ratnom požaru sačuvao i nekako održao porodicu, a mi smo se opet snalazili i zlopatili u bloku u Podgorici. Muke su posebno nastale kad su i škole zatvorene i kad je i majka prestala da radi kao učiteljica...


Nastaviće se

---