-Piše: BUDO SIMONOVIĆ

Božidaru Tomoviću neće pomoći to što se 1941. godine pasivizirao, sasvim sklonio s ratnih vjetrobojina i okrenuo leđa svakoj politici. Italijani mu, naravno, nijesu zaboravili onu deklaraciju, to što je prkosno otkazao lojalonost i pokornost okupatorskoj vlasti – što je to učinio otvoreno i lično glavnokomandujućem, generalu Pirciju Biroliju – ali time nije stekao ni naklonost ustanika, komunista, koji nijesu voljeli neutralne i neopredijeljene. To će, nesumnjivo, biti razlog da ga ustanici gledaju s podozrenjem, ali i da prva italijanska kaznena ekspedicija nakon Trinaestojulskog ustanka, ne zaobiđe ni njegovu kuću na Mateševu, da prvo na njenom sljemenu sukne plamen.

A polovinom maja 1943. godine kad su Njemci iznenada ušli u Kolašin, razoružali četnike, ukinuli njihov zatvor u kojem je bio veliki broj zarobljenih partizana i partizanskih simpatizera i sve ih zajedno, i zatvorenike i one koji su ih držali u zatvoru, sve muške sposobne za rad, potjerali u zarobljeništvo, nijesu zaobišli ni Tomovića.

– Tih dana su došli i po moga oca, koji se nije na vreme sklonio iz kuće, uporno i tvrdoglavo se držeći odluke s početka rata da neće da se meša i priklanja ni jednoj ni drugoj strani i verujući da će to poštovati i jedni i drugi – da se samo tako može preživeti u zlom vremenu – sećao se Vladeta Tomović. – Nisu ga priključili ostalim zatočenicima već grupi četničkih komandanata i viđenijih ljudi koji su imali drugi i drugačiji status. Nije on o svemu kasnije mnogo pričao, ali, koliko sam upamtio, on i grupa oko njega je preko Bara dospela u južnu Italiju, u neki od tih italijanskih logora oko Barija. Tu je ostao do septembra 1943, odnosno do kapitulacije Italije, a onda su ih Nemci prebacili u Nemačku, u neki radni logor u Osnabriku, u kojem je, inače, tokom Drugog svetskog rata tamnovalo i oko 4.500 oficira Jugoslovenske vojske, zarobljenih u aprilskom slomu Jugoslavije 1941. godine...

Božidar Tomović je – po sjećanju njegovog sina Vladete - u logoru ostao sve do proljeća 1944. godine, a onda se, negdje u aprilu mjesecu vratio i obreo u Podgorici.
– Ne znam tačno kako je bilo, ali koliko pamtim iz njegove priče, on je počeo da poboleva. U pitanju je bilo neko stomačno obolenje. Nisu ga, međutim, propratili u neki od logora smrti u kojima su uglavnom završavali radno nesposobni, već su ga s povećom grupom takvih oslobodili i nekako im, uz posredovanje Crvenog krsta, omogućili da se prebace do Crne Gore.

Sećam se, otac se vratio iznuren i izmožden, mršav i iznemogao, kost i koža – samo duh, jedva smo ga prepoznali. Tada se neko kraće vreme zadržao u Podgorici eda bi se malo oporavio i povratio, ali su onda učestala saveznička bombardovanja i shvatili smo da nam tu više nikome nema opstanka...

Otac je procenio da se neće na tome svršiti i kazao da se moramo hitno sklanjati iz Podgorice. On je odmah krenuo put Mateševa, koliko mi se čini peške, da izvidi šta se tamo događa, je li baka živa i da li ima uslova da se možda svi tamo nekako preselimo i sklonimo za neko vreme.

Majka je, međutim, od početka verovala da bi bilo najbolje i najbezbednije kad bismo se nekako mogli prebaciti u Srbiju i skloniti kod njene imućne rodbine. To je, po prilici, kazala i našem rođaku Veljku Tomoviću, s kojim smo nekako bili bliski i držali se bolje i više nego što smo krvno bili svoji. On je bio oficir bivše jugoslovenske vojske, ali nije bio onaj okoreli i zaslepljeni četnik, već neka vrsta službenika u štabu Pavla Đurišića. On je, koliko se sećam, držao vezu sa štabom Draže Mihailovića na jednoj i nemačkom komandom na drugoj strani i tako imao određenog ugleda i uticaja i kod jednih i kod drugih. Zahvaljujući tome, on je, pored ostalog, i mog starijeg brata Dragana zaposlio kao dešifranta u četničkom štabu da bi ga spasio mobilizacije i odlaska na front.


Nastaviće se