-Piše: BUDO SIMONOVIĆ
Bilo je kako je otac slutio – sjećao se dalje Vladeta Tomović – nastavljeno je bombardovanje i strahote, pogibije i razaranja iz dana u dan, ali naša kuća nekim čudom nije direktno pogođena sve dok smo mi bili u Podgorici. Mi smo se i dalje, čim bismo čuli avione, sklanjali u onaj rov iza kuće, koji smo još malo produbili i samo smo Boga molili da nas direktno ne pogodi kako se dogodilo mnogim porodicama koje su na sličan način pokušavale da se sklone i spase. U tom paklu smo izdržali negde do početka septembra 1944. godine.
Kako nije bilo mogućnosti i uslova da pobegnemo i sklonimo se na Mateševu, niti smo s ocem više imali ikakve veze, Srbija nam je ostala jedina nada, ali je u takvim ratnim uslovima to bio samo pusti, daleki i neostvarivi san. Niti je bilo mogućnosti da se domognemo Srbije, niti smo sigurno znali šta se tamo događa, da li uopšte ima ko živ od majčine rodbine kod koje smo naumili da se sklonimo, pošto se već znalo o pokoljima koje su Nemci napravili po Šumadiji, u Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu, Beogradu... U ratnom metežu se pokidaju veze i zamrse putevi pa više niko ne zna ni za koga, ni gde će ko zamrknuti ni gde će ga dan zateći i tu ni pas gospodara više naći ne može.
Jedne noći usred te strašne nedoumice i neizvesnosti, kad se više stvarno nije znalo ko će osvanuti, a ko potom noć dočekati, u našu kuću banu Veljko Tomović i ispriča nam da se ukazala neka prilika da se sklonimo iz Podgorice – da ide neki mali nemački transport put Srbije, da s njim idu i neki civili i da bi možda mogao nekako i nas da ubaci.
Nije bilo više vremena za čekanje i dvoumljenje. Dobro smo znali da je to šansa koju ne smemo propustiti ni po koju cenu, a u strahu čovek, inače, brže reaguje i lakše donosi odluke. Bili smo tvrdo uvereni da je svugde bolje i bezbednije nego u Podgorici, a uz to i od oca smo imali blagoslov da, ako se ukaže prilika, sve ostavimo i bežimo samo što dalje od grobnice – Podgorice, da se što pre sklonimo iz tog užasa.
Na brzu ruku smo se spakovali i poneli samo ono najnužnije, ono što se moglo držati u ruci. Majka, Spomenka, Lola i ja. Dragan ostade. Procenio da bi njegov odlazak mogao da se protumačiti kao dezerterstvo i da možda nanese štetu i sebi i nama ostalima. Tako ga je, izgleda, savetovao i Veljko: smatrao, u stvari, da nije pametno da budemo baš svi zajedno u tom metežu, da je bolje da se izrazdvajamo jer su tako veće i šanse da makar neko ostane i preživi te strahote.
U tom konvoju je bilo nekoliko porodica iz Podgorice, sve u svemu nas oko dvadesetoro. Potrpali nas u jedan kamion s ceradom, a sa strane, uz stranice karoserije, bili su nasloženi džakovi sa peskom koji bi trebalo da nas štite od kuršuma ako bi neko pripucao na nasâŚ
Putovali su danima preko Albanije i Kosova, nekako se domogli Raške, gdje su im Njemci saopštili da nema puta dalje, da teritoriju odatle ka Kraljevu i Beogradu drže partizani. Njih četvoro su se odatle ipak nekako prebacili do Kraljeva, gdje su kod Slavkine rodbine ostali sve do aprila 1945. godine, a onda su se konačno domogli Beograda.
– Smestili smo se zakratko kod strine Olge Lazareve Tomović, koju smo našli u Oblakovskoj ulici na današnjoj Autokomandi – kazivao je Vladeta Tomović. U tom trenutku nismo pojma imali šta je s ocem, sa bratom Draganom, šta je s kućom i imovinom u Podgorici, je li baka živa na Mateševu. Rat je odista najstrašnija kazna i zlo koje može čoveka zadesiti u životu i sretan je svako ko to zlo nije doživeo i osetio, a bojim se da je malo, premalo takvih bilo, barem ovde, na ovom delu Balkana.
Nastaviće se
)){kind=small}
