-Piše: VOJISLAV VUJOTIĆ

JE LI OVO NAŠ

Dvore ljudi preminulog komšiju u Zagoriču. Kako bi ubili dosadu, teku priče na pretek. Kako je komšiluk pun ljudi raznih vjeroispovijesti to se kod njih njeguju dobri komšinski odnosi. Zato su i pažljivi pri davanju pošte preminuloga. Dođe na dvorenje jedan kršni Crnogorac, pozdravi se sa Derđom Malesorom i sjede pored njega. Preko puta Đerđe sjedi drugi Malesor koji nije poznavao ovoga grmalja što sjedi pored Đerđe i razgovara s njim. Sviđe se grmalj ovome Malesoru pa se primače Đerđi i upita ga šapatom.

– Je li ovo naš?

– Nije, reče Đerđa.

– Šteta što nije, kaže Malesor,

Slušao je Milorad P. ovaj razgovor Malesora pa se oglasi:

– Šteta što je to naš, a da možemo da učinimo da je vaš mi bi bili presrećni te ako hoćete poklonićemo vam ga kad god hoćete.

NIKOLINA ŠALA

Tomna iz Pipera napunila skorupom italijansku vojničku porciju i krenula ka Podgorici da proda skorup i kupi kojekakve kućne pošošnjice. Sa Tomnom se zaputila i njena komšinica Miluša sa jednim rijezom slanine u torbici. Kada su stigle na pazar i zauzele mjesto za prodaju Tomna zamoli Milušu da joj pripazi skorup dok ona za čas pođe u blizini da kupi domaćinu kilo duvana. Ojde Tomna a Miluša umorna od puta zadrijema pored skorupa i slanine. Kada se po malo razbudila viđela je da su joj podgorički Cikotići ukrali i skorup i slaninu. Dođe Tomna i nađe Milušu đe plače. Tako propade trgovina i Tomni i Miluši.

Nakon nekoliko godina otišao Nikola, sin Tomnin u Podgoricu. Po povratku pita ga Tomna ima li što novo u Podgorici?

– Ima majko, kako nema, uhvatili su onoga što ti je ukrao skorup one godine!

– Vala neka su, treba ga objesiti, odgovori zadovoljno Tomna.

GRANICA SRBIJE

Našli se na Bioču jedan Bratonožić i jedan Srbin i razgovaraju u tamošnjem motelu. Pri njihovoj priči o nekom neprijatnom događaju, Bratonožić uz priču kao uzrečicu često upotrebljava psovku oca nekome. Pri tome, Kolar pita Bratonožića:

– Znaš li ti gđe je granica Srbije. Bratonožić mu objasni srpsku granicu.

Kolar će na to:

– Ne pitam te ja za naučnu granicu nego za onu drugu!

– Koju drugu, pita Bratonožić? Kolar tada izjavi:

– Dokle god čuješ da se psuje otac to je Crna Gora tamo gđe počinje psovanje majke odatle počinje srpska granica.

ZAHVALNOST GOSPODU

Boro Mihajlović, zvani Boro Pop, jednog svečanog dana obukao kangarno odijelo teget boje i šeta se gradom. Nad gradom, visoko pod oblacima kružio je jedan orao. Jednom, Boro je osjetio da ga je orao „bombardovao” izmetom po leđima i nagrdio mu odijelo.

Jedan Podgoričanin je isto tako prošao kada mu je odijelo „okrečio” gradski golub.

Jedan Cetinjanin dok je sjedio sa društvom u ljetnoj bašti, odijelo mu je „ofarbala” vrana. Tada se Cetinjanin okrenuo k nebu i kazao:

– Hvala ti gospode što krave ne lete.

PROPJEVALA MU KUĆA

Udomila se jedna Crnogorka u Srbiju. Budući da je bila udarila u godine a neprikladna na jeziku, njeni ukućani su se pribojavali da će im je Srbi kao takvu vratiti i udariti ih po obrazu. Ali, đevojka dobila ono što nije imala pa postala zadovoljna i ponašala se kao najbolja. Ne bi dugo i dođe njen svekar da obiđe prijatelje u Crnoj Gori. Ovi ga sretoše kao boga i igraju oko njega što se najbolje može i samo čekaju kakvu će ocjenu dati o njihovoj odivi. Po nekoliko dana svekar se odluči da se vrati u Srbiju te ovi smogaše snage da ga upitaju:

– Ada prijatelju mi razgovarasmo o koje čemu a ne pomenusmo kako ste zadovoljni sa našom odivom a vašom snahom? Srbin će na to:

– Od kako nam je vaša odiva došla u kuću naša kuća je propjevala. A prijatelj (otac njegove snahe) dodade:

– Boga mi i naša kuća je propjevala otkad je otišla!


(Kraj)

---