-Piše: BUDO SIMONOVIĆ

Od svih graditelja stradalih na mostu Pjenavac prije 58 godina do danas stoji sumnja i zagotka oko smrti glavnog inženjera, kapetana prve klase Vlastimira Đorđevića, među radnicima popularnog i veoma omiljenog inženjera Laste, čije je tijelo, po zvaničnoj verziji, nađeno tek 33 dana poslije nesreće.

On je poslednjeg junskog dana te 1962. godine, uz sve vojne počasti, sahranjen na Novom groblju u Beogradu, gdje su njemu i njegovom kolegi i zamjeniku, takođe stradalom na Pjenavcu, kapetanu Josipu Štimcu, porodice podigle lijep zajednički spomenikali. Trideset godina kasnije, kad su Đorđevićeve ćerke krenule da u očev grob sahrane majku Milenu, u njegovom sanduku nijesu našle nijednu kost!

Spasioci su već tog dana kad se desila nesreća uspjeli da iz krša skele, drveta, željeza i betona izvuku gotovo sve stradale. Nisu nađeni samo Ratko Bulatović iz Cerovice, najstariji među stradalima, a imao je samo 49 godina, i inženjer Vlasta Đorđević. Za njima se tragalo više od mjesec dana, a kad su Bulatovića 31 dan poslije nesreće našli u vodi pod jednom teškom betonskom pločom, dva dana potom se pronijela vijest da je šest–sedam kilometara nizvodno, nađeno i tijelo inženjera Đorđevića.

– Pamtim i znam pouzdano – kazivao mi je svojevremeno Božina Vlahović – da je Đorđevićev brat došao iz Beograda istog dana kada je navodno pronađen taj leš u kanjonu Morače i da je odmah tražio da vidi nađeno tijelo i identifikuje brata, ali mu to nije udovoljeno. Poslije je insistirao da vidi barem tog čovjeka koji ga je pronašao, ali mu ni to nije omogućeno, jer ni vojska, ni milicija, bajagi, nisu znali o kome se radi. Uz to, veoma je sumnjivo i to što nije rađena nikakva obdukcija leša. Ono što posigurno znam i u što se mogu zakleti jeste da je sanduk uveče bio izložen u klubu vojske, u logoru na Pilopaću kod Manastira Morače, i da smo ga tu svu noć dvoreli i odatle sjutradan ispratili za Beograd, ali šta je bilo u sanduku, da li je u njemu zaista bilo Đorđevićevo tijelo, u to se zaista ne mogu zakleti pošto je sve bilo zatvoreno i zaliveno...

– Ja od majčine smrti i onoga što sam na dan njene sahrane videla i doživela na Novom groblju neprekidno slažem kockice i ubeđena sam da je tog tragičnog dana u kanjonu Morače moj otac slučajno izbegao nesreću i kad je video šta se desilo, znajući da je jedan od najodgovornijih na gradilištu, jednostavno je pobegao glavom bez obzira i u onom metežu uspeo da zamete trag i nekako umakne preko granice – kaže Đorđevićeva starija ćerka Dragana. – Pouzdano znam da je imao pasoš i mogao legalno preko granice, a postoji i druga mogućnost, možda i verovatnija – da ga je na sigurno sklonila vojna bezbednost koja je procenila da bi on mogao biti neugodan svedok na mogućem suđenju odgovornima za rušenje mosta, jer je otvoreno upozoravao da bi moglo doći do rušenja skele i katastrofe nastavi li se sa kampanjskim betoniranjem – da bi sve to mogao obelodaniti i kompromitovati i odgovorne starešine u višoj komandi i Armiju kao tada nedodirljivu instituciju...


(Nastaviće se)

---