-Piše: BORIVOJE ĆETKOVIĆ


Ova mučna i teška situacija, rezultat je u glavnom sledećih uzroka:

a) Na Konferenciji mira još definitivno nerešeno pitanje Crne Gore sa Srbijom. Okolnost, što je bivši kralj Nikola imao svoje poslanike kod savezničkih Država i primao od ovih Država apanažu i, kojom je on spremao i ubacivao razbojničke bande u Crnu Goru i što mu jednu takvu zločinačku radnju niko nije od naših saveznika sprečavao.

b) Što stanovništvo u Crnoj Gori nije bagovremeno snabdeveno hranom te je narod u toku ove zime u tome pogledu jako trpio. Narod je donekle bio razočaran, jer se nadao da će njegovo vekovno gladovanje biti svršeno izvršenim ujedinjenjem sa Srbijom.

v) Što nisu bile organizovane opštinske vlasti kojih i danas stvarno nema, dok su stare plemenske vlasti nestale. Na takav način narod je bio bez one prve i narodu najbiže vlasti.

g) Narod je večito bio neobavešten o stvarnoj situaciji – nije ga imao ko uputiti, jer u narod niko nije išao. Ono malo inteligencije nešto je otišlo iz Crne Gore, a nešto što je ostalo klonilo se po varošima i varošicama. Na takav način neprijateljski su agitatori vršljali i zavodili narod kako su hteli. A ovde je stanovništvo lako pokretljivo, jako mašta i nije ga teško zavesti.

c) Najzad izveštaji koji su stizali sa sviju strana, a čija se tajnost nije mogla sačuvati, kako se iz Italije spremaju ekspedicije koje će upasti u Crnu Goru i zavesti staro stanje stvari, kako će ovo potpomoći Danuncije i na posletku vest o dolasku bivšeg kralja u Skadar, sve je to imalo svoga uticaja na pogoršanje situacije.

đ) Najzad, stanovništvo najvećim delom nedoraslo za posao i uglavnom bez autoriteta.

e) Žandarmerija nikakva i savršeno nesposobna da u prvim začecima odmetničke akcije ovu suzbije. Iz svih ovih navedenih razloga i drugih, situacija je u ovoj oblsti, krajem novembra prošle godinde bila u tolikoj meri teška, nepovoljna i opasna, da su samo brze jake mere mogle spasiti stvar”.(Ćetković, Ujedinitelji Crne Gore i Srbije, 1940: 404, 405.)



Uloga spoljnjeg faktora



Nesporno je: neriješeno pitanje Crne Gore sa Srbijom na Konferenciji mira u Parizu i činjenica da je bivši kralj Nikola imao svoje poslanike kod savezničkih država i primao od njih apanažu i da je baš iz te pomoći finansiran upad separatista u Crnu Goru, te da njihovo ubacivanje niko od saveznika nije sprečavao, sve zajedno uticalo je na odmetničke akcije.

Po mišljenju istoričara Branka Petranovića „uz nestabilne unutrašnje prilike, na položaj Kraljevine uticao je i njen nerešeni međunarodni status, koji se ogledao kako u tome što nova država nije dobila međunarodno priznanje neposredno po svom osnivanju, iako su o Prvodecembarskom aktu savezničke i neutralne države bile obaveštene, tako i u otvorenom problemu granica. Delegacija Kraljevine SHS učestvovala je jedno vreme u radu Mirovne komferencije, ali sa ograničenim pravima, kao delegacija Kraljevine Srbije. Francuska i Engleska, budući u obavezama prema Italiji, koje su proizilazile iz tajnog Londonskog ugovora, priznale su Kraljevinu SHS tek početkom juna 1919, sa zakašnjenjem, sledeći primer Norveške, Grčke, SAD i Švajcarske. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je kolektivno priznanje činom potpisivanja Versajskog ugovora s Nemačkom, 28. juna 1919. godine”.(Petranović, „Istorija Jugoslavije 1918–1988”, prva knjiga,1988: 114)

Neriješeni međunarodni status Kraljevine SHS, dakle, išlao je naruku kralju Nikoli i njegovim sledbenicima da će, prvenstveno uz pomoć Italije, poništiti odluke Podgoričke skupštine i restaurirati predratno stanje u Crnoj Gori.

Italija je, po mišljenju dr Petranovića, najviše ugrožavala Kraljevinu SHS – kao velika država i član Veća četvorice na Mirovnoj konferenciji držala je svoje trupe na djelovima jugoslovenske teritorijie, podsticala je unutrašnje nemire u njoj i izlagala je međunarodnom pritisku. Brojne su snage koje je Italija podsticala protiv Kraljevine – taj ‘treći front’ činili su: „crnogorski separatisti, albanski kačaci, frankovci i ‘radićevci’... Plan generala Pijetra Badolja, zamenika šefa italijanske vrhovne komande predviđao je upotrebu svih subverzivnih sredstava za rušenje i razjedinjenje Kraljevstva SHS... Italija je pomagala tzv. božićnu pobunu u Crnoj Gori, a kasnije organizovala crnogorsku vojsku u Gaeti i Formiju”. (Ibid, 88, 89)



(Nastaviće se)

---