Tri­de­set­de­ve­to­go­di­šnji Ul­ci­nja­nin Ha­mid Be­ha­ro­vić, ko­ji je op­tu­žen da je na stra­ni Islam­ske dr­ža­ve ra­to­vao u Si­ri­ji, is­pri­čao je ju­če u Vi­šem su­du Po­do­gri­ci da je u tu ze­mlju oti­šao sa po­ro­di­com ka­ko bi ži­vio u islam­skom okru­že­nju, a ne da bi uče­stvo­vao u oru­ža­nim fo­rma­ci­ja­ma. Tvr­dio je i da se ni­je bo­rio na stra­ni ISIL-a i spre­man je da iz­dr­ža­va ka­znu do kra­ja ži­vo­ta ako se do­ka­že da je ra­to­vao.
Is­ta­kao je i ka­ko ni­je znao da bi ta­kav nje­gov na­um mo­gao bi­ti ka­žnjiv, jer je oti­šao da bi pro­vje­rio da li je ta­mo „za­i­sta ta­ko sa­vr­še­no”, od­no­sno da vla­da­ju „prav­da i še­ri­jat”.“
– Lju­di su išli i vra­ća­li se bez pro­ble­ma, ni­je­sam znao da bih zbog to­ga mo­gao bi­ti ka­žnjen. Naš za­kon ko­ji to za­bra­nju­je do­ne­sen je tek ka­sni­je – na­veo je on.
Be­ha­ro­vić je pred su­di­jom spe­ci­ja­li­zo­va­nog odje­lje­nja Bi­lja­nom Usko­ko­vić is­pri­čao da je svje­sno oti­šao i da ga ni­ko ni­je na to pri­mo­ra­vao.
– Svo­joj fa­mi­li­ji sam na­nio ogrom­nu bol, šte­tu i pat­nju... Da bih bio bo­rac, po nji­ho­vim pra­vi­li­ma, mo­rao bih da po­lo­žim za­kle­tvu i pro­đem voj­nu obu­ku i vjer­sku po­u­ku, a ni­šta od to­ga ni­je­sam uči­nio. Spre­man sam da ro­bi­jam do kra­ja ži­vo­ta, bez mo­guć­no­sti po­mi­lo­va­nja, uko­li­ko ne­ko do­ka­že da sam ra­to­vao za ne­ku voj­sku. Kriv sam sa­mo za­to što sam do­nio po­gre­šnu od­lu­ku ko­ja je ima­la ova­kve po­sle­di­ce i ima­će ih i da­lje. Ali, po­na­vljam, ni­je­sam ra­to­vao i ni­je­sam bio voj­nik – za­klju­čio je okri­vlje­ni.
U Si­ri­ju je po­šao, ka­ko je is­pri­čao, na po­ziv pri­ja­te­lja Mir­ze Ha­kla­ja ko­ji mu je nu­dio da osta­ne kod nje­ga u po­gra­nič­nom di­je­lu Tur­ske. U tom di­je­lu ni­je bi­lo rat­nih dej­sta­va, jer u su­prot­nom ne bi po­veo di­je­te.
– Pri­ja­telj ko­ji me je po­zvao znao je za mo­ju bo­lest i uvje­ra­vao me je da ta­mo mo­gu da ži­vim u nje­go­voj ku­ći. U po­čet­ku ni­je­sam o to­me raz­mi­šljao, ali ka­da su mi lje­ka­ri re­kli da zbog bo­le­sti mo­ram da bo­ra­vim u to­pli­jim pod­ruč­ji­ma, a ka­ko smo u me­đu­vre­me­nu osta­li bez stru­je, od­lu­čio sam se na to. Bi­li smo u jed­nom sta­nu, a on­da je do­šao ne­ki čo­vjek i za­jed­no sa dru­gih sto­ti­nak lju­di pre­šli smo na te­ri­to­ri­ju Si­ri­je. Do­bio sam in­for­ma­ci­ju da je moj ga­rant po­gi­nuo, pa smo osta­li u pri­hva­ti­li­štu. Ka­sni­je mi je do­di­je­ljen dru­gi – iz­vje­sni Ebu Ali­ja. Po­sli­je je pro­gla­še­no van­red­no sta­nje, pu­ca­lo se sa stra­ne Tur­ske. U Si­ri­ji se te­ško ži­vi, ne­ma­šti­na je ve­li­ka, a če­ti­ri mje­se­ca sa sve če­ti­ri stra­ne su na­pa­da­li ci­vi­le, to ne mo­že ni­ko ni da za­mi­sli – is­pri­čao je okri­vlje­ni.
Ha­klaj mu je, ka­zao je, pri od­la­sku iz Cr­ne Go­re osta­vio 600 eura za put ako se od­lu­či da ide, a ako ne – da ih da ne­ko­me ko bi se od­lu­čio da po­đe na taj put. Na­vod­no je i Ha­klaj pret­hod­no po­šao za bo­ljim ži­vo­tom, ali je ka­sni­je pre­šao na stra­nu bo­ra­ca ISIL-a, gdje je i okon­čao ži­vot.
Po do­la­sku na te­ri­to­ri­ju Si­ri­je ko­ju kon­tro­li­še ISIL, od­u­ze­ta su mu do­ku­men­ta, ali mu ona ta­mo, ka­ko je is­pri­čao, ni­je­su ni tre­ba­la. Do­bio je i jed­nu oro­nu­lu ku­ću, što je bi­la prak­sa za one ko­ji do­la­ze sa po­ro­di­com.
– U tu ku­ću su kod me­ne do­la­zi­li voj­ni­ci ko­ji su bi­li i rat­ni­ci, a do­la­zi­li su i do­se­lje­ni­ci po­put me­ne. Ne ra­tu­ju svi, ne­ki su stra­ža­ri i slič­no, ra­tu­ju sa­mo oni ko­ji ho­će – po­ja­šnja­vao je okri­vlje­ni.
Be­ha­ro­vić je po­ja­snio da su kod nje­ga u ku­ću u Si­ri­ji do­la­zi­li čla­no­vi ISIL-a, ali da ni­je­su svi oni bi­li bor­ci.
– U svo­joj ku­ći sam ugo­šća­vao svo­je dru­go­ve, a ne te­ro­ri­ste – is­ta­kao je on.
Ka­zao je i da ni­je do­šao u sud da glu­mi ne­vi­na­šce.
– Ako je moj kon­takt sa tim lju­di­ma mo­ja kri­vi­ca, on­da sam kriv, na va­ma je da od­lu­či­te – za­klju­čio je okri­vlje­ni.
Is­pri­čao je i ka­ko je na­kon od­re­đe­nog vre­me­na uvi­dio da ne mo­že da se­bi obez­bi­je­di ade­kvat­nu lje­ka­r­sku po­moć i da bi tre­ba­lo da se vra­te, ali je to bi­lo isu­vi­še te­ško. U dva na­vra­ta se obra­ćao za po­moć vla­sti­ma ISIL-a, tra­že­ći da mu omo­gu­će iza­laz iz ze­mlje, ali mu to mje­se­ci­ma ni­je po­la­zi­lo za ru­kom jer su već bi­li za­o­štre­ni od­no­si sa Tur­skom. Ka­sni­je su kroz min­sko po­lje, uz po­moć jed­nog čo­vje­ka ko­jem su da­li odr­đe­nu su­mu nov­ca, po­šli na­zad u Tur­sku, oda­kle su se vra­ti­li u Cr­nu Go­ru.
Na pi­ta­nje su­da da li je pri­je od­la­ska u Si­ri­ju znao da je ISIL pro­gla­še­na za te­ro­ri­stič­ku or­ga­ni­za­ci­ju, od­go­vo­rio je da mu je to bi­lo po­zna­to, ali da ni­je na­mje­ra­vao da ta­mo ide da ra­tu­je.
– Ni­je­sam ni vi­dio ni čuo da je ISIL ubi­jao ci­vi­le dok su ta­mo u na­pa­di­ma avi­o­na stra­da­le na hi­lja­de ci­vi­la – ka­zao je okri­vlje­ni.
Na­kon ne­kog vre­me­na pro­na­šao je čo­vje­ka, ne­kog čo­ba­ni­na, ko­ji ih je za no­vac spro­veo kroz mi­ni­ra­no po­lje od 65 ki­lo­me­ta­ra uz gra­ni­cu. Dru­ga­či­je ni­je mo­glo jer je po­li­ci­ja pu­ca­la na sva­kog ko po­ku­ša da iza­đe.
Nje­go­va že­na, ko­ja je bi­la glav­ni svje­dok, po­tvr­di­la je ri­je­či svo­ga su­pru­ga.
Ha­mid Be­ha­ro­vić uhap­šen je na pod­go­rič­kom aero­dro­mu ka­da se vra­tio iz Tur­ske za­jed­no sa su­pru­gom i ma­lo­ljet­nom kćer­kom. Nje­go­va su­pru­ga Emi­na Ka­ri­ma je u svoj­stvu svje­do­ka ka­za­la da se sa­gla­si­la da sa mu­žem ot­pu­tu­je u Si­ri­ju zbog bo­ljeg ži­vo­ta, ali joj se ta­mo ni­šta ni­je svi­dje­lo osim što ima pu­no mu­sli­ma­na i svi­đa joj se na ko­ji na­čin ISIL sprovodi vje­ru.
VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


Pu­cao sa­mo tri pu­ta

Be­ha­ro­vić je na­veo da je za vri­je­me ko­je je pro­veo u Si­ri­ji tri pu­ta pu­cao i da u to­me ni­je ima uspje­ha.
– Kod tu­ži­o­ca sam de­talj­no ob­ja­snio i za puc­nja­vu. Ja sam lje­vak iza sve to vri­je­me sam tri pu­ta pu­cao. Jed­nom ka­da sam oti­šao na pro­pla­nak u šet­nju, tu sam pu­cao i pro­ma­šio. Dru­gi put smo pu­ca­li u je­ze­ro i ja sam pro­ma­šio. Tre­ći put sam za­pu­cao kad je bio Baj­ram, kad se po­ja­vio moj pri­ja­telj za ko­jeg smo mi­sli­li da je po­gi­nuo. Ta­da sam se­be po­vri­je­dio – is­pri­čao je.


Obe­ćaj­te da ne­će bi­ti fo­to­gra­fi­sa­na, da joj se sr­ce smi­ri

Emi­na, ko­ja je na se­bi ima­la bur­ku, ju­če je po na­lo­gu su­di­je Usko­ko­vić mo­ra­la da sklo­ni­ ma­ra­mu sa li­ca dok je da­va­la svo­je lič­ne po­dat­ke. Po­što je su­du pre­da­la svo­ju lič­nu kar­tu, sh­va­ta­ju­ći da je iden­ti­fi­ka­ci­ja za­vr­še­na, ona je zbog ne­pri­jat­nog osje­ća­ja za­mo­li­la da pre­kri­je li­ce. Me­đu­tim, Usko­ko­vi­će­va to ni­je do­zvo­li­la.
Usli­je­di­la je mol­ba okri­vlje­ni­og Be­ha­ro­vi­ća da sud nje­go­voj že­ni po­ja­sni da dok je ot­kri­ve­na ne­će bi­ti fo­to­gra­fi­sa­na ni sni­mlje­na.
– Re­ci­te joj što ste i me­ni ka­za­li pri­je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, da joj se sr­ce smi­ri – za­mo­lio je Be­ha­ro­vić.


Bi­la sam že­na ko­ja pra­ti svog mu­ža

Be­ha­ro­vi­će­va su­pru­ga po­tvr­di­la je pred su­dom da se sa mu­žem i jed­no­i­po­go­di­šnjom dje­voj­či­com 15. fe­bru­a­ra pri­je dvi­je go­di­ne upu­ti­la u Si­ri­ju pre­ko Tur­ske.
Mo­tiv zbog ko­jeg su oti­šli u Si­ri­ju bio je da se uvje­re da se ta­mo za­i­sta prak­ti­ku­je še­ri­jat­ski za­kon ko­ji po­štu­ju i ona i njen ne­vjen­ča­ni su­prug.
– Bi­li smo ta­mo oko go­di­nu da­na. Bi­la sam že­na ko­ja pra­ti svog mu­ža – is­pri­ča­la je Emi­na.
Ona je po­ja­sni­la da je ta­mo bi­la kla­sič­na do­ma­ći­ca ko­ja je bri­nu­la o do­ma­ćin­stvu i jed­no­i­po­go­di­šnjoj dje­voj­či­ci i ni­je ko­mu­ni­ci­ra­la sa mu­škar­ci­ma.
Emi­na je ka­za­la i da se njen muž u Si­ri­ji zbog te­škog zdrav­stve­nog sta­nja ni­je ni­čim ba­vio, osim pi­sa­njem mol­bi nad­le­žnim kan­ce­la­ri­ja­ma Islam­ske dr­ža­ve i iz­na­la­že­njem na­či­na da iza­đu iz Si­ri­je i vra­te se u Cr­nu Go­ru.
– Osim to­ga, ta­mo je pi­sao pje­sme, što ina­če i ra­di. On vo­li po­e­zi­ju. Na­kon po­gi­bi­je Mir­ze Ha­kla­ja na­pi­sao je pje­smu o nje­mu jer ga je pu­no vo­lio. Sje­ćam se da je u toj pje­smi po­mi­njao nje­go­vu dje­cu, a osta­log sa­dr­ža­ja se ne sje­ćam – ka­za­la je ona.
Ona je us­tvr­di­la da ni­je zna­la da ide u mje­sto ko­je kon­tro­li­še te­ro­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja ISIL, već ne­gdje gdje se spro­vo­di še­ri­jat­ski za­kon.
– Mo­žda ovo va­ma dje­lu­je smi­je­šno, ali svi­dje­la mi se ide­ja da idem ta­mo u po­sje­tu Mir­zi­noj po­ro­di­ci, ta­mo gdje se prak­ti­ku­je islam­ska vje­ra. Ha­klaj nam je pri­čao da je u mje­stu gdje je on ži­vio sa že­nom imao ku­ću i ko­zu i da je ži­vot ta­mo di­van. Svi­dje­lo mi se to i že­lje­la sam ta­mo da odem – na­ve­la je Emi­na.