Kad ne­sta­ne pi­smo, ne­sta­je i je­zik. Kad ne­sta­ne je­zik, ne­sta­je i na­rod. Ako ne­ma na­ro­da, ne­ma ni dr­ža­ve. A ako ima da­ra i na­le­va iz do­ma Go­spod­njeg ni­šta ne ne­sta­je, na­pro­tiv, sve se sa­sta­vlja. I ri­ječ se vra­ća, Sve­ta Ri­ječ, jer – na po­čet­ku bje­še Ri­ječ! Sto­ga je neo­p­hod­no da, a kad se utro­ba us­ko­le­ba, a sr­ce pre­vr­će u na­ma, kad nam se či­ni da se du­ša ga­si, a ti­je­lo se va­lja u bla­tu, pa se u gri­je­hu ku­pa­mo, i sko­ro smo kao dr­vo go­lo, i je­zik se vra­ća una­zad, pa ni sun­ce, od sti­da, oči­ma slo­bod­nim ne mo­že­mo gle­da­ti, da, u sr­cu vi­je­ka, po­tu­lje­nog, u mi­ru pri­stu­pa­mo bu­ri na­do­la­ze­ćoj, ka­že u in­ter­vjuu za „Dan” knji­žev­nik Se­li­mir Ra­du­lo­vić, di­rek­tor bi­bli­o­te­ke Ma­ti­ce srp­ske i pot­pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je.
● Od­ne­dav­no ste uprav­nik Bi­bli­o­te­ke Ma­ti­ce srp­ske. Ka­kvi su Vam osnov­ni uti­sci o svi­je­tu knji­ge, bi­bli­o­te­ke, bi­bli­o­te­ka­ra?
– Ka­da je ri­ječ o knji­zi iz­vje­sno je da i ona di­je­li nji­ho­vu sud­bi­nu. Ima sa­vre­me­nih (evrop­skih) te­o­re­ti­ča­ra kul­tu­re ko­ji pre­do­ča­va­ju da ži­vi­mo u vre­me­nu kra­ja knji­ge i da će se bi­bli­o­te­ke, ova­kve ka­kve su da­nas, pre­tvo­ri­ti u me­mlji­ve mu­ze­je, a da je na­ša stvar­nost (i bu­duć­nost) di­gi­tal­na bi­bli­o­te­ka. Jer, ve­le oni, kao što je u 19. vi­je­ku, iz­grad­njom mre­že že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja, pre­sta­la po­tre­ba za plov­nim ka­na­li­ma cen­tral­ne Evro­pe, ta­ko će i di­gi­ta­li­zo­va­ne bi­bli­o­te­ke uki­nu­ti po­tre­bu za bi­bli­o­te­ka­ma u sta­rin­skom smi­slu ri­je­či. Ja, na­rav­no, pri­pa­dam gru­pi za­vje­re­ni­ka (ilu­zi­o­ni­sta) ko­ji či­ta­vog ži­vo­ta či­ta­ju jed­nu ve­li­ku, vje­ro­do­stoj­nu i ne­po­ni­šti­vu knji­gu, ko­ja je, ka­ko ve­li Hor­he Lu­is Bor­hes, svi­jet sa­mi. A što se ti­če svi­je­ta bi­bli­o­te­ka­ra – to je svi­jet iz­u­zet­no skro­man, u so­ci­jal­no-eko­nom­skom smi­slu, a iz­u­zet­no va­žan u stra­te­škom smi­slu, bu­du­ći da su klju­če­vi srp­ske ku­će u na­šim ru­ka­ma. Što je pod­ra­zu­mi­je­va­ju­će, bu­du­ći je knji­ga ključ od bi­lo ko­je nor­mal­ne evrop­ske ku­će. I to ni­je sa­mo utje­šno, već i isti­ni­to, pa, ako ho­će­te, i spa­so­no­sno. Kao što je utje­šna, vje­ro­do­stoj­na i spa­so­no­sna ri­ječ sve­tih ota­ca, du­ho­no­snih i zna­me­no­snih, da ni­je bo­gat onaj ko­ji ima obi­lja mno­gog, već onaj što ne po­tre­bu­je mno­go!
● Na­ja­vlju­je­te no­vu pje­snič­ku knji­gu ko­ju ste, lje­tos, is­pje­va­li na Ce­ti­nju, u svom za­vi­ča­ju.
– Ima to­me, evo, pet de­se­tlje­ća ka­da sam, kao dje­ča­rac, is­kra­da­ju­ći se iz ro­di­telj­skog do­ma, na Ce­ti­nju, dok se hva­tao pr­vi mrak, osvr­ću­ći se li­je­vo-de­sno, za­po­či­njao raz­go­vor sa svi­je­tom ne­vi­dlji­vim, či­je sam pri­su­stvo i te ka­ko osje­ćao, slu­te­ći da i u nje­mu svi bes­po­re­ci po po­ret­ku ne­ko­me dje­lu­ju. Ti dav­ni, ra­no­ve­čer­nji, iz­la­sci, sa­da znam, omo­gu­ći­li su mi naj­ne­po­sred­ni­je su­o­če­nje s tam­ni­com u ko­ju smo pa­li i mi, u ko­joj čo­vjek mo­že da ži­vi, obo­dri­li me da se, vre­me­nom, ne osvr­ćem na­su­mi­ce, već da po­gled usmje­rim ka go­re, ka uzdar­ji­ma ko­ja do­la­ze ozgo, iz svi­je­ta he­ru­vi­ma i se­ra­fi­ma. Sa svi­je­šću, ka­kvom-ta­kvom, da, sem stva­ri po­le­znih i za­bav­nih, po­sto­je i stva­ri stra­šne i da sa zla­to­o­kih vi­si­na, iz bo­ljih i sreć­ni­jih svje­to­va, na­ša ze­malj­ska pa­la­ta gu­bi i svo­ju gor­dost i svo­ju si­me­tri­ju. Ne­što ka­sni­je ja­vi­lo mi se da sam, već ta­da, bio u vla­sti pre­o­pa­snog bi­ča sum­nje, naj­ve­će bi­je­de i naj­ve­ćeg uzdar­ja čo­vje­ko­vog na­kon pa­da. Jer, ni­je bez raz­lo­ga re­če­no da se pje­sni­ko­va du­ša ka­le­i­do­skop­ski otva­ra i da u njoj mar­ši­ra­ju sve bo­je svi­je­ta. Za­to sam ne­iz­mjer­no is­pu­njen što sam no­vu po­e­mu „O pa­sti­ru i ka­me­nu sa se­dam oči­ju”, ko­ja će ubr­zo ugle­da­ti svje­tlost da­na, is­pje­vao, lje­tos, u za­vi­ča­ju. Ri­ječ je o cje­li­ni od 52 pje­va­nja ko­ja je lir­ski od­go­vor na dvi­je ve­li­ke ep­ske tka­ni­ce evrop­skog pje­sni­štva – na Mil­to­nov „Iz­gu­blje­ni raj” i na Nje­go­še­vu „Lu­ču mi­kro­ko­zma”. Ona zna­čenj­ski is­ho­di iz ova dva ve­li­ka dje­la evrop­ske knji­žev­no­sti, ute­me­lju­ju­ći se u pi­ta­nju svih pi­ta­nja – ako smo, ne­pred­vi­dlji­vom kri­vu­ljom pr­vog pla­ča pla­ti­li ula­zni­cu za stra­šni mu­zej ko­ji se zo­ve ži­vot, ako smo, iako sla­bo moć­ni i sla­bo­vi­di, tu, na sre­do­kra­ći Ne­ba i Tar­ta­ra, za­sti­đe­ni pri­zo­ri­ma ze­malj­skog saj­ma ne­smi­sle­nog, ni­smo li, ma­kar na tren su­o­čiv­ši se s is­ku­stvom ja­sno­vi­da­ca, maj­sto­ra sr­žno­ga po­sto­ja­nja, onih ko­ji ni­šta ne­ma­ju, a sve po­sje­du­ju, sa­gla­sni da smo svi ni­ti u tka­ni­ni Bož­joj, od­no­sno, da smo svi jed­no tka­nje!?
● Ka­ko vi­di­te bor­bu za oču­va­nje na­šeg pi­sma, ći­ri­li­ce, kao va­žnog seg­men­ta za oču­va­nje na­šeg iden­ti­te­ta?
– Čo­vjek bez ko­ri­je­na je čo­vjek bez pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti, još vi­še, čo­vjek bez bu­duć­no­sti. Sve­ta pro­šlost stva­ra­lač­ki sa­zda­je sa­da­šnjost, bu­duć­nost is­pu­nja­va vje­rom. Čo­vek li­šen ko­ri­je­na osta­je bez ži­ve pri­sut­no­sti otadž­bi­ne, bu­du­ći je ona ze­mlja oče­va; uko­ri­je­nje­ni čo­vjek zna da je nje­go­vo ima­nje dio dr­žav­ne te­ri­to­ri­je, da je nje­gov na­rod ži­va i dje­lu­ju­ća bu­ji­ca u ko­joj te­če i ži­vot nje­go­ve po­ro­di­ce. On di­še rit­mom svo­ga na­ro­da i ga­rant je nje­go­vog ži­vo­ta. Lju­di otrg­nu­tog ko­ri­je­na su ve­li­ka opa­snost za sa­vre­me­nog evrop­skog (i srp­skog) čo­vje­ka. Iz jed­no­stav­nog raz­lo­ga – ži­vot ko­ji gu­bi ko­ri­jen po­sta­je pro­tiv­pri­ro­dan; du­ša li­še­na ko­ri­je­na je bez­bo­žna. A bez Bo­ga, na ze­mlji, čo­vje­ku ni­šta ne po­la­zi za ru­kom. Ako pre­ćut­ku­je­mo pro­šlost, bez istin­skog su­o­če­nja s njom, da li mo­že­mo za­ci­je­li­ti sje­ća­nje, od­no­sno, da li tzv. pro­mje­nom svi­je­sti mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti sje­ća­nje svi­je­sti na ono što je bi­lo? I da li je mo­gu­će utvr­đi­va­nje oslo­na­ca ra­zu­mi­je­va­nja, otva­ra­nje pu­te­va za bu­duć­nost, bez ku­pa­nja u gor­kom ta­lo­gu is­ku­stva pro­šlo­sti?
Već je uoče­no da onaj ko­ji vje­ru­je ne uz­mi­če, od­no­sno, da on je­zik bru­si da gri­jeh svoj osu­di, a ne da za­da ra­nu bra­tu. Sve­ti i Rav­no­a­po­stol­ni Ni­ko­laj Srb­ski ve­li da je Sve­to sve ono što su stvo­ri­li Sve­ti lju­di, pa ta­ko i na­še pi­smo, za­tu­re­no i za­po­sta­vlje­no, na­ša ći­ri­li­ca, ko­ju su stvo­ri­li Sve­ta bra­ća Ki­ril i Me­to­di­je. Od­ba­ci­ti ći­ri­li­cu zna­či od­ba­ci­ti po­la pra­vo­sla­vlja i odvo­ji­ti se od sve srp­ske pi­sme­no­sti iz pro­šlo­sti, od­no­sno, tram­pi­ti bo­lje za go­re, uvri­je­di­ti Sve­te apo­sto­le slo­ven­ske, ogor­či­ti do kr­vi srp­ski na­rod i na­vu­ći pro­klet­stvo Sve­to­ga Sa­ve.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Sa­ču­vaj­mo dar ži­vo­ta

- Na sa­mom kra­ju, evo jed­ne pse­u­do­dvo­u­mi­ce ko­ja nam je po­mo­gla da iz­gu­bi­mo či­ta­vo jed­no sto­lje­će – da li vi­še gu­bi­mo na­pu­šta­ju­ći se­be, ne­go što mo­že­mo do­bi­ti use­lja­va­ju­ći se­be u tu­đe!? Za čo­ve­ka ko­ji je okre­nut ka Ocu sve­ga, ko­ji nam omo­gu­ću­je da sa­ču­va­mo dar ži­vo­ta, ko­ji nas di­že i ukre­plju­je, ko­ji zna da mi, za­pu­šte­na dje­ca ze­malj­ska, ma ko­li­ko bi­la mar­lji­va na­ša ba­što­van­ska ru­ka, ne mo­že­mo ni­šta, ako ne pad­ne ki­ša i ako se vrt ve­li­čan­stve­ni, ozgo, ne na­po­ji vo­dom, su­o­če­nje sa ovom pse­u­do­dvo­u­mi­com je vi­še ne­go po­ra­zno – za­klju­čio je Se­li­mir Ra­du­lo­vić.