Na­red­ni ro­man iz edi­ci­je ,,Obod­skog slo­va” o Mi­ha­i­lu La­li­ću ,,Gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve”, lju­bi­te­lji knji­žev­no­sti mo­gu ku­pi­ti na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re od če­tvrt­ka 22. ja­nu­a­ra po ci­je­ni od 4.99 eura. Ova edi­ci­ja, u jav­no­sti je pre­po­zna­ta kao iz­da­vač­ki po­du­hvat go­di­ne ,,Obod­skog slo­va”, ko­ji se re­a­li­zu­je sa dnev­nim no­vi­na­ma ,,Dan”.
Ono što je upe­ča­tlji­vo i ka­rak­te­ri­stič­no ka­da je u pi­ta­nju pri­po­vi­je­da­nje Mi­ha­i­la La­li­ća je­ste unu­tra­šnji go­vor nje­go­vih li­ko­va. Tač­ni­je, go­vor po­je­di­nih li­ko­va u dje­lu ja­vlja se u dva ob­li­ka. Je­dan je onaj spo­lja­šnji, od­no­sno eks­pli­cit­ni ko­ji lik ostva­ru­je u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa dru­gim li­ko­vi­ma, a dru­gi je unu­tra­šnji, ko­ji pra­ti na od­re­đen na­čin unu­tra­šnjost na­ra­to­ro­ve svi­je­sti. Taj unu­tra­šnji raz­go­vor ni­je na­mi­je­njen raz­vo­ju si­tu­a­ci­je i di­na­mi­ke u dje­lu, već is­klju­či­vo či­ta­o­cu pu­tem ko­ga mu se pi­sac obra­ća ostva­ru­ju­ći na taj na­čin naj­bli­ski­ji kon­takt sa njim.
Taj unu­tra­šnji raz­go­vor na od­re­đen na­čin uspo­ra­va si­tu­a­ci­ju, uspo­ra­va rad­nju ro­ma­na, ne­ma ak­ci­je i po­ma­že či­ta­o­cu da sta­vi prst na če­lo, uspo­ri i raz­mi­sli ka­ko o ono­me što je pro­či­tao ta­ko i o se­bi. O se­bi, na na­čin što će od­re­đe­ne ele­men­te ko­ji­ma mu se pi­sac obra­ća i su­ge­ri­še mu pri­mi­je­ni­ti na se­be, svo­ju pro­šlost, sa­da­šnjost, sta­nje, men­ta­li­tet, dru­štvo, bri­gu, ne­u­spjeh... Kri­ti­ča­ri sma­tra­ju i sa­gla­sni su da unu­tra­šnji raz­go­vor ko­ji ovaj ve­li­kan pi­sa­ne ri­je­či če­sto ko­ri­sti u svo­jim ro­ma­ni­ma od­go­va­ra rat­nom vre­me­nu u ko­me se i od­vi­ja rad­nja ro­ma­na. Ve­ći­na La­li­će­vih ro­ma­na su rat­ne te­ma­ti­ke i ve­za­ni su za pe­ri­od Dru­gog svjet­skog ra­ta. Baš zbog to­ga, unu­tra­šnja sa­vje­to­va­nja ju­na­ka i ne­mo­guć­nost da se odvo­ji ha­lu­ci­na­ci­ja od ja­ve je­su glav­ne ka­rak­te­ri­sti­ke sa­mo­va­nja u rat­nom vi­ho­ru.
Ova­kvim mo­de­lom go­vo­ra po­sti­že se ve­ća upe­ča­tlji­vost i ja­či efe­kat na či­ta­o­ca, a sa­mim tim i ne­po­sred­nost u re­la­ci­ji pi­sac-či­ta­lac. To ni­šta ni­je neo­bič­no u knji­žev­nom svi­je­tu, ni­ti ka­kva no­va po­ja­va, ali joj je Mi­ha­i­lo La­lić dao od­re­đe­ni obris po ko­me je po­stao ka­rak­te­ri­sti­čan i pre­po­zna­tljiv u li­te­ra­tu­ri. Sno­vi su bit­ni zbog sim­bo­la ko­je no­se, a ja­vlja­ju se upra­vo u na­ve­de­nim ob­li­ci­ma pre­i­spi­ti­va­nja sa­mog se­be.
Ve­li­či­na La­li­ća i nje­go­vo knji­žev­no umi­je­će po­sta­je uspje­šno i ta­ko moć­no iz raz­lo­ga što svo­jom ne­po­sred­no­šću či­ta­o­ca bu­kval­no gu­ra u svi­jet ko­ji opi­su­je, u dje­lo i nje­go­ve li­ko­ve. Či­ta­lac je u pro­šlo­sti na pa­si­van na­čin ko­ri­stio tra­di­ci­o­nal­nu knji­gu če­sto ši­ro­kog na­ra­tiv­nog da­ha mo­gav­ši da in­ter­ve­ni­še uno­se­ći na mar­gi­ni svo­je bi­lje­ške i lič­na za­pa­ža­nja, ko­ja ni­je mo­gao da sa­op­šti dru­gi­ma, pa je na od­re­đen na­čin ostao uča­u­ren za­slu­gom auto­ra. La­lić omo­gu­ća­va či­ta­o­cu da raz­mi­šlja, da uče­stvu­je, jer ne na­me­će od­re­đe­ne ste­re­o­ti­pe i od­go­vo­re, on ih nu­di i ši­ri vi­di­ke. Na či­ta­o­cu je da oda­be­re pra­vi put i od­go­vor, ko­ji će se kod La­li­ća opet ra­čva­ti na mno­go dru­gih pu­te­va.
Či­ta­ju­ći La­li­će­ve ro­ma­ne na­i­la­zi­mo na iro­ni­ju, hu­mor, gor­či­nu, sum­nju, ras­po­lu­će­nost, bez­na­đe, svje­tlo, ta­mu, sa­mo­a­na­li­ze i re­flek­si­je kod glav­nih ju­na­ka. Či­ta­ju­ći La­li­ća, upo­zna­je­mo ljud­sku su­šti­nu, bit, upo­zna­je­mo se­be.
A.ĆU­KO­VIĆ


Sa­mo­ća

,,Sje­dim i gle­dam ot­ki­nu­to li­šće is­pod dr­ve­ća. Ni­je ima­lo vre­me­na da sve­ne, za­le­no je kao ju­če (...), a mr­tvo je. Za­i­sta je mr­tvo, a htje­lo bi da se ot­me - po­ku­ša­va da tre­pe­ri i da se okre­ne pre­ma sun­cu što po­vre­me­no pro­gri­je i blje­sne iz­ma­đu obla­ka. Ni­šta mu to ne po­ma­že: ve­ze su mu po­ki­da­ne, sa­svim je slo­bod­no i ot­pi­sa­no, mo­že kud ho­će - sa­mo ne da se vra­ti gdje je bi­lo. Ne­ka­ko je slič­no sa mnom, po­kla­pa se sve do kra­ja - ve­ze su mi po­ki­da­ne, slo­bo­dan sam i su­vi­šan, mo­gu kud ho­ću, sa­mo ne ta­mo gdje sam bio...” (La­lić)