Ne­vje­ro­vat­no je šta se sve da­nas mo­že na­zva­ti knji­gom i šta se sve mo­že do­tu­ri­ti kao li­te­ra­tu­ra, a dječ­ja knji­žev­nost i da­nas slo­vi za ba­sti­on do­brog uku­sa, sma­tra prof. dr Sve­tla­na Ka­le­zić-Ra­do­njić, knji­žev­ni­ca, dok­tor fi­lo­lo­ških na­u­ka. Ona ka­že da se u okvi­ru dječ­je knji­žev­no­sti pi­sci ko­li­ko-to­li­ko pri­dr­ža­va­ju pra­vi­la, mje­re do­brog uku­sa, ta­ko da je to raz­log vi­še za­što bi va­lja­lo da dru­štvo ula­že u dječ­ju knji­žev­nost i da sva­ke go­di­ne ima­mo sve kva­li­tet­ni­je pi­sce.
- Do­bro je da se pro­fe­so­ri i na­stav­ni­ci osnov­nih i sred­njih ško­la vi­še me­đu­sob­no po­dr­ža­va­ju u bor­bi za dječ­ju du­šu pu­tem knji­ge, jer je ta knji­žev­nost mar­gi­na­li­zo­va­na. Pre­ne­bre­ga­va se či­nje­ni­ca da dječ­ja knji­žev­nost mo­že da uti­če na stva­r­nost. Uglav­nom se sma­tra da u dječ­joj knji­žev­no­sti ima­mo ne­ki od­raz ono­ga što se de­si­lo u stvar­no­sti, ali ne vi­di­mo mo­guć­nost da dje­či­ja knji­žev­nost uti­če na tu stvar­nost od ko­je je po­te­kla. Pi­sce za dje­cu mo­že­mo in­spi­ri­sa­ti us­po­sta­vlja­njem go­di­šnje na­gra­de od pet ili de­set hi­lja­da eura, da vi­di­te ko­li­ko će­mo na­pre­dak kva­li­te­tu i kvan­ti­te­tu knji­žev­ne pro­duk­ci­je po­sti­ći u tom po­gle­du, po­ru­ču­je ugled­na ese­jist­ki­nja i knji­žev­na kri­ti­čar­ka. Sa ci­ljem da dječ­ju knji­žev­nost iz­ve­de iz za­peć­ka, ona je osno­va­la In­sti­tut za dječ­ju i omla­din­sku knji­žev­nost, či­ja je iz­vr­šna di­rek­tor­ka.
– Na­še me­đu­sob­no po­ve­zi­va­nje i umre­ža­va­nje mo­ra da po­sta­ne mno­go in­ten­ziv­ni­je.
Za­to i je­sam osno­va­la In­sti­tut da bih na ne­ki na­čin sve one ko­ji su di­rekt­no uklju­če­ni u pro­ces bri­ge o dje­ci pu­tem knji­ge, ak­ti­vi­ra­la ma­lo vi­še, jer na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri, po­što su u stal­nom kon­tak­tu sa dje­com, naj­bo­lje će zna­ti na ko­ja mje­sta u tek­stu dje­ca naj­bo­lje re­a­gu­ju, šta mi­sle o to­me. Sto­ga je ta po­vrat­na in­for­ma­ci­ja od pro­fe­so­ra ka ne­kom ko se usko spe­ci­ja­li­stič­ki ba­vi pro­u­ča­va­njem knji­žev­no­sti iz­u­zet­no dra­go­cje­na. Dru­ga stvar zbog ko­je je osno­van In­sti­tut je­ste što vi da­nas ako ho­će­te da pre­da­je­te o ne­kom cr­no­gor­skom dječ­jem pi­scu i ako vam je po­tre­ban do­bar kri­tič­ki tekst da bi­ste se pri­pre­mi­li za čas, vi ga ne mo­že­te na­ći. Sto­ga je In­sti­tut i za­sno­van sa tom mi­šlju da kre­ne skrom­nim ko­ra­ci­ma, pa da jed­nom go­di­šnje na­pra­vi va­žnu knji­gu, pu­bli­ka­ci­ju monografskog ti­pa o ne­kom od bit­nih cr­no­gor­skih auto­ra. Na­rav­no da bi­smo on­da kre­nu­li ka re­gi­o­nu, pa pre­ma svi­je­tu, ka­že Ka­le­zić-Ra­do­njić i do­da­je da se su­štin­ski, zre­lost jed­nog dru­štva mo­že vi­dje­ti po na­či­nu na ko­ji se ono od­no­si pre­ma dječ­joj knji­žev­no­sti.
– Ni­je slu­čaj­no što su skan­di­nav­ske ze­mlje, ko­je ina­če pred­nja­če u do­me­nu bri­ge o ljud­skim pra­vi­ma, o dječ­jim pra­vi­ma da i ne go­vo­rim, ze­mlje ko­je naj­vi­še ula­žu u dječ­ju knji­žev­nost. Ni­je slu­čaj­no što se Na­gra­da Hans Kri­sti­jan An­der­sen, ko­ja fi­gu­ri­ra kao No­be­lo­va na­gra­da u okvi­ru dječ­je knji­žev­no­sti, do­dje­lju­je upra­vo u jed­noj od skan­di­nav­skih ze­ma­lja. Oni ima­ju mno­go ve­ću kul­tu­ru po­što­va­nja dje­te­ta, ma­da je to po­ve­za­no i sa kul­tu­ro­lo­škim aspek­ti­ma. Mi na ju­gu Evro­pe dje­cu do­ži­vlja­va­mo kao bu­du­će lju­de, a na sje­ve­ru Evro­pe lju­di se do­ži­vlja­va­ju kao biv­ša dje­ca. Oni za­pra­vo ima­ju mno­go du­blju svi­jest o va­žno­sti, dje­ce ne­go što je ima­mo mi. Mi di­je­te sma­tra­mo ne­do­vr­še­nim bi­ćem, oni ga sma­tra­ju sa­vr­še­nim – to je bit­na i su­štin­ska raz­li­ka iz­me­đu nas. Do­du­še, ne­ko bi mo­gao po­sta­vi­ti pri­go­vor i re­ći da oni ima­ju mno­go bo­lji stan­dard i da je vr­lo la­ko u bo­ga­toj ze­mlji ula­ga­ti u knji­žev­nost - to u iz­vje­snom smi­slu je­ste tač­no, ali ne za­bo­ra­vi­te da je pri­ča o kul­tu­ri i pri­ča o bo­ljem ži­vo­tu ne­što što se nu­žno ne na­sla­nja na Mark­so­vu te­zu o ma­te­ri­jal­noj ba­zi i du­hov­noj nad­grad­nji, za­klju­ču­je prof. Ka­le­zić-Ra­do­njić, či­ja je naj­u­ža struč­na pro­fi­la­ci­ja knji­žev­nost za dje­cu i omla­di­nu. Ovaj pred­met pre­da­je na ne­ko­li­ko stu­dij­skih pro­gra­ma Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću.
M.D.P.


Na šta dje­ca naj­bo­lje re­a­gu­ju

Po­en­ta je u to­me da oni ko­ji su uklju­če­ni u na­stav­ni pro­ces ima­ju ne­ki vid is­po­mo­ći u kva­li­tet­nim tek­sto­vi­ma ko­ji im mo­gu po­mo­ći da čas pri­pre­me što bo­lje, a sa dru­ge stra­ne, bi­lo bi vr­lo dra­go­cje­no da do­bi­je­mo po­vrat­nu in­for­ma­ci­ju od pro­fe­so­ra i na­stav­ni­ka na šta dje­ca naj­bo­lje re­a­gu­ju. Sto­ga je In­sti­tut ne­dav­no otvo­rio svo­ju Fej­sbuk stra­ni­cu, ima ga na Tvi­te­ru, ta­ko da nas oče­ku­je vr­lo sna­žno i va­žno umre­ža­va­nje ko­je bi na kra­ju tre­ba­lo da pre­ra­ste u po­kret, ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.