Za­tva­ra­nje za­jed­nič­ke iz­lo­žbe tri mla­de li­kov­ne umjet­ni­ce, „Ab­sen­ce – Pre­sen­ce” („Pri­su­stvo - od­su­stvo”, u pod­go­rič­kim Mu­ze­ji­ma i ga­le­ri­ja­ma, obi­lje­žio je po­nov­ni per­for­mans Jo­va­ne Vu­ja­no­vić. Po­tom, pri­sut­ni su mo­gli pri­su­stvo­va­ti i uče­stvo­va­ti u raz­go­vo­ru ko­ji je sa Vu­jo­vi­će­vom, Je­le­nom Ilič­ko­vić i Ma­ri­nom Ku­ve­ljić vo­di­la isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lji­lja­na Ka­ra­džić. Raz­go­va­ra­ju­ći ob­ja­sni­le su što ih je po­kre­ta­lo, kao i na ko­ji na­čin bi mo­žda tre­ba­lo po­sma­tra­ti nji­ho­ve ra­do­ve, od­no­sno što su nji­ma htje­le po­sti­ći.
„Pri­su­stvo – od­su­stvo”, kao što i sam na­ziv ka­že, ba­vi se upra­vo tim pro­ble­mom, ali na pri­lič­no kon­kret­ne na­či­ne kroz ove ra­do­ve. No, iako je ri­ječ o tri mla­de umjet­ni­ce, Ka­ra­dži­će­va ka­že da se mo­že go­vo­ri­ti o uspje­šnom pred­sta­vlja­nju.
- Ova iz­lo­žba uve­li­ko pre­va­zi­la­zi pri­ču o ge­ne­ra­cij­skim i pri­ja­telj­skim ve­za­ma. Sva­ka umjet­ni­ca je svoj dio iz­lo­žbe pred­sta­vi­la kao po­se­ban, sop­stve­ni, za­se­ban mi­kro­na­ra­tiv ko­ji isto­vre­me­no ko­re­spon­di­ra sa osta­li­ma. Ne­dav­no sam pro­či­ta­la ocje­nu jed­nog kri­ti­ča­ra, ko­ji je re­kao da kod ja­ko mla­dih umjet­ni­ka iz­lo­žbe i ra­do­vi li­če na skla­di­šta, jer že­le da po­ka­žu sve što zna­ju i umi­ju, da po­ka­žu što vi­še to­ga, a da je vr­lo te­ško do­ći do sa­mog ra­da. Me­đu­tim, njih tri su uspje­le da ogo­le svoj rad, da pri­ka­žu su­šti­nu – re­kla je Ka­ra­dži­će­va.
Jo­va­na Vu­ja­no­vić pred­sta­vi­la se ra­dom „Ever Af­ter”, ko­ji se sa­sto­ji od in­sta­la­ci­je – kov­če­ga na­pra­vlje­nog od ogle­da­la, vi­deo – ra­da i per­for­man­sa. U tom di­je­lu, umjet­ni­ca le­ži u kov­če­gu „glu­me­ći” mr­tva­ca, dok isto­vre­me­no uz mu­zi­ku na „te­le­vi­zo­ri­ma” mo­že­te pra­ti­ti nje­na raz­li­či­ta psi­hič­ka sta­nja. Vu­ja­no­vi­će­va je na­ve­la da je pri­je iz­lo­žbe čak raz­mi­šlja­la o cr­te­ži­ma, a da se vre­me­nom is­kri­sta­li­sao ovaj rad. Po­la­zi­šte joj je bio ču­ve­ni lik dječ­je li­te­ra­tu­re, Tom So­jer, jer, kao i on, raz­mi­šlja­la je ka­ko bi bi­lo da je mr­tva, i ka­ko bi se ta­da nje­ni po­zna­ni­ci i rod­bi­na od­no­si­li pre­ma tom fak­tu. Po­ma­lo pa­ra­dok­sal­no, ali Vu­ja­no­vi­će­va na­vo­di da se ovaj rad mo­že „či­ta­ti” kao njen re­volt, raz­o­ča­re­nje, ali i bi­jes, no, isto ta­ko, nji­me je htje­la da se pri­bli­ži i ži­vo­tu, isti­ni, da se uda­lji od la­ži. Ka­ko do­da­je, per­for­mans se mo­že po­sma­tra­ti i kao ne­ki vid sa­mo­i­scje­lje­nja od tra­u­ma ži­vo­ta. Isto­vre­me­no, na­vo­di Vu­ja­no­vi­će­va, rad se du­bo­ko ba­vi i pi­ta­nji­ma iden­ti­te­ta, a to­me je pri­stu­pi­la auto­i­ro­nij­ski.
Ma­ri­na Ku­ve­ljić pred­sta­vi­la se pro­stor­nim in­sta­la­ci­ja­ma „Con­ti­nua I, II”, prin­to­vi­ma fo­to­gra­fi­ja na plat­nu, ko­ja pri­ka­zu­je fi­gu­ru na­ge že­ne u raz­li­či­tim po­za­ma, kao i fi­gu­ra­ma na­ge trud­ne že­ne i mu­škar­ca. Ovaj rad mo­že se po­sma­tra­ti kao pro­ces, ka­že umjet­ni­ca, is­ti­ču­ći da se ra­do­vi lo­gič­no na­sta­vlja­ju je­dan na dru­gi. Jer na­kon jed­ne, lo­gič­no je da sli­je­di i dru­ga fi­gu­ra, i tre­ća u na­zna­ci (be­ba u sto­ma­ku). Ka­ko is­ti­če Ku­ve­lji­će­va, ovaj rad se mo­že tu­ma­či­ti kao sre­ta­nje bi­ća u pro­sto­ru i vre­me­nu.
„Za­gr­ljaj” je na­ziv po­stav­ke Je­le­ne Ilič­ko­vić. Ri­ječ je o ci­klu­su raz­li­či­tih ra­do­va, ko­ji svi ima­ju po­la­zi­šte u po­ro­dič­nim fo­to­gra­fi­ja­ma ove umjet­ni­ce, a na ko­jim su pri­ka­za­ni sreć­ni mo­men­ti nje­nog dje­tinj­stva, gdje se ona na­la­zi u za­gr­lja­ju maj­ke, ko­ja je pre­mi­nu­la. Ka­ko na­vo­di Ilič­ko­vi­će­va, ra­dom je na ne­ki na­čin kon­kre­ti­zo­va­la svo­ju po­tre­bu da po­no­vo pre­ži­vi sreć­ne mo­men­te, od­no­sno pro­šlo vri­je­me i oso­be, ko­je se vi­še ne­će vra­ti­ti. Po­la­zi­šte je fo­to­gra­fi­ja, kao do­ku­ment, ali, ka­ko je te­kao pro­ces stva­ra­nja, do­da­je Ilič­ko­vi­će­va, kre­i­ra­la je i no­vi do­ku­ment. Na taj na­čin, do­da­je umjet­ni­ca, za­o­kru­ži­la je pri­ču ne sa­mo o jed­nom vre­me­nu – pe­ri­o­du, pro­la­zno­sti, već isto to­li­ko i o sje­ti, no­stal­gi­ji, lju­ba­vi
U raz­go­vor s umjet­ni­ca­ma naj­vi­še se uklju­čio nji­hov ko­le­ga, sli­kar Mar­ko Lu­ko­vac.
Ž.J.