Uz zvu­ke fla­u­ta An­ge­le Mi­ju­ško­vić i An­dre­je Pe­tro­vić, pro­fe­sor­ki Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”, u pri­su­stvu broj­nih lju­bi­te­lja umjet­no­sti, u cr­kvi Sve­tog Pa­vla u Ko­to­ru otvo­re­na je iz­lo­žba dva mla­da va­ja­ra – Adi­na Ras­to­de­ra, ma­gi­stran­ta FLU na Ce­ti­nju i Želj­ka Re­lji­ća, do­cen­ta na stu­dij­skom pro­gra­mu va­jar­stvo na istom fa­kul­te­tu. S jed­ne stra­ne Želj­ko­ve skulp­tu­re u dr­ve­tu i gvo­žđu – Pti­ca, Ko­njić, Ri­ba, Ri­bar, Dje­čak sa ba­lo­nom, Dje­voj­či­ca sa sun­co­bra­nom, Ne­pli­vač, Gla­va sa ko­ko­škom, a sa dru­ge Adi­no­vi ži­vo­pi­sni ki­po­vi od po­li­e­ste­ra obo­je­ni akri­li­kom - Šu­mar, Nar­cis, Pra­lja, Ka­me­le­on, Svje­stan, Go­spo­đa i sin, Por­tret, Sun­co­kre­ti... har­mo­ni­čan su sklad raz­li­či­tih va­jar­skih iz­ra­za, teh­ni­ka i estet­skih sen­zi­bi­li­te­ta. Želj­ko­vi pa­ti­ni­ra­ni, ra­do­vi, u pri­rod­nim bo­ja­ma dr­ve­ta, sa slo­je­vi­ma me­ta­la ko­ji je ob­li­ko­van za­va­ri­va­njem, vi­dlji­vim na vit­kim i sklad­nim fi­gu­ra­ma raz­i­gra­ne dje­ce, sa­vr­še­no se upot­pu­nju­ju sa Adi­no­vim glat­kim, jed­no­o­bra­znim po­vr­ši­na­ma i kor­pu­lent­nim ti­je­li­ma bez­lič­nih fa­ca, ko­ji­ma je­di­nu ve­dri­nu da­je nji­ho­va odje­ća. Oba ci­klu­sa svo­jom do­zom iro­ni­je i „za­o­blje­no­sti” fi­gu­ra pod­sje­ća­ju na stil Vas­ka Li­pov­ca, ču­ve­nog ko­tor­skog umjet­ni­ka. Adin je ra­ni­je u Ko­to­ru iz­la­gao cr­te­že i ma­nje skulp­tu­re u ka­fe-ga­le­ri­ji „Ma­ri­na­jo”, ali sa ovo­li­ko ra­do­va pr­vi put. Želj­ka se ko­tor­ska pu­bli­ka sje­ća po ci­klu­su „Dje­tinj­stvo”, ko­jim se pred­sta­vio na Ko­tor­skom fe­sti­va­lu po­zo­ri­šta za dje­cu pri­je ne­ko­li­ko go­di­na.
– Za­i­sta je čast, ne sa­mo za na­šu usta­no­vu i Ko­tor, ne­go i za ci­je­lu Cr­nu Go­ru, da u jed­nom spo­me­ni­ku kul­tu­re, do­ma­ćim i stra­nim po­sje­ti­o­ci­ma bu­du do­stup­na za uži­va­nje dje­la cr­no­gor­skog va­jar­skog stva­ra­la­štva. Po­se­ban zna­čaj ovom de­ša­va­nju se da­je i iz raz­lo­ga što dje­la pro­i­za­šla iz ru­ku va­ja­ra i ni­su baš če­sta u na­šem gra­du... Ve­o­ma sam za­do­vo­ljan zbog ve­če­ra­šnje iz­lo­žbe, ko­ja kao da je pra­vlje­na za ovaj pro­stor, kao da di­še za­jed­no sa njim i upot­pu­nju­je ga, na­gla­sio je An­dro Ra­du­lo­vić, di­rek­tor JU Mu­ze­ji Ko­tor otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu.
– Želj­ko i ja smo du­go­go­di­šnji pri­ja­te­lji, čak i ra­di­mo za­jed­no u ate­ljeu, ta­ko da je ova iz­lo­žba na­sta­la spon­ta­no. Po­sli­je iz­lo­žbe Rat­ka Oda­lo­vi­ća i Dra­ška Dra­ga­ša, či­je smo otva­ra­nje is­pra­ti­li pro­šle go­di­ne u Mu­ze­ju gra­da Pe­ra­sta, kroz raz­go­vor sa di­rek­to­rom An­drom Ra­du­lo­vi­ćem ro­di­la se ta ide­ja da i nas dvo­ji­ca na­pra­vi­mo iz­lo­žbu skulp­tu­ra u jed­nom od obje­ka­ta JU Mu­ze­ji Ko­tor i evo nas u cr­kvi Sv. Pa­vla. Skulp­tu­re su ra­đe­ne una­zad dvi­je go­di­ne, sve su no­ve i ni­su pri­ka­zi­va­ne do sa­da, sem „Sun­co­kre­ta” ra­đe­ni u te­ra­ko­ti, ko­ji su iz­la­ga­ni na ce­tinj­skom Zim­skom sa­lo­nu. Ko­ri­stim po­li­e­ster zbog to­ga što je on za­hva­lan za ka­sni­je osli­ka­va­nje, me­ni je bo­ja po­treb­na, za raz­li­ku od ka­me­na, gvo­žđa i dr­ve­ta, ko­ji su pri­rod­no li­je­pi sa­mi po se­bi, te im bo­ja­nje ni­je po­treb­na, ka­že Adin, ko­ji ra­di i u ate­ljeu u Do­mu umjet­no­sti u „Ju­go­o­ce­a­ni­ji”. Nje­go­ve fi­gu­re pred­sta­vlja­ju lju­de ko­je sre­će­mo sva­ki dan, na­gla­ša­va­ju­ći ne­ke ka­rak­te­ri­sti­ke, ka­ko bi one bi­le vi­dlji­vi­je i či­tlji­vi­je, igra­ju­ći se for­mom, svje­tlom, bo­jom... Naj­pri­je ra­di mo­de­lo­va­nje u gli­ni, za­tim iz­li­va fi­gu­ru u po­li­e­ste­ru, a na kra­ju je osli­ka­va.
M.D.Po­po­vić


Na tra­gu Vas­ka Li­pov­ca

– Hva­la na kom­pli­men­tu što ste upo­re­di­li mo­je ra­do­ve sa ra­do­vi­ma ču­ve­nog Vas­ka Li­pov­ca, sje­ća­te li se onih bi­ci­kli­sta, ali on ih je osli­ka­vao i tre­ti­rao slič­no ovo­me što Adin ra­di, ta­ko da smo mi mo­žda „ne­sre­ćan spoj udvo­je” jed­nog do­brog Vas­ka Li­pov­ca. To je vje­ro­vat­no podsvje­sni uti­caj, ima nje­go­vih ele­me­na­ta. Kroz isto­ri­ju umjet­no­sti mo­že­te pre­po­zna­ti mno­ge auto­re, ne po­sto­ji ne­što što ni­je već ura­đe­no, ali to su auten­tič­ne skulp­tu­re, bez pre­ten­zi­ja da li­če. Uzmi­te se­bi slo­bo­du da do­ži­vi­te mo­je skulp­tu­re ka­ko vi ho­će­te, one sad vi­še ni­su mo­je - kad sam ih iz­nio u pro­stor, sad je pu­bli­ka ta ko­ja im od­re­đu­je smi­sao, ka­že Želj­ko Re­ljić.