Vri­je­me ne mo­že da se vra­ti. Za­to sad, ovog tre­nut­ka, za­gr­li­te svo­je bli­žnje, po­lju­bi­te di­je­te, ka­ži­te svo­jim ro­di­te­lji­ma da ih vo­li­te, ura­di­te ne­što za se­be, pri­če­sti­te se. Sre­ćan Bo­žić! Hri­stos se ro­di! – s ovom po­ru­kom za No­vu go­di­nu i Bo­žić po­či­nje pra­znič­ni in­ter­vju za „Dan” glu­mac Ivan Bo­silj­čić. Ovaj do­bri mo­mak li­je­pog iz­gle­da uše­tao je u sve do­mo­ve i osvo­jio pu­bli­ku i sr­ca da­ma tu­ma­če­ći ka­pe­ta­na Ne­na­da Alek­si­ća u „Ra­nje­nom or­lu”, a pred kraj ove go­di­ne još jed­nom je po­tvr­dio ras­koš svog ta­len­ta igra­ju­ći gro­fa od Le­ste­ra u „Ma­ri­ji Stju­art” i Get­sbi­ja u „Ve­li­kom Get­sbi­ju”, pre­mi­jer­nim pred­sta­va­ma u ma­tič­nom be­o­grad­skom Na­rod­nom po­zo­ri­štu i ze­mun­skom Ma­dle­ni­ja­nu­mu.
Je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih srp­skih glu­ma­ca ulo­gu Get­sbi­ja, ko­ga je u fil­mu Si­dni­ja Po­la­ka tu­ma­čio Ro­bert Red­ford, a Le­o­nar­do di Ka­prio u adap­ta­ci­ja Ba­za Lur­ma­na, do­no­si na se­bi svoj­stven na­čin, onaj ko­ji ma­mi apla­uz. Me­đu­tim, za raz­li­ku od Get­sbi­ja, pri­zna­je da ima sre­ću da ni­je vi­so­ki ka­pi­ta­li­sta, da ne ži­vi luk­su­znim ži­vo­tom i da je to jed­na od stva­ri zbog ko­jih je sre­ćan što ži­vi u Sr­bi­ji.
– Pro­šle go­di­ne sam bio u Nju­jor­ku i vi­dio sam ka­kva je to fu­ri­ja. Ovdje još mo­gu da bu­dem i otac i rad­nik, umjet­nik i do­bar su­prug, jed­no ne is­klju­ču­je dru­go. Vje­ru­jem da je ovo sre­di­na ko­ja je za­dr­ža­la po­ten­ci­jal du­hov­ne vri­jed­no­sti i to­ga se ni­ka­da ne bi­smo smje­li od­re­ći – kon­sta­tu­je Bo­silj­čić.
● Ka­ko je bi­ti Get­sbi, ma­kar na po­zor­ni­ci, i da li ste ne­što od tog li­ka ko­ji ste upra­vo pre­mi­jer­no do­ni­je­li be­o­grad­skoj pu­bli­ci pod svo­dom Ma­dle­ni­ja­nu­ma, osje­ti­li u se­bi?
– Džej Get­sbi ni­je sa­mo knji­žev­ni lik, on nas upu­ću­je na sa­mo­i­spi­ti­va­nje i su­sret sa so­bom. Sva­ko od nas bi tre­ba­lo da se za­u­sta­vi, ako još to mo­že, i pro­mi­sli ko­li­ko ga gro­zni­ča­vo vri­je­me u ko­me ži­vi­mo odvo­ji­lo od Ži­vlje­nja, gdje su se za­gu­bi­li na­ši sno­vi i vje­ra. Po­sto­je stva­ri ko­je se ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­ju pro­da­ti, jer ,,...pro­ro­štva će ne­sta­ti, je­zi­ci će za­muk­nu­ti, zna­nje će pre­sta­ti. A sad osta­ju vje­ra, na­da, lju­bav, ali od njih naj­ve­ća je lju­bav”.
● Igra­te u ve­li­kim pred­sta­va­ma, ka­pi­tal­nim dje­li­ma, naj­če­šće u glav­nim ulo­ga­ma. Zna­či li to da Ivan Bo­silj­čić pri­hva­ta sa­mo ta­kve ro­le?
– Za­blu­da je da su glum­ci iz­bir­lji­vi. Ne za­bo­ra­vi­te da smo mi oni ko­ji če­ka­ju da bu­du iza­bra­ni, što nas do­vo­di u po­zi­ci­ju da du­bo­ko po­štu­je­mo sva­ku ulo­gu ko­ju do­bi­je­mo. Tre­nut­no na re­per­to­a­ru imam jed­nak broj ve­li­kih ulo­ga i ma­njih u ko­ji­ma sam po­dr­ška vo­de­ćim ro­la­ma kao npr. u pred­sta­va­ma ,,Ma­ri­ja Stju­art”, ,,Jad­ni­ci”, ,,Iz­bi­ra­či­ca”, ,,Srp­ska tri­lo­gi­ja” i to ne uma­nju­je mo­ju ra­dost biv­stvo­va­nja na sce­ni.
● Ka­da je ri­ječ o ulo­ga­ma u Ma­dle­ni­ja­nu­mu, šta je ve­ći iza­zov, dra­ma „Ve­li­ki Get­sbi” ili mju­zi­kli „Jad­ni­ci” ili „Re­be­ka”? Sve su ve­li­ki na­slo­vi, sva­ki spek­takl za se­be...
– Sva­ki je bio iza­zov za se­be, su­sret sa te­ma­ma ži­vo­ta i smr­ti mi je bio na du­hov­nu ko­rist. Ono što je za­jed­nič­ko za sve ove pri­če je da one pred gle­da­o­ci­ma otva­ra­ju fi­lo­zof­ske te­me, ali i nu­de na­du i ka­tar­zu. To ni­je vr­sta te­a­tra po­sli­je ko­ga ode­te pre­pla­še­ni ku­ći u že­lji da se sa ne­kim po­sva­đa­te.
● Ka­žu da je isto­ri­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta, a ko­li­ko je to i glu­ma u ko­joj se na­u­či i iz­go­vo­ri fi­lo­zof­skih i umjet­nič­kih mi­sli ve­li­ka­na pe­ra?
– Is­po­sta­vi­lo se da je zva­nič­na isto­ri­ja re­la­tiv­na stvar, jer je pi­šu po­bjed­ni­ci, tj. moć­ni­ci. Umjet­nost raz­vi­ja ma­štu, per­cep­ci­ju ono­stra­nog, pot­kre­plju­je vje­ru, uči vas da či­ta­te iz­me­đu re­do­va, ta­ko da je već du­go ona mo­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta.
● Ne za­o­bi­la­ze Vas ni te­le­vi­zij­ske i po­zo­ri­šne ulo­ge ko­je pri­ka­zu­ju pred­rat­no, rat­no ili po­sli­je­rat­no do­ba. Pri­ča­ju li umjet­ni­ci iza ku­li­sa o ra­to­vi­ma i da li po spu­šta­nju za­vje­se te­ma­ti­ka sce­ne osta­ne dio di­ja­lo­ga u gar­de­ro­bi, po­zo­ri­šnom klu­bu...?
– Kao svije­tao pri­mjer iz­dva­jam rad na pred­sta­vi ,,Srp­ska tri­lo­gi­ja” Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Sva­ko od nas je is­ko­pao po­ne­ki za­bo­ra­vlje­ni po­ro­dič­ni de­talj iz Pr­vog svjet­skog ra­ta. Pro­na­šao sam pla­ke­tu mog ču­kun­dje­de, ka­pla­ra Bran­ka Bo­silj­či­ća, no­si­o­ca Al­ban­ske spo­me­ni­ce 1915.
● Vo­li­te da pu­tu­je­te, bi­li ste i na po­gru­že­nju na rije­ci Jor­dan. Ka­ko je­dan glu­mac, umjet­nik ko­ji je osje­tio to pod­ne­blje gdje se ro­di­lo hri­šćan­stvo, ko­men­ta­ri­še ak­tu­el­nu tra­ge­di­ju lju­di Blio­kog is­to­ka, po­seb­no Si­ri­ja­ca?
– Iz­gle­da da je da­nas kao i u ra­no­hri­šćan­skom pe­ri­o­du, stra­da­nje i trp­nja ga­rant da ste na do­brom du­hov­nom pu­tu.
● Po­što ima onih ko­ji stal­no po­na­vlja­ju da se to de­ša­va, pa umi­re li, po Va­ma, te­a­tar u Sr­bi­ji?
– Na fron­tu je opa­sno, mi ne­ma­mo pra­vo da drh­ti­mo pred ne­pri­jate­ljem i upor­no po­na­vlja­mo da te­a­tar sva­kog tre­nut­ka mo­že iz­gu­bi­ti ži­vot. Svim sna­ga­ma i du­hov­nim i fi­zič­kim bi tre­ba­lo da se bra­ni­mo, iako nam broj­no sta­nje ne ide u pri­log. Ići za svo­jim snom i kad ne­ma upo­ri­šte u re­al­no­sti, ni­je ni­šta dru­go do Vje­ra.
● Da li Vas i šta po­seb­no ve­zu­je za Cr­nu Go­ru?
– Bu­dva, Grad te­a­tar i mo­ja dra­ga pro­fe­sor­ka Vi­da Og­nje­vić.
M.Nje­guš

Ne pra­tim ko­mer­ci­jal­ne
za­pad­ne ob­re­de
● Pri­pa­da­te li onoj gru­pi lju­di ko­ja po­noć, u naj­lu­đoj no­ći, po­že­li ne­što?
– Ni­sam od onih ko­ji pra­te ko­mer­ci­jal­ne ob­re­de, ko­je nam je na­met­nuo Za­pad. Po­mo­lim se Bo­gu kad ne­što po­že­lim, ne če­kam 31. de­cem­bar, Dan za­lju­blje­nih ili Noć vje­šti­ca.

Za­bo­ra­vlja­va­mo da se lju­bav ne mo­že ku­pi­ti
Ivan Bo­silj­čić ka­že da u gro­zni­ci za po­tro­šnjom i sti­ca­njem, za­bo­ra­vlja­va­mo da se lju­bav ne mo­že ku­pi­ti, da se vri­je­me ne mo­že vra­ti­ti i da po­sto­je ne­ke ne­ma­te­ri­jal­ne stva­ri od ko­jih ži­vi­mo.
– Get­sbi je to shva­tio ka­da je od si­ro­ma­šnog mom­ka po­stao naj­bo­ga­ti­ji čo­vjek Nju­jor­ka, ali on­da shva­ta da ne mo­že da vra­ti vri­je­me, da je nje­go­va lju­bav tu­đa že­na, da nje­no di­je­te ni­je nje­go­vo di­je­te. Me­đu­tim, on pre­la­zi pre­ko to­ga i u to­me je ve­li­či­na nje­go­vog ve­li­kog sna ko­jim na­di­la­zi i de­mi­sti­fi­ku­je ame­rič­ki san, ko­ji je da­nas po­stao glo­bal­ni – ob­ja­snio je Bo­silj­čić.