- Pro­šla go­di­na mi je bi­la od­lič­na. Is­ku­si­la sam i is­tra­ži­la mno­go od­lič­nih stva­ri. Mo­gu da se osvr­nem na vr­lo uspje­šnu go­di­nu. Sva ova is­ku­stva su od me­ne na­či­ni­le bo­lju oso­bu ko­ja sam sa­da. Iz­ne­na­đe­na sam! Go­di­na 2015. me je za­pa­nji­la, jer u mo­joj 75. go­di­ni sam do­ži­vje­la da sa­mo za ne­ko­li­ko ne­dje­lja film Stra­hi­nje Sa­vi­ća „De­vet da­na”, u ko­jem sam igra­la glav­nu ulo­gu po­bi­je­dio na mno­gim, što do­ma­ćim što ino­stra­nim fe­sti­va­li­ma krat­kog fil­ma, a glav­nu na­gra­du je osvo­jio i usred Ho­li­vu­da - Gran Pri u Los An­đe­le­su. „De­vet da­na” je ovjen­čan i na­gra­dom „Živ­ko Ni­ko­lić” u Her­ceg No­vom, bio je i naj­bo­lji stu­dent­ski film. „De­vet da­na” je film ko­ji se kroz od­nos ba­ke i unu­ka ba­vi su­ko­bom ge­ne­ra­ci­ja, pro­ble­mom sta­ro­sti i otu­đe­no­sti mo­der­nog čo­vje­ka. Za­hva­lju­ju­ći svim tim zna­čaj­nim na­gra­da­ma go­sto­va­la sam čak i u „Ami­dži šou” Og­nje­na Ami­dži­ća, što je bi­lo sko­ro ne­vje­ro­vat­no da jed­na ba­ba bu­de sa svim tim mla­dim pje­va­či­ma – ka­za­la je za „Dan” he­ro­i­na ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je, Eva Ras.
Po­vo­dom tog go­sto­va­nja bio je je­dan za­ni­mljiv ko­men­tar u ne­kim no­vi­na­ma ko­ji je na­pi­sao Zvo­ni­mir Ho­ro­vic.
„Eva Ras je ba­ba ko­ju mno­gi mr­ze, iako je sta­ri­ja že­na ko­ja je ro­đe­na tri­de­set i ne­ke ili je če­tr­de­se­to go­di­šte, svo­je­vre­me­no bi­la jed­na od pr­vih fe­mi­nist­ki­nja-že­na-bo­ra­ca za žen­ska pra­va, seks-iko­na, seks-bom­ba i li­der-vo­đe sek­su­la­ne re­vo­lu­ci­ja u Ju­go­sla­vi­ji, pri­je ne­ku go­di­nu po­sta­la i ri­ja­li­ti zvi­je­zda „Far­me”. Iz­u­zet­no je slo­bo­do­um­na že­na i za nju je sa­svim nor­mal­no da go­vo­ri ta­ko ka­ko go­vo­ri o ak­tu­el­nim ne­da­ća­ma. Ta­ko­đe, iako se ja ne iz­ra­ža­vam na njen na­čin, nju ci­je­nim i po­štu­jem jer je, bar se ta­ko me­ni či­ni, do­bar čo­vjek”.
- Za me­ne je bi­lo ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje i kad je Stra­hi­nja Sa­vić pro­mi­je­nio na­slov fil­ma u „De­vet da­na”, ni­sam uti­ca­la na nje­ga, vje­ru­jem da ni­je ni znao da sam je­vrej­skog po­ri­je­kla i da su u mom na­ro­du pr­vih De­vet da­na u mje­se­cu Av, ko­ji je u ju­lu-av­gu­stu po svje­tov­nom ka­len­da­ru, a ta­ko­đe i de­se­to ju­tro, po­zna­ti su kao De­vet da­na ža­lo­sti, tu­ge zbog uni­šta­va­nja Pr­vog i Dru­gog Hra­ma u Je­ru­sa­li­mu, sve­ti­li­šta Je­vre­ja - ob­ja­sni­la je Eva Ras.
● Šta tre­nut­no ra­di­te, da li pi­še­te?
- Sta­rost je te­ško do­ba, što du­že ži­vi­mo mi smo du­že sta­ri, jer mla­dost br­zo pro­hu­ja, a ni­je la­ko bo­ri­ti se sa go­di­na­ma ko­je mi­je­nja­ju na­šu lič­nost, i ja sam ove pro­šle go­di­ne osje­ti­la te pro­mje­ne, da vi­še ne­mam po­tre­bu da se do­ka­zu­jem, da ju­ri­šam, još sam glu­mi­ca, to me još pri­vla­či, ali bit­ke na sli­kar­skim i knji­žev­nim pla­no­vi­ma su mno­go te­že i od­u­sta­la sam da se ti­me za­no­sim. Ali moj ra­zum go­vo­ri da ne smi­jem ta­ko da po­stu­pam pre­ma se­bi, jer pre­da mnom je pri­mjer Mi­re Stu­pi­ce ko­ja je bi­la tri go­di­ne mla­đa ne­go što sam ja sa­da, ka­da je pre­sta­la da igra u po­zo­ri­štu, a ove go­di­ne je pu­ni­la 93 go­di­ne, da­kle 20 go­di­na je mo­gla du­že da igra, a pri­je ko­ju ne­dje­lju je ušla svo­je­volj­no u sta­rač­ki dom! Na­ra­vo­u­če­ni­je je da mo­ram da se tru­dim, jer ne znam kad ću da umrem i ne smi­jem da is­pad­nem ži­va iz ži­vo­ta. Ne smi­jem se­be pro­gla­si­ti mr­tvom dok sam ži­va, a ako sam ži­va on­da mo­ram da ra­dim, da tra­žim i pro­na­đem sa­rad­ni­ke, da pri­hva­tam sve po­nu­de dok me no­ge no­se. Ni­sam mi­šlje­nja da u knji­žev­no­sti tre­ba na­pra­vi­ti ko­rak vi­še od pu­kog pre­pi­si­va­nja ži­vo­ta, uvi­jek sam opi­si­va­la sli­ke ži­vo­ta i to one gdje je moj ži­vot ska­ku­tao, jer pi­sac iskre­no pi­šu­ći o se­bi obra­ća se u ime svih ži­vih na pla­ne­ti. Pi­sac mo­že se­be ime­no­va­ti ka­ko ho­će, da to­bo­že pi­še o ca­ru Du­ša­nu sil­nom, ali uvi­jek će da pi­še o se­bi i iz­no­si­će svo­ja is­ku­stva, jer se ne mo­že i ne tre­ba da se pre­tvo­ri u ca­ra. Šek­spir je go­vo­rio da su u nje­go­vim dra­ma­ma kra­lje­vi glav­ni li­ko­vi, jer ako se nji­ma ko­ji ima­ju sve do­ga­đa­ju tra­ge­di­je ka­ko ne bi lju­di­ma ko­ji se bo­re, po­red dra­ma i tra­ge­di­ja, još i za op­sta­nak. Već če­ti­ri go­di­ne pi­šem o mom bra­ku sa Ra­som, „Ro­man o lju­ba­vi ko­ja ni­ka­da ne umi­re”, jer iako nje­ga vi­še ne­ma ja i da­lje sa njim idem kroz ži­vot pre­pun lju­ba­vi.
● Ka­ko stva­ri sto­je na po­lju glu­me?
- Mla­da re­di­telj­ka iz Sko­plja Di­na Du­ma, ima 22 go­di­ne, po­zva­la me je da igram u nje­nom pr­vom pro­fe­si­o­nal­nom fil­mu ko­ji će se sni­ma­ti po­čet­kom fe­bru­a­ra i uljep­ša­la je mo­je sta­rač­ke da­ne. Sa­da imam šta da iš­če­ku­jem, ži­vim za da­ne u fe­bru­a­ru, i bri­nem o se­bi da osta­nem ži­va da ne raz­o­ča­ram Di­nu Du­mu ka­ko bi mo­ra­la da tra­ga za dru­gom vre­me­šnom glu­mi­com.
● Ko­ji su to iz­vo­ri Va­še in­spi­ra­ci­je, upo­ri­šta ko­jih se kao umjet­nik dr­ži­te i pro­na­la­zi­te. Gdje ih pr­o­na­ći da­nas u ova vre­me­na?
- Po­sta­la sam je­dan od pr­vih pi­sa­ca na pla­ne­ti ko­ji je is­ku­sio bo­ra­vak u ri­ja­li­ti­ju i pre­to­čio to u ro­man „Ba­de­ri­sa­ni Ekrem i Eva”. Iz­gle­da­lo je da vi­še ne­ću ima­ti o če­mu da pi­šem, da sam u svom du­gom ži­vo­tu već sve na­pi­sa­la. Ta­kav je ži­vot, mi stal­no pri­ma­mo po­gre­šne in­for­ma­ci­je, uvi­jek nam se či­ni da naj­vi­še nas bo­li, ni­su nas na­u­či­li da pra­ved­no vred­nu­je­mo ko­ga bo­li ma­nje ko­ga vi­še, na­pro­tiv cio ži­vot vi­da­mo sa­mo sop­stve­ne ra­ne. Bog me još dr­ži. Ni kan­cer me ni­je ubio. Ži­vim fan­ta­stič­no, na pro­jek­ci­ja­ma vi­še­stru­ko na­gra­đe­nog fil­ma Stra­hi­nje Sa­vi­ća se vi­dje­lo da još mo­gu da us­ta­la­sam na­rod. Vre­me­na su uvi­jek ta­kva ka­kva su, a na­ša je du­žnost da upr­kos sa­tan­skim mje­ra­ma na­đe­mo iz­laz za sop­stve­ne ra­do­sti jer nam je to osta­vlje­no u na­sle­đe, i u svjet­skim ra­to­vi­ma su se ra­đa­le ve­li­ke lju­ba­vi, ra­đa­la se dje­ca. Ja sam jed­na od za­če­tih usred Dru­gog svjet­skog ra­ta i za­hval­na sam svo­jim ro­di­te­lji­ma što su bi­li ja­či od opa­kih vre­me­na i što su me do­ni­je­li na ovaj svi­jet. Ne­ma ve­ćeg da­ra na pla­ne­ti ze­mlji od to­ga da se ro­di­te, da pro­ži­vi­te mno­go go­di­na i da se di­vi­ti Bo­ži­jim dje­li­ma. Ako ste glu­mu iza­bra­li kao ži­vot­ni po­ziv, ne tre­ba da obra­ća­te pa­žnju na na­gra­de, jer one uvi­jek vi­še go­vo­re o oni­ma ko­ji ih do­di­je­lju­ju i o vre­me­ni­ma kad ih do­di­je­lju­ju ne­go o vri­jed­no­sti­ma na­gra­đe­nih. Mo­že se glu­mač­ki vi­jek pre­ži­vje­ti bez na­gra­da, mo­ja bi­o­gra­fi­ja to naj­bo­lje do­ka­zu­je. Na­gra­de su me mi­mo­i­la­zi­le, a ipak tra­jem već 56. go­di­nu i još uvi­jek ni­sam biv­ša, na­pro­tiv, ra­dim kao da mi ni­su go­di­ne ko­je je­su. Ne sa­mo što ni­sam bi­la na­gra­đi­va­na ne­go po­sli­je za­tva­ra­nja Ra­so­vog po­zo­ri­šta, 24 go­di­ne, uop­šte ni­sam igra­la u po­zo­ri­štu, pa mi ni to ni­je na­ško­di­lo. Kad me je po­sli­je sko­ro če­tvrt vi­je­ka bez po­zo­ri­šnih ulo­ga Jug Ra­di­vo­je­vić po­no­vo iz­veo na sce­nu, pu­bli­ka me je ova­ci­ja­ma po­zdra­vi­la kao da sam sve vri­je­me bi­la pri­sut­na. Bi­la je to pra­va na­gra­da ko­ju ni­je tro­čla­ni, ko­rum­pi­ra­ni ži­ri do­di­je­lio, ne­go mno­štvo pu­bli­ke, na­rod. Zbog ta­kvih na­gra­da vri­je­di bi­ti glu­mac! Ta­kve se na­gra­de ne mo­gu ni naj­ve­ćom ko­li­či­nom nov­ca ku­pi­ti, njih do­bi­ja­te is­klju­či­vo dža­be, ali Bož­jom vo­ljom.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Bri­ni­te o se­bi

- Bri­ni­te o se­bi! Vi ste cen­tar svi­je­ta, Bog vas je stvo­rio da bu­de­te sreć­ni, ne tu­guj­te, ne daj­te da vas obes­hra­bre lo­ši po­li­ti­ča­ri, osku­di­ca, Bog nas je stvo­rio i Bog bri­ne o na­ma ali mo­ra­mo da mu pri­po­mog­ne­mo, ne smi­je­mo da oča­ja­va­mo, dok smo ži­vi sve mo­že­mo da po­stig­ne­mo, a ni­je va­žno da bu­de­mo ne­ko. Po­jam „ne­ko” su smi­sli­li bu­da­lan­ti ko­ji mi­sle da su ve­ći i od Bo­ga ko­ji nas je sve stvo­rio rav­no­prav­nim, „ni­ko i ni­šta” je sa­mo u nji­ho­vim bu­da­la­stim gla­va­ma iz­nje­dre­ni po­jam, kod Bo­ga smo svi ne­ko, bož­ja stvo­re­nja. Ži­vot je pod­jed­na­ko li­jep šta god da ra­di­mo, sve­jed­no je da li nas na­gra­đu­ju ili ne ako smo mi op­či­nje­ni lje­po­ta­ma ko­je je Bog stvo­rio. Ne tra­ži­te bit­no u spo­red­no­me! Ja ži­vim, to je je­di­no va­žno. Me­ni je div­no! Dr­ža­va mi je od­u­zev­ši pen­zi­ju uči­ni­la po­no­vo mla­dom i do­ži­vot­no vra­ća­ju­ći na­to­va­re­ni dug za PIO bi­ću još ja­ča i krep­ki­ja, ali ne­ću o to­me, to svi zna­ju. U ze­mlji gdje ni­šta ni­je na svo­me mje­stu i u umjet­no­sti je sve iš­ča­še­no. Pi­šem ro­ma­ne, sli­kam i po­sma­tram ne­po­no­vlji­vi svi­jet oko se­be. To što sam sa­hra­ni­la svo­ju po­ro­di­cu moj ži­vot je pro­mi­je­nio, ni­sam vi­še rob ma­lih že­lja, dru­ga di­men­zi­ja sva­kog mog ato­ma je Bog i dok di­šem, do po­sled­njeg da­ha ću iz­go­va­ra­ti mo­li­tve da bu­de­mo za­jed­no jer bez tog za­jed­ni­štva ne bih ni ži­vje­la. U mom du­gom ži­vo­tu ni­sam sre­la ni za­vist ni zlo­bu, svi su lju­di bi­li do­bri ko­je sam upo­zna­la, ne­ko ma­nje ne­ko vi­še ali u su­šti­ni svi smo sprem­ni da u ne­vo­lji bu­de­mo ra­me za pla­ka­nje, a u ra­do­sti da se za­jed­no smi­je­mo i uži­va­mo. Sve je Bož­ja vo­lja, upr­kos te­škom po­li­tič­kom sta­nju, na­še je da bu­de­mo vri­jed­ni i da ne od­u­sta­je­mo od na­ših za­mi­sli, da upr­kos te­ško­ća­ma vje­ru­je­mo da Bog zna i da iz te vje­re cr­pi­mo sna­gu da pod­no­sim i do­bro i zlo što nas su­stig­ne