Lju­bi­te­lji sed­me umjet­no­sti u Nik­ši­ću u okvi­ru tri­bi­ne „Svo­bo­di­ja­da” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, prek­si­noć su u pro­sto­ri­ja­ma Dru­štva cr­no­gor­sko-ru­skog pri­ja­telj­stva „Sve­ti Ge­or­gi­je”, pri­su­stvo­va­li raz­go­vo­ru o fil­mu „Ta­kve vje­re ni u Izra­i­lju ne na­đoh”, ra­đe­nog u pro­duk­ci­ji Ma­na­sti­ra Ostrog. Do­ku­men­tar­ni film je is­po­vi­jest o ču­de­snom du­hov­nom i tje­le­snom is­cje­lje­nju Ru­ski­nje So­fi­je, mu­sli­man­ke iz Ba­ški­ri­je, ko­ja je bi­la to­li­ko bo­le­sna da su joj dok­to­ri re­kli da joj je lo­ba­nja odvo­je­na od kič­me. Ka­ko je bo­lest na­pre­do­va­la, So­fi­ja sko­ro ni­je mo­gla ni da ho­da. Me­đu­tim, pri­zva­na od Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce i Sve­tog Va­si­li­ja do­šla je u Ostrog, gdje je pri­mi­la Sve­tu taj­nu kr­šte­nja, a za­tim mo­le­ći Sve­tog Va­si­li­ja za po­moć do­bi­la i is­cje­lje­nje. Da­nas je pot­pu­no zdra­va i sreć­na je što je pra­vo­slav­na hri­šćan­ka. U fil­mu So­fi­ja pri­ča o svom pu­tu is­cje­lje­nja.
Autor fil­ma „Ta­kve vje­re ni u Izra­i­lju ne na­đoh” Ra­di­sav Je­vrić za­bla­go­da­rio je mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju i brat­stvu ostro­ške sve­ti­nje na bla­go­slo­vu za sni­ma­nje ovog fil­ma o pro­na­la­že­nju vje­re.
- Film je sa­mo dio ono­ga što pla­ni­ra­mo da ob­ja­vi­mo, jer ima­mo 100 sa­ti ma­te­ri­ja­la i mno­go lju­di, me­đu ko­ji­ma i dje­ce od Mek­si­ka do Ja­pa­na, či­ja je is­cje­lje­nja sam sni­mao. Sni­mlje­no je pre­ko sto sa­ti ma­te­ri­ja­la, lju­di ko­ji u to ve­li­ko sve­ti­li­šte do­la­ze iz svih kra­je­va svi­je­ta, ka­zao je Je­vrić. On na­gla­ša­va da ni­je htio da fil­mu­je ži­ti­je sve­ti­te­lje­vo, već se od­lu­čio da sni­ma lju­de ko­ji do­la­ze u Ostrog sa ide­jom da pro­na­đu od­raz lju­ba­vi i mi­lo­sti Bo­ži­je.
- Re­zul­tat mog osmo­go­di­šnjeg tra­ga­nja za tom ide­jom upra­vo je ovaj film, ko­me je naš pre­o­sve­će­ni mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je dao na­ziv „Ta­kve vje­re ni u Izra­i­lju ne na­đoh”. Bio sam ubi­je­đen da je ovo film o ču­du Sv. Va­si­li­ja, ali sam on­da vi­dio da po­sto­ji ne­što ve­će - lju­bav bes­kraj­na ko­ju So­fi­ja osje­ća pre­ma sve­ti­te­lju i pre­ma Go­spo­du. Taj pre­o­bra­žaj, nje­no pre­u­mlje­nje i ula­zak u lje­po­tu pra­vo­slav­ne vje­re je ono što je za me­ne bi­lo ve­li­ko, ka­že Je­vrić. Je­ro­mo­nah Ser­gi­je, sa­brat ma­na­sti­ra Ostrog, ka­že da se film na­met­nuo, vra­ti­la su ga ču­da, od sa­mog tog, pri­je sve­ga bla­go­slo­va.
- Se­stra So­fi­ja se is­ci­je­li­la od svo­je fi­zič­ke bo­le­sti. To je­ste ču­do Bož­je, ali to i ne bi bio ne­ki ve­li­ki do­ga­đaj, da nje­no is­ce­lje­nje ni­je bi­lo za­pra­vo nje­na spo­zna­ja Bo­ga i stvar­no­sti nje­go­ve. Film po­ka­zu­je istin­sku ra­dost ko­ja si­ja sa li­ca na­še se­stre So­fi­je. Ona ta­ko i mu­žu ob­ja­šnja­va ka­ko mo­šti sve mo­gu, pa čak i ko­sti da po­mje­ra­ju. Hva­la Bo­gu da ima­mo ta­kve sve­ti­te­lje. Ne­ka Bog bla­go­slo­vi na­šu se­stru So­fi­ju, ali i sve one lju­de ko­ji hi­ta­ju ći­vo­tu Sve­tog Va­si­li­ja, ka­že otac Ser­gi­je. So­fi­ja ni­je je­di­na že­na ko­ja je bo­lo­va­la u Ta­tar­sta­nu, ali je Bog nje­nu otvo­re­nost, nje­nu če­žnju na­gra­dio.
- Vje­ra je na­ša naj­ja­ča si­la, naj­ve­će oruž­je. Iz te vje­re mo­gu­će je oče­ki­va­ti ču­da. Apo­sto­li ni­je­su ima­li voj­sku, ni­je­su ima­li si­lu ni­jed­nu dru­gu. Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski ni­je imao ni oruž­ja, ni sna­ge, ni hra­ne, ali su nje­go­ve ri­je­či bi­le po­tvr­đi­va­ne ču­di­ma Bož­jim, bes­kraj­nim ko­je se do dan da­nas ostva­ru­je. To je ono či­me je on vla­dao, za­to što je du­bo­ko, čvr­sto i bez­re­zer­no se svom svo­jom sna­gom oslo­nio na Bo­ga, ka­zao je otac Ser­gi­je. Ured­ni­ca tri­bi­ne je Mi­li­ca Ba­krač, pro­fe­so­ri­ca srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti.
L.N.


Na­sta­vak pri­če o So­fi­ji

Je­vrić ka­že da mi­sli da je po­sti­gao ko­nač­nu ver­zi­ju fil­ma, ali ne is­klju­ču­je ni mo­guć­nost nje­go­vog na­stav­ka, da po­sta­ne du­go­me­tra­žni.
- Ru­ski­nja So­fi­ja ži­vi u Ba­ški­ri­ji, gdje i ve­ći­na Ta­ta­ra islam­ske vje­re, ali ni u jed­nom mo­men­tu ni­je skri­va­la svo­je pra­vo­sla­vlje. Bi­la je uda­ta, ali ra­sta­la se od su­pru­ga, ne­ma­ju dje­ce i mo­že la­ko da se de­si da do­đe i da ži­vot na­sta­vi u ne­kom od ma­na­sti­ra u Cr­noj Go­ri, ka­zao je Je­vrić, po­ja­šnja­va­ju­ći da je po stru­ci pi­ja­nist­ki­nja i da svi­ra u sim­fo­nij­skom or­ke­stru.


Če­tiri pu­ta na­gra­đi­van

Je­vrić je na­gla­sio da je film pri­ka­zan vi­še pu­ta u Ru­si­ji i je­dan put kod nas.
- U Se­va­sto­po­lju na Kri­mu u Ru­si­ji na 24. Me­đu­na­rod­nom film­skom fe­sti­va­lu „Zlat­ni vi­tez”, film je pred­sta­vljao na­šu Mi­tro­po­li­ju, a ovjen­čan je pri­zna­njem. Pret­hod­no, film je na­gra­đen na dva fe­sti­va­la u Ru­si­ji, a pred­sta­vljen je i na fe­sti­va­lu Pra­vo­slav­nog fil­ma u So­fi­ji.