Pr­va­ki­nja Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da Du­šan­ka Sto­ja­no­vić Gild sva­kom svo­jom ulo­gom ko­ju je od­i­gra­la u po­sled­njih 25 go­di­na po­ka­za­la je da je „maj­stor svog za­na­ta” što po­tvr­đu­ju ocje­ne kri­ti­ke i naj­zna­čaj­ni­je po­zo­ri­šne na­gra­de ko­ji­ma je ovjen­ča­na. Ostva­ri­la je ulo­ge u broj­nim po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, te­le­vi­zij­skim se­ri­ja­ma i fil­mo­vi­ma, a u nje­nu glu­mač­ku sna­gu i moć ne­dav­no se uvje­ri­la i pu­bli­ka MIT Fe­sta u Kra­ljev­skom po­zo­ri­štu „Zet­ski dom” na Ce­ti­nju. Sto­ja­no­vić Glid je iz­ve­la mo­no­dra­mu „Ka­bul” To­ni­ja Ku­šne­ra, ko­ju je re­ži­rao Želj­ko Đu­kić, a za ko­ju je glu­bi­ca do­bi­la pre­sti­žno pri­zna­nje „Mi­loš Žu­tić” Udru­že­nja dram­skih umjet­ni­ka Sr­bi­je.
● Mo­no­dra­mu „Ka­bul” igra­li ste u ze­mlja­ma re­gi­o­na, Evro­pe, pa i u Ame­ri­ci. Da li su re­ak­ci­je na lik Ku­ćev­ne uvi­jek iste i ka­ko ocje­nju­je­te pu­bli­ku MIT fe­sti­va­la u „Zet­skom do­mu”?
– Mo­gu re­ći da je na Ce­ti­nju bi­la ja­ko mla­da pu­bli­ka što je po­en­ta za po­zo­ri­šte uop­šte, jer ovo ni­je ko­mad ni za ka­kve in­te­lek­tu­al­ce ili po­seb­ne kla­sne gru­pe. Ova in­ter­ak­tiv­na dra­ma bi tre­ba­lo da ko­mu­ni­ci­ra sa obič­nim svi­je­tom, iako ona ima ja­ko pu­no slo­že­nih ter­mi­na i ri­je­či ko­je spa­da­ju u za­bo­ra­vlje­na i ne­po­treb­na zna­nja ko­je ova ju­na­ki­nja iz­ra­zi­to nje­gu­je, for­si­ra, vo­li i uži­va u nji­ma. To je taj njen iz­mi­šlje­ni pa­ra­lel­ni svi­jet i ona, kao ne­ko ko je ja­ko in­tro­ver­tan, za­tvo­ren, i ko na­la­zi od­go­vo­re u knji­ga­ma, ima pra­vo da ma­šta i da svo­je fan­ta­zi­je ob­li­ku­je ona­ko ka­ko že­li iako je, na kra­ju, sva raz­o­ča­ra­nja su­stig­nu.
Što se ti­če igra­nja u ino­stran­stvu i re­gi­o­nu, re­ak­ci­je su bi­le ma­nje-vi­še slič­ne. U Za­gre­bu je, re­ci­mo, iza­šla jed­na kri­ti­ka ko­ja se zo­ve „Rap­so­di­ja ra­nje­nog čo­vje­ka” ko­ju je na­pi­sao Bo­jan Mu­njin. Kad sam pro­či­ta­la tu kri­ti­ku, tek sam tom pri­li­kom, za­pra­vo shva­ti­la šta, iz­me­đu osta­log, mo­že bi­ti do­ži­va­ljaj, a to je jed­na is­po­vi­jest ne­kog za­bo­ra­vlje­nog čo­vje­ka, bi­lo gdje na pla­ne­ti, ko­ji uvi­đa da se svi­jet uru­ša­va i da je ci­vi­li­za­ci­ja oti­šla do­đa­vo­la. Da­nas ne­ma­te ni jed­no mje­sto na pla­ne­ti ko­je ne­ma ne­ko ža­ri­šte, ko­je upra­vo buk­ti ili se spre­ma da se za­pa­li. Zna­či, ovaj ko­mad ima u se­bi pro­roč­ku di­men­zi­ju da pro­past do­la­zi od nov­ca, po­li­ti­ke, pro­fi­ta, ma­te­ri­ja­li­zma i ra­ta ko­ji je na­ju­no­sni­ji bi­znis.
● Sma­tra­ju Vas za jed­nu od naj­e­mi­nent­ni­jih, ali i naj­o­mi­lje­ni­jih po­zo­ri­šnih glu­mi­ca na na­šim pro­sto­ri­ma. Ka­ko Vi gle­da­te na taj sta­tus?
– Igram do­sta tvrd dram­ski re­per­to­ar na kom je, iz­me­đu osta­log, „Maj­ka hra­brost” Ber­tol­da Breh­ta u re­ži­ji Ane To­mo­vić kao i „Će­if” Mir­ze Fe­hi­mo­vi­ća, u re­ži­ji Ego­na Sa­vi­na. I ka­da po­gle­dam sam moj re­per­to­ar, re­kla bih da on ne da­je ne­ku pri­li­ku audi­to­ri­ju­mu da me pre­tje­ra­no do­ži­vlja­va kao za­bav­nu i omi­lje­nu. Ali, ja osje­ćam od pu­bli­ke ve­li­ku na­klo­nje­nost zbog mo­je su­štin­ske po­sve­će­no­sti. Jer, me­ne mo­ja lič­na ka­ri­je­ra ni­ka­da ni­je po­seb­no za­ni­ma­la, već mi je pro­fe­si­ja do­ni­je­la mo­ra­nje i htje­nje (što je, da ne pra­vi­mo za­blu­du, vje­ro­vat­no ne­ka vr­sta nar­ci­zma i ego­i­zma), da te ži­ve ri­je­či mo­ra­ju da do­pru do lju­di kao ne­ka­kav do­kaz ili te­sta­ment jer za­što bi bi­lo ko po­sta­vljao ne­ki ko­mad u bi­lo ko­je vri­je­me, uko­li­ko za to ne po­sto­ji ne­ki du­bo­ki raz­log. Mi­slim da je umjet­nost je­dan mo­ćan te­ren ko­ji, iako ne mo­že ne­što zna­čaj­no da pro­mi­je­ni u ma­te­ri­jal­nom smi­slu, ipak da­je al­ter­na­ti­vu lju­di­ma ko­ji su da­nas ra­zo­re­ni ži­vo­ti­ma pu­nim bes­pa­ri­ce, bo­le­sti, ne­za­po­sle­no­sti i stal­nim stra­hom šta će bi­ti sa nji­ma i nji­ho­vom dje­com.
● Po­red broj­nih po­zo­ri­šnih pred­sta­va gle­da­li smo Vas i u TV se­ri­ja­ma i na fil­mu. U če­mu se naj­bo­lje osje­ća­te, da li je to te­a­tar, te­le­vi­zi­ja ili film?
– Me­ni je te­le­vi­zi­ja, naj­i­skre­ni­je da ka­žem, jed­na po­moć za eg­zi­sten­ci­ju. Ne mi­slim da su ti pro­jek­ti ko­je sam ra­di­la ne­ki ve­li­ki do­me­ti, već je to na­pro­sto mo­ja eg­zi­sten­ci­ja, gdje sam sa­vi­la kič­mu i shva­ti­la da i ja jed­no­stav­no mo­ram od ne­če­ga da ži­vim. Mi­slim da ni­je­sam na­pra­vi­la pre­tje­ra­no ve­li­ke kom­pro­mi­se jer sam uvi­jek ra­di­la sa ja­ko ta­len­to­va­nim i do­brim ko­le­ga­ma i u su­šti­ni svi ti pro­iz­vo­di na kra­ju ni­je­stu bi­li ni ta­ko rđa­vi.
● Šta nam no­vo pri­pre­ma­te i kad Vas po­no­vo mo­že­mo oče­ki­va­ti u Cr­noj Go­ri?
– Od je­se­ni bih tre­ba­lo da ra­dim opet tra­ge­di­ju i to Ki­šo­vu „Elek­tru” u re­ži­ji Ive Mi­lo­še­vić, a sa­da sam u ne­kom iš­če­ki­va­nju za­vr­šet­ka film­skog kon­kur­sa gdje sam pre­da­la sce­na­rio ko­ji sam na­pi­sa­la „Tri se­stre iz Pri­zren­ske 9” či­je bi sni­ma­nje tre­ba­lo da poč­ne u sep­tem­bru. Što se ti­če po­nov­nog vi­đe­nja u Cr­noj Go­ri mo­že­te me oče­ki­va­ti ka­da se sa pre­div­nom umjet­nič­kom di­rek­to­ri­com Zet­skog do­ma Li­di­jom De­do­vić bu­dem do­go­vo­ri­la o na­šoj da­ljoj sa­rad­nji, ko­ja je vr­lo mo­gu­ća.
Z.P.


Ne­do­sta­je mi ko­me­di­ja

● Jed­nom ste o se­bi re­kli da ne­ma­te ho­bi­je i da ste uvi­jek u sve­mu bi­li sa­svim, a ne us­put kao i da se od­ma­ra­te sa­mo kad spa­va­te...
– To je sve tač­no. Ne znam ka­ko da to ob­ja­snim, valj­da imam pu­no ener­gi­je, a vo­lim i do­sta da ra­dim. Pri­je sve­ga vo­lim vi­dlji­ve re­zul­ta­te u smi­slu da kad ku­vam vi­dim da je to do­bar ru­čak ili kad či­tam knji­gu da je pro­či­tam u jed­nom da­hu. Sa­mu se­be na­dah­nju­jem, a na­rav­no da me na­dah­nju­ju i dru­gi lju­di ko­ji su li­je­pi, do­bri i kre­a­tiv­ni, du­ho­vi­ti i fi­ni. Vo­lim i bez­o­bra­zluk i za­bav­ni dio ko­ji po­zo­ri­šte nu­di i mi­mo sce­ne. Ono što mi sa­da mo­žda ne­do­sta­je je jed­na ma­sna, mr­sna, do­bra ko­me­di­ja jer sam ne­ka­da i to do­sta uspje­šno ra­di­la, pa sam čak dav­no do­bi­la i na­gra­du „Zlat­ni ću­ran” za ulo­gu u ko­me­di­ji.