Dru­go ve­če 14. Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga u Her­ceg No­vom bi­lo je po­sve­će­no i „Po­sljed­njoj pje­smi – Vi­to­mi­ra Vi­ta Ni­ko­li­ća”. O stva­ra­la­štvu Ni­ko­li­ća, go­vo­ri­li su Bla­go­ta Era­ko­vić, re­di­telj i Vlat­ko Si­mu­no­vić, knji­žev­ni kri­ti­čar, dok je sti­ho­ve ka­zi­vao De­jan Đo­no­vić, glu­mac. Si­mu­no­vić je oci­je­nio da je Ni­ko­li­će­va po­e­zi­ja bri­znu­la iz bun­tov­ne nik­šić­ke ar­te­ri­je. Is­ta­kao je da je pje­snik u nje­mu oja­čao, te da mu se po­e­zi­ja na­met­nu­la kao ob­lik oslo­ba­đa­nja od rop­stva ma­te­ri­je i vre­me­na.
– U nje­mu je pla­ka­la no­stal­gi­ja za du­bi­na­ma u čo­vje­ku. Ta mu je no­stal­gi­ja omo­gu­ći­la da se nje­gov glas u cr­no­gor­skom pje­sni­štvu sud­bin­ski za­ču­je. Ona ga je spa­sa­va­la od no­ći i nje­nih gro­za, ona ga je pro­ve­la kroz sva nje­go­va bo­lo­va­nja, dru­mo­va­nja i lum­po­va­nja, ka­zao je Si­mu­no­vić. Ni­ko­lić po­e­zi­ju ni­je pi­sao da bi bio sla­van pje­snik. Pri­je ne­go što je ob­ja­vio pr­vu knji­gu pje­sa­ma sva­ki nje­gov stih već je bio jav­na svo­ji­na. Pod­sje­tio je, da je bio po­znat ši­rom sa­da već biv­še Ju­go­sla­vi­je te da je go­vo­rio: „Že­lio sam na­rav­no da ta po­e­zi­ja bu­de pri­hva­će­na, ali ni­ka­da za­i­sta ni­je­sam osje­ćao da sam ‘sla­van’, već da su lju­di ra­zu­mje­li šta sam htio da ka­žem. Mi­slim da je sva­ki čo­vjek pje­snik. Pje­snik je u sva­kom ljud­skom stvo­ru. Ko ni­je pje­snik taj je dav­no mr­tav”. Si­mu­no­vić je kon­sta­to­vao da iako sa ma­lo lo­vo­ri­ka i jav­nih pri­zna­nja, pro­go­nje­na, sim­bo­lič­no i do­slov­no su­đe­na, po­e­zi­ja Vi­ta Ni­ko­li­ća je i da­nas neo­p­hod­na, zna­čaj­na, iz svih aspe­ka­ta ak­tu­el­na i umjet­nič­ki svje­ža, po­ru­čiv­ši da Ni­ko­li­će­vo pje­sni­štvo ni­je ki­co­ški do­tje­ra­no, već da je ri­ječ o po­e­zi­ji na­bi­je­noj ljud­skim htje­njem da se ži­vi i vo­li, po­e­zi­ji ko­ja pri­pa­da svi­ma.
Re­di­telj, Bla­go­ta Era­ko­vić, ko­ji je sa Vi­tom Ni­ko­li­ćem dru­go­vao vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, oci­je­nio je da Ni­ko­li­ća mo­že­mo sa­gle­da­ti u naj­am­nje tri di­men­zi­je.
- Pr­vo, Vi­to je fe­no­men, ka­da je u pi­ta­nju ži­vot. On je kao de­se­to­go­di­šnjak obo­lio od tu­ber­ku­lo­ze, i ni­ko ži­vi ni­je vje­ro­vao da on ima bu­duć­nost. Ogro­man dio ži­vo­ta je pro­veo po bol­ni­ca­ma. Ima jed­nu div­nu pje­smu, po­e­mu ko­ju je na­ža­lost, ka­sni­je iz­da­vač po­di­je­lio u se­dam, osam pje­sa­ma. Dru­go, Vi­to je bun­tov­nik, Vi­to ni­je htio da se slu­ži bi­lo ka­kvim sred­stvi­ma da mu ne­ko ob­ja­vi knji­ge, ne­go smo mi, nje­go­vi pri­ja­te­lji, po­ku­pi­li pa­re, ta­ko su ob­ja­vlje­na nje­go­va „Dru­mo­va­nja“ i „Sun­ce, hlad­no mi je”. Tre­će, Vi­to je te­ška ljud­ska sud­bi­na. Nje­go­ve pje­sme, kad se za­gre­bu, su čist bunt. Nje­ga upo­re­đu­ju sa Je­se­nji­nom, on je bio jed­no vri­je­me pod uti­ca­jem Je­se­nji­na, jed­nu od tih pje­sa­ma sam mu ja sa­ču­vao. Mi­slim da je ob­ja­vlje­na u ne­koj od nje­go­vih po­sled­njih zbir­ki. On je eva­lu­i­rao do­tle da je je­dan od na­ših naj­bo­ljih i naj­sja­ni­jih knji­žev­nih tu­ma­ča i kri­ti­ča­ra Ni­ko­la Ko­lje­vić, pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Sa­ra­je­vu, u za­gre­bač­kom Fo­ru­mu na­pi­sao vi­še od pe­de­set stra­ni­ca tek­sta o sa­vre­me­noj po­e­zi­ji, o Ju­go­sla­vi­ji u dru­goj po­lov­ni dva­de­se­tog vi­je­ka, u ko­joj na pr­vo mje­sto sta­vlja Vi­to­mi­ra Ni­ko­li­ća i Vas­ka Po­pu. Za­hva­lju­ju­ći upor­no­sti Mak­si­ma Vu­ja­či­ća ko­ji je po­sve­će­no i is­traj­no za­ga­zio u Vi­tov ži­vot uz po­moć, nje­go­ve po­koj­ne su­pru­ge Je­le­ne, i div­ne nje­go­ve kćer­ke Da­ni­ce, ko­ja no­si ime nje­go­ve maj­ke, za ko­ju je on bio iz­u­zet­no ve­zan, uspio je da sa­ku­pih se­dam, osam knji­ga o Vi­tu Ni­ko­li­ću, jer nje­gov ži­vot je bio po­e­zi­ja sam po se­bi, ka­zao je Era­ko­vić.
On je pod­sje­tio da Ni­ko­lić po­ti­če iz jed­ne od naj­zna­čaj­ni­jih cr­no­gor­skih po­ro­di­ca, iz ko­je je po­te­kla i maj­ka Vu­ka Ka­ra­dži­ća, Jeg­da Ni­ko­lić. Ta­ko­đe je is­ta­kao da su iz ove po­ro­di­ce, mno­gi zna­čaj­ni lju­di sta­sa­li i pre­ra­sli u ve­li­či­ne sve­u­kup­ne cr­no­gor­ske isto­ri­je, a i ši­re.K.M.