Pro­gra­mi pe­tog Me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la lut­kar­stva umno­ži­li su se u su­bo­tu, pa su ma­li­ša­ni po­red pri­li­ke da vi­de dvi­je za­ni­mlji­ve, li­je­pe i po­uč­ne pred­sta­ve, ima­li pri­li­ke da se i sa­mi upo­zna­ju se ne­kim taj­na­ma lut­kar­skog te­a­tra.
Sa­la KIC-a Do­dest bi­la je pre­kju­če re­zer­vi­sa­na za pred­sta­vu iz Mek­si­ka, ko­ja je tre­ba­la po pro­gra­mu bi­ti iz­ve­de­na u ne­dje­lju. No, zbog bo­le­sti jed­ne glu­mi­ce, što je bio raz­log da se ra­ni­je vra­te u Mek­si­ko, ma­li­ša­ni su je po­gle­da­li dan ra­ni­je. „Pri­če s ko­lje­na na ko­lje­no i eko­lo­gi­ja” ko­ju iz­vo­de glum­ci Lut­kar­skog te­a­tra „La ku­ka­ra­ča” iz Mek­si­ka odu­še­vi­le su ma­li­ša­ne i nji­ho­ve ro­di­te­lje, pri­bli­ža­va­ju­ći im na naj­ljep­ši na­čin le­gen­de ame­rič­kih In­di­ja­na­ca, a ko­je se i da­nas pre­no­se naj­če­šće usme­nim pu­tem. Ne­ke pri­če kao „Mo­re” i „Ne­ko­li­ko stvar­nih cr­va”, „Ples je­le­na” od­i­gra­li su bez go­vo­ra, dok su „Ža­ba i ja­streb” i „Zec i ko­jot” pri­ča­ne na špan­skom, no ni­je bi­lo ko­mu­ni­ka­cij­skih pro­ble­ma. Lut­ke oži­vlja­va­ju u ru­ka­ma Al­ber­ta Ni­ve­sa Ig­na­sia La­ri­o­sa, Mak­sa Ig­na­sia Pons Lu­vi­ta­ri La­ri­os, Pa­bla Inja­ki­ja Ija­ri Tai La­ri­os Pon­se, Gi­ljer­ma Inji­ge­za Ro­dri­ge­za. Tekst je adap­ti­rao Ig­na­sio La­ri­os ko­ji je i re­ži­ser pred­sta­ve, lut­ke je iz­ra­di­la Glo­ria Pon­se, a ko­sti­me Elo­i­za Pon­se, dok je mu­zi­ku iza­brao Ga­bri­je­le Re­jes. Oni su vr­lo lju­ba­zno, na­kon pred­sta­ve svim za­in­te­re­so­va­nim ma­li­ša­ni­ma po­ka­za­li lut­ke i do­zvo­li­li im da ih do­dir­nu.
Ka­ko nam je re­kao Gi­ljer­mo Inji­gez ovo po­zo­ri­šte na­stu­pa svu­gdje, i kao ulič­ni te­a­tar, u ško­la­ma, na fe­sti­va­li­ma, u te­a­tar­skim ku­ća­ma, a u Pod­go­ri­ci su pr­vi put. „Jed­no­stav­no, na­stu­pa­mo svu­gdje gdje mo­že­mo po­sta­vi­ti na­šu sce­no­gra­fi­ju”, do­da­je Inji­gez. Ov­dje su pred­sta­vi­li raz­li­či­te pri­če In­di­ja­na­ca iz ra­znih di­je­lo­va Mek­si­ka, ko­je su da­nas po­sta­le dio kul­tur­ne ba­šti­ne svih gra­đa­na Mek­si­ka. S ob­zi­rom da su di­je­lo­vi pred­sta­ve iz­vo­đe­ni na špan­skom, Inji­gez ka­že da su se po­ma­lo pri­bo­ja­va­li ne­ra­zu­mi­je­va­nja.
Do­da­je da ovu pred­sta­vu igra­ju već šest go­di­na. Ipak, nje­mu je naj­dra­ža pri­ča o „Ze­cu i ko­jo­tu”, ko­ja ob­ja­šnja­va ka­ko je ze­ko uspio da po­bjeg­ne glad­nom ko­jo­tu na Mje­sec, i za­što u stva­ri ko­jo­ti za­vi­ja­ju na pun mje­sec.
- To je vr­lo sta­ra le­gen­da, i kod nas je op­šte po­zna­ta. No, vo­lim je zbog slje­de­ćeg. Na­i­me, ka­da je pun Mje­sec iz­nad Mek­si­ka, vi za­i­sta mo­že­te vi­dje­ti ze­ca na nje­mu, valj­da kra­te­ri i pla­ni­ne na Mje­se­cu i ugao pre­la­ma­nja svje­tlo­sti kre­i­ra­ju ilu­zi­ju si­lu­e­te ze­ca – ka­že Inji­gez. On po­seb­no na­gla­ša­va i eko­lo­šku po­ru­ku ove pred­sta­ve.
- Mi­slim da uz po­moć umjet­no­sti mo­že­mo po­mo­ći da se ja­če kre­i­ra eko­lo­ška svi­jest, da se oja­ča, da se uka­že, to je naš po­sao. A, mi­slim da se to naj­bo­lje po­sti­že od ma­lih no­gu, upu­ću­ju­ći po­ru­ke dje­ci, da ona po­sta­nu svje­sna po­tre­be oču­va­nja pri­ro­de – ka­že Inji­gez.
Ž.J.


Na radionici uvijek zanimljivo

U ho­lu KIC „Bu­do To­mo­vić” ma­li­ša­ni su uče­stvo­va­li u kre­a­tiv­nim ra­di­o­ni­ca­ma ko­je su dr­ža­li tur­ski i ru­ski glum­ci. Pri­je­pod­ne su se upo­zna­li s iz­ra­dom lu­ta­ka za tra­di­ci­o­nal­no po­zo­ri­šte sjen­ki iz Tur­ske - „Ka­ra­đoz”. Ovu ra­di­o­ni­cu vo­di­la je Go­her Er­gun. Po­sli­je­pod­ne, An­to­ni­na Ena­li­je­va po­ka­za­la je pod­go­rič­kim ma­li­ša­ni­ma ka­ko se iz­ra­đu­ju, ali i vo­de ma­ri­o­ne­te na ra­di­o­ni­ci „Lut­kar­ski ku­tak”. Ovaj put iz­ra­đi­va­li su zma­ja od pa­pi­ra, ko­jeg su sa­mi i obo­ji­li.


Dje­ca su uvi­jek hra­bra

Po­red pred­sta­ve iz Mek­si­ka pret­po­sljed­njeg da­na fe­sti­va­la igra­la je i pred­sta­va iz Ukra­ji­ne, „Mak­sim­ka i Ha­lin­ka”. Ko­mad iz­vo­de glum­ci Po­zo­ri­šta glum­ca i lut­ke iz Ter­no­po­lja. Dram­turg je Gri­go­rij Usač, re­ži­ser Vla­di­mir Li­so­voj, scen­go­ra­fi­ju, lut­ke i ko­stim ura­di­la je Ok­sa­na Fe­din, a ko­ri­sti se na­rod­na mu­zi­ka. U ko­ma­du igra­ju Ol­ha Vo­djuk, Pe­tro Mri­ha, Dmi­tro Ta­ta­ri­nov, Ta­ras Ivan­kiv, Mi­ko­la Kap­šij i Oleh Bo­kov.
U ko­ma­du ko­ji je smje­šten u vri­je­me oslo­bo­di­lač­ke bor­be ukra­jin­skih kme­to­va od fe­u­dal­ne vla­sti, glav­ni li­ko­vi su brat i se­stra, Mak­sim i Ha­lin­ka. Oni pri­pa­da­ju zlom go­spo­da­ru Pa­nu, ko­jem se su­prot­sta­vlja­ju ugle­da­ju­ći se na hra­brost ukra­jin­skog ju­na­ka Kar­ma­lja­te. Pa­na oži­vlja­va Oleh Bo­kov, ko­ji do­da­je da upr­kos či­nje­ni­ci da su igra­li na ukra­jin­skom ni­je bi­lo pro­ble­ma sa ra­zu­mi­je­va­njem. Jer, dje­ca su se smi­ja­la ta­mo gdje se smi­ju i ma­li Ukra­jin­ci, ili su bi­li uz­bu­đe­ni na istim mje­sti­ma gdje i oni. Ne­iz­bje­žne su bi­le ana­lo­gi­je da­na­šnji­ce sa isto­ri­jom.
- Dje­ca u Ukra­ji­ni su hra­bra i da­nas. Ukra­jin­ci su stra­stve­ni, sr­ča­ni, i uvi­jek je ta­ko bi­lo. I ne­ka­da i da­nas bo­ri­li smo se za slo­bo­du, i to že­li­mo po­ka­za­ti i na­šoj dje­ci, kao i pu­bli­ci u svi­je­tu. I dje­ca u na­šoj pred­sta­vi su hra­bra i to da­je pod­strek i na­šoj pu­bli­ci – ka­že Bo­kov.