Du­go­go­di­šnji zna­nac pod­go­rič­ke pu­bli­ke i pri­ja­telj FI­AT-a, slo­ve­nač­ki re­di­telj i glu­mac Ni­ko Gor­šič (Nik Aper) na ovo­go­di­šnjem Fe­sti­va­lu in­ter­na­ci­o­nal­nog al­ter­na­tiv­nog te­a­tra pred­sta­vio se svo­jim po­zo­ri­šno-fi­lo­zof­skim per­for­man­som „Ka­ko se ka­li eg­zi­sten­ci­jal­na re­vo­lu­ci­ja?” ko­ji je po­sve­tio ve­li­ko če­škom pi­scu i ka­sni­je dr­žav­ni­ku Vac­la­vu Ha­ve­lu.
U ovoj neo­bič­noj pred­sta­vi su­sre­ću se ge­ni­jal­ni pi­sac Se­mju­el Be­ket i slo­ve­nač­ki fi­lo­zof Pri­mož Re­par, ko­ji se sa Ol­gom Grad i Gor­ši­čem po­ja­vio na im­pro­vi­zo­va­noj sce­ni u dvo­ri­štu Ku­sle­vo­ve ku­će. Gor­šič je svoj ko­mad osmi­slio na osno­vu Be­ke­to­vog dram­skog tek­sta „Ka­ta­stro­fa” ko­ji je ovaj ve­li­ki pi­sac 1982. go­di­ne na­pi­sao u sklo­pu ini­ci­ja­ti­ve evrop­skih in­te­lek­tu­a­la­ca da se Ha­vel pu­sti iz za­tvo­ra, u ko­jem je on bio u to vri­je­me već pet go­di­na, i ese­ju „Ka­ko se ka­li eg­zi­sten­ci­jal­na re­vo­lu­ci­ja?” Pri­mo­ža Re­pa­ra.
- Re­par nam u svom ese­ju uto­pij­ski pred­la­že eg­zi­sten­ci­jal­nu re­vo­lu­ci­ju. Mo­ra­mo tu ži­vo­ti­nju u se­bi pri­pi­to­mi­ti da bi pro­mi­je­ni­li svi­jet. Iz­gle­da ma­lo uto­pij­ski, ali li­je­pe ide­je ni­su štet­ne – po­ru­čio je Gor­šič.
Gor­šič se ne sla­že s oni­ma ko­ji tvr­de da je za Evro­pu ka­sno, te da ni­je mo­gu­će pro­mi­je­ni­ti svi­jet na bo­lje.
- Ni­kad ni­je ka­sno i ne­mo­gu­će. Sa­mo tre­ba­mo bi­ti sprem­ni na pro­mje­nu. Mo­ra­mo ima­ti si­stem ko­ji po­dr­ža­va pro­mje­ne. Po­je­di­nac ne mo­že ni­šta, ali za­jed­no mo­že­mo sve – ob­ja­snio je on.
Kad bu­de­mo slo­žni da su pro­mje­ne neo­p­hod­ne i stvo­ri­mo si­stem za njih ura­di­li smo po­la po­sla, tvr­di Gor­šič.
- Sje­ti­mo se Ti­ta i nje­go­ve mi­ro­lju­bi­ve ko­eg­zi­sten­ci­je, ko­ju ni je­dan kre­ten od po­li­ti­ča­ra vi­še ne spo­mi­nje. To je rje­še­nje! Ame­ri­ka i Evro­pa že­li da pre­u­zme­mo nji­hov si­stem – da odje­ne­mo nji­ho­ve pan­ta­lo­ne, je­de­mo nji­ho­vu či­ko­la­du... da pre­u­zme­mo nji­hov si­stem i po­sta­ne­mo nji­ho­ve bu­da­le bes­plat­no ili po naj­ni­žoj ci­je­ni. Pa, to je svi­jet već vi­dio. On je bio pred­stav­nik gru­pe od 130 ze­ma­lja! I to u ono vri­je­me Hlad­nog ra­ta. To su svi za­bo­ra­vi­li – pod­sje­tio je on.
Su­prot­no vla­da­ju­ćem mi­šlje­nju ve­ći­ne po­zo­ri­šnih po­sle­ni­ka iz re­gi­o­na, Gor­šič sma­tra da je po­lo­žaj te­a­tra kod nas mno­go bo­lji ne­go u svi­je­tu.
- Oni že­le da nam na­met­nu ko­me­r­ci­jal­ni te­a­tar, da nam dr­ža­va ni­šta ne da­je. Ho­li­vud i Bro­dvej su za­kon za na­še po­li­ti­ča­re. A ni­su svje­sni da kad ne­sta­ne kul­tu­ra jed­ne na­ci­je, on­da ne­sta­ne i na­ci­ja. Ne­ma je! I, što si on­da? Rat­nik BMV-a, Re­noa, obič­ni se­ljak, rad­nik, rob ko­ji ra­di za naj­ni­žu pla­tu. Pa vi­di­te da oni sad se­le one ve­li­ke fa­bri­ke iz Ma­le­zi­je i Ki­ne u Cr­nu Go­ru, Slo­ve­ni­ju, Bu­gar­sku... Na­rav­no, da ra­di­mo za iste pla­te ko­je da­ju Afri­ka­ci­ma i Azi­ja­ti­ma. I to svi zna­ju, ali ni­ko ni­šta – go­to­vo lju­ti­to je pro­ko­men­ta­ri­sao Gor­šič sta­nje u da­na­šnjem svi­je­tu.
Slo­ve­nač­ki re­di­telj is­ti­če da je u svi­je­tu na sna­zi ni­kad sna­žni­ji kul­tur­ni im­pe­ri­ja­li­zam. Bri­tan­ci, Fran­cu­zi i Njem­ci ne že­le da ma­le ze­mlje raz­vi­ja­ju kul­tur­nu pro­duk­ci­ju, sma­tra on.
- Oni ne že­le da mi raz­vi­ja­mo kul­tu­ru. Za­što bi ti uop­šte išta ra­dio, pa oni ima­ju ne­vje­ro­vat­no vi­so­ku kul­tur­nu pro­duk­ci­ju. Oni će ti do­ve­sti Šek­si­pra, pa ga gle­daj. Za­što da imaš vla­sti­te auto­re – re­kao je Gor­šič.
Na­gla­sio je da da­nas u svi­je­tu za­ni­je­mio go­to­vo sva­ki glas kri­ti­ke, a da po­li­tič­ke eli­te me­đu­sob­no sa­ra­đu­ju i pri­hva­ta­ju do­go­vo­re i pro­jek­te ko­ji su na šte­tu svo­jih na­ro­da.
- Ovaj per­for­mans je no­vi ob­lik po­zo­ri­šnog iz­ra­za za­mi­šljen s na­mje­rom da uve­de­mo fi­lo­zo­fi­ju na sce­nu, da ne gle­da­mo sa­mo ple­sa­če i klov­no­ve, ne­go ču­je­mo i ne­ku pa­met­nu ri­ječ –na­gla­sio je Ni­ko Gor­šič. S.Ć.