-Me­đu knji­ga­ma ko­je po­sljed­njih mje­se­ci pli­je­ne pa­žnju či­ta­la­ca na ovim pro­sto­ri­ma za­ci­je­lo je i ro­man Va­nje Bu­li­ća „Vi­za za ne­bo”. Ri­ječ je o nje­go­vom pe­tom ro­ma­nu, sa istim glav­nim ju­na­kom – no­vi­na­rom No­va­kom Iva­no­vi­ćem. Ova knji­žev­na avan­tu­ra je po­če­la ro­ma­nom „Si­me­o­nov pe­čat”, ko­ji je imao 23 iz­da­nja. Za­tim su usli­je­di­li ro­ma­ni „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje”, „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca” i „Te­sli­na po­šilj­ka”. U Bu­li­će­vim ro­ma­ni­ma, či­ta­lac pre­po­zna­je stvar­ne do­ga­đa­je iz bli­ske pro­šlo­sti ili sa­da­šnjo­sti, ukom­po­no­va­ne u iz­mi­šlje­ni tri­ler. Ali, i tri­ler po­či­va na stva­r­nim do­ga­đa­ji­ma, ko­ji sva­ko­dnev­no pu­ne stra­ni­ce cr­ne hro­ni­ke. Sve ono što ne bi mo­gao da na­pi­še u no­vi­na­ma, on uno­si u svo­je ro­ma­ne dr­že­ći se pra­vi­la da sva­ka knji­ga i film­ski sce­na­rio po­či­va­ju na ne­kom stvar­nom do­ga­đa­ju, ko­ji se za­tim nad­gra­đu­je. Ro­man „Vi­za za ne­bo” je re­kla­mi­ran sa na­zna­kom da „sva­ka slič­nost sa stvar­nim li­ko­vi­ma i do­ga­đa­ji­ma ni­je slu­čaj­na”, iako je autor in­si­sti­rao da je sva­ka „slič­nost (zlo)na­mjer­na”.
Glav­ni ju­nak Bu­li­će­vih ro­ma­na, No­vak Iva­no­vić, je no­vi­nar, sta­rog ko­va, a mo­der­nih shva­ta­nja. Ka­ko ob­ja­šnja­va Bu­lić, po­sli­je to­li­ko go­di­na pro­ve­de­nih u no­vi­nar­stvu, ja­sno mu je da no­vi­nar ne mo­že bit­no da pro­mi­je­ni sta­nje u dru­štvu, ako vlast pri­tom či­ni sve ka­ko bi ugu­ši­la slo­bo­du me­di­ja. Ta­ko­đe mu je ja­sno da je do­šlo vri­je­me ka­da svo­je kri­tič­ko mi­šlje­nje mo­že da pre­zen­tu­je u knji­ga­ma, ali ne i u no­vi­na­ma. Na­ža­lost, mla­di lju­di ko­ji su stu­di­ra­li no­vi­nar­stvo, po­či­nju da ra­de u ta­blo­i­di­ma i si­gur­no se pi­ta­ju za­što su pet go­di­na išli na fa­kul­tet.
●No­vi­nar Iva­no­vić uci­je­njen je i na­tje­ran da svo­jim tek­sto­vi­ma za­va­ra­va pra­ve tra­go­ve zlo­či­na. Ka­ko bi se Bu­lić osje­ćao i po­na­šao u slič­noj si­tu­a­ci­ji?
- De­ve­de­se­tih go­di­na, ra­de­ći u „Du­gi”, bio sam u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ali o to­me ni­je umjesno, a ni mo­ral­no pri­ča­ti kad se zna da je jed­na mo­ja ko­le­gi­ni­ca, Da­da Vu­ja­si­no­vić, ubi­je­na za­to što je tra­ga­la za isti­nom. Da­nas sam za­hva­lan mo­joj su­pru­zi Sla­đa­ni što mi ni­ka­da ni­je pri­go­vo­ri­la zbog „ne­la­god­no­sti” u ko­je smo ja i mo­ja po­ro­di­ca za­pa­da­li zbog ne­kih mo­jih tek­sto­va. Če­sto mi ne­po­zna­ti lju­di, ko­ji su ne­ka­da či­ta­li „Du­gu”, ka­žu ka­ko je ono što smo ta­da ra­di­li – hra­brost. Ali, bi­ti hra­bar je pi­ta­nje mo­ra­la. Upro­šće­no re­če­no: ili se po­šte­no ba­vi svo­jim po­slom ili od­u­sta­ni, pa ra­di ne­što dru­go.
● U Va­šoj po­sled­njoj knji­zi je po­ten­ci­ra­na že­lja za osve­tom. Ka­ko to ob­ja­šnja­va­te?
- Pri­je bi se mo­glo go­vo­ri­ti o spo­zna­ji iz­ne­vje­re­nih ide­a­la i ve­li­koj ide­o­lo­škoj za­blu­di i po­tom pre­va­ri. Osve­ta je po­sled­nje če­ga bi ra­zu­man čo­vjek tre­ba­lo da se la­ti, što je i po­ru­ka ove knji­ge. Osve­ta je pre­či­ca do gro­blja i ne mo­že ni­šta da pro­mi­je­ni i na­dok­na­di. Či­ta­o­ci vo­le ju­na­ke osvet­ni­ke, ali oni po pra­vi­lu, za­vr­ša­va­ju tra­gič­no.
● Ima li vi­ze za ne­bo ili je ono ipak bez gra­ni­ca?
- Sva­ko­ga od nas če­ka vi­za za ne­bo, ali ima onih ko­ji žu­re da je što pri­je do­bi­ju, pro­da­ju­ći du­šu, tr­gu­ju­ći sa đa­vo­lom ko­ji se ja­vlja u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma. U mo­joj knji­zi on se udo­mio u di­je­lo­vi­ma taj­ne po­li­ci­je i di­je­lo­vi­ma vla­sti. Za­to se či­ta­o­ci­ma či­ni da je sve u knji­zi „Vi­za za ne­bo” – vje­ro­do­stoj­no i pre­pi­sa­no iz ži­vo­ta.
● Ro­man „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca” go­to­vo u ci­je­lo­sti se do­ga­đa u Cr­noj Go­ri. Ko god ga je pro­či­tao u nje­mu vi­di film­sku pri­ču, ko­ja po­red iz­van­red­nog tri­ler­skog sa­dr­ža­ja mo­že da pre­zen­tu­je lje­po­te Cr­ne Go­re. Da li ste o to­me raz­mi­šlja­li?
- U sa­rad­nji sa sce­na­rist­ki­njom Anom Vu­ja­di­no­vić i re­di­te­ljem Ni­ko­lom Vuk­če­vi­ćem, uče­stvu­jem u raz­vi­ja­nju pro­jek­ta pod tim na­zi­vom. Ri­ječ je o TV se­ri­ji „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca”… Ubi­je­đen sam da će ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već i ši­re u re­gi­o­nu, bi­ti do­volj­no slu­ha da se re­a­li­zu­je je­dan ova­kav pro­je­kat.
● Da li odr­ža­va­te po­red umjet­nič­kih i dru­ge ve­ze sa Cr­nom Go­rom?
- Maj­ka mi je Ce­ti­njan­ka, otac Dur­mi­to­rac. Obo­je po­či­va­ju na gro­blju cr­kve u Kr­šu. Ta cr­kva je po­dig­nu­ta u čast bit­ke u Ša­ran­ci­ma u to­ku Bo­san­sko-her­ce­go­va­kog ustan­ka. Ako čo­vjek že­li da se na­pi­je lje­po­te i ljud­ske či­sto­te, mo­ra da svra­ti na Dur­mi­tor. Po­no­san sam što mo­ja tri si­na ima­ju sve bit­ne oso­bi­ne mo­jih ro­di­te­lja. Pro­šle go­di­ne sam imao knji­žev­ne ve­če­ri u Ce­ti­nju i Pod­go­ri­ci, pret­pro­šle u Her­ceg No­vom, Tiv­tu i Ba­ru. A sva­ke go­di­ne, u av­gu­stu, do­la­zim u Bo­ku Ko­tor­sku, u Ri­san, kod pri­ja­te­lja An­dri­je Su­bo­ti­ća, ko­ji pro­či­ta sva­ku mo­ju knji­gu.
M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

Neo­če­ki­van kraj na­ja­vlju­je no­vo dje­lo
U ro­ma­nu „Vi­za za ne­bo”, već na po­čet­ku ja­sno je da je ri­ječ o ob­ra­ču­nu me­đu ne­ka­da­šnjim sa­rad­ni­ci­ma taj­ne po­li­ci­je, ko­ji su svo­je­vre­me­no, za ra­čun dr­ža­ve, ubi­ja­li po­li­tič­ke emi­gran­te. U pr­vom po­gla­vlju, vla­snik noć­nog klu­ba „So­va” La­le Svi­tac, na sa­mr­ti raz­dr­lji ko­šu­lju i upre pr­stom u te­to­vi­ra­nog Be­log an­đe­la. Pr­va re­ak­ci­ja bi bi­la – no­vo­kom­po­no­va­ni vjer­nik ko­ji mi­sli da je te­to­va­žom sa li­kom Be­log an­đe­la ubi­je­dio lju­de da je is­kre­ni vjer­nik. Ali, u Bu­li­će­vom ro­ma­nu, te­to­vi­ra­ni Be­li an­đeo je ula­zni­ca u tri­ler sa ne­pred­vi­di­vim kra­jem. La­le Svi­tac je ubi­jen za­to što je tvr­dio da po­sje­du­je bi­lje­ške sa pre­ci­znim po­da­ci­ma o to­me ko­ga je sve ubio i po či­jem na­lo­gu, kao i po­dat­ke o umjet­nič­kim dje­li­ma i re­li­kvi­ja­ma ko­je je krao po na­lo­gu uti­caj­nih lju­di iz Be­o­gra­da. Na­rav­no, to je tek po­če­tak uz­bu­dlji­ve pri­če u ko­joj glav­ni ju­nak, no­vi­nar No­vak Iva­no­vić, iz­u­ča­va isto­ri­jat na­stan­ka i bi­ti­sa­nja jed­ne fre­ske – Be­log an­đe­la, a pri­tom upa­da u mre­žu ob­ra­ču­na unu­tar taj­ne po­li­ci­je, po­sta­je za­to­če­nik u mre­ži sat­ka­noj od ko­rup­ci­je, spre­ge vla­sti i kri­mi­na­la, seks afe­ra… Na kra­ju ro­ma­na, Be­li an­đeo je za­i­sta ključ uz či­ju po­moć se rje­ša­va uz­bu­dljiv tri­ler. I iako či­ta­lac oče­ku­je he­pi end, No­va­ka će u tra­ga­nju za isti­nom pre­ki­nu­ti ot­mi­ca nje­go­vog si­na, pa će se no­vi­nar na­ći u ne­za­vid­noj si­tu­a­ci­ji da ga spa­ša­va ta­ko što će u svo­jim tek­sto­vi­ma za­met­nu­ti pra­vi trag… Kraj je neo­če­ki­van, pa se sti­če uti­sak kao da je knji­ga ne­za­vr­še­na. Ali, to je smi­šljen po­tez pi­sca, ko­ji pra­vi uvod u na­red­nu knji­gu, tje­ra­ju­ći či­ta­o­ca da sam osmi­sli kraj. Či­ta­lac tek ta­da upa­da u di­le­mu za ko­ji kraj da se od­lu­či, jer sva­ko­dnev­ni­ca nas upu­ću­je na za­klju­čak da ži­vi­mo usmje­ra­va­ni ne svo­jim već tu­đim že­lja­ma. Na­red­ni ro­man, ko­ji iz­vi­re iz „Vi­ze za ne­bo”, po­sve­ćen je ot­mi­ca­ma i tr­gov­ni lju­di­ma. Zna­ča­jan dio knji­ge ve­zan je za Ko­so­vo, tač­ni­je – za Pri­zren, sta­ru srp­sku pre­sto­ni­cu...