Dra­ma i po­zo­ri­šte su va­žni za­to što je sce­na na od­re­đe­ni na­čin su­bli­mat ži­vo­ta. Ka­da po­sta­vlja­mo ko­mad bi­lo na tra­di­ci­o­na­lan, kla­si­čan, stan­dard­ni na­čin na sce­nu ili ka­da ra­di­mo kroz in­klu­ziv­ne prak­se, pa on­da raz­vi­ja­mo ma­te­ri­ja­le kroz kre­a­tiv­ni rad, kao što je pri­mjer ko­tor­ske Po­zo­ri­šne za­jed­ni­ce, pa on­da kroz per­for­ma­bil­ni scen­ski ob­lik na­pra­vi­mo pred­sta­vu, u sva­kom od tih slu­ča­je­va mi eks­tra­hu­je­mo ne­ke va­žne po­ja­ve, va­žna pi­ta­nja i sta­vlja­mo ih na sce­nu. Sce­na je fo­rum za jav­ni di­ja­log. Sce­na je neo­p­hod­na dru­štvu da bi se od­re­đe­na pi­ta­nja po­sta­vi­la i da bi se po­tra­žio od­go­vor. Za­to je uče­šće u dram­skom i po­zo­ri­šnom ra­du bit­no upra­vo za­to da bi­smo svi ta pi­ta­nja sa so­bom po­sta­vi­li i od­go­vo­ri­li, raz­mi­je­ni­li s dru­gi­ma. Mi sa­da ima­mo for­ma­li­zo­va­ni obra­zov­ni si­stem, i ar­gu­men­ti ko­ji se tu da­ju su pre­te­žno oni iz obra­zov­nih po­li­ti­ka, i idu na raz­vi­ja­nje kom­pe­ten­ci­ja, ali to ni­je su­šti­na. Su­šti­na je da se kroz scen­ski rad u stva­ri otva­ra­ju va­žna pi­ta­nja i što se stva­ra pro­stor, nu­di plat­for­ma da se raz­go­va­ra, pre­go­va­ra o tim od­go­vo­ri­ma i na taj na­čin se svi raz­vi­ja­mo. U to­me je raz­voj­na vri­jed­nost po­zo­ri­šta, ka­za­la je za „Dan” re­di­telj­ka Sun­či­ca Mi­lo­sa­vlje­vić, pro­gram­ska di­rek­tor­ka Ba­za­Ar­ta i Me­đu­na­rod­ne na­uč­no-struč­ne kon­fe­ren­ci­je o dra­mi i obra­zo­va­nju „Uče­stvuj! – Stva­ra­lač­ka par­ti­ci­pa­ci­ja u umet­no­sti i obra­zo­va­nju”. Upra­vo u okvi­ru te kon­fe­ren­ci­je u Ma­lom po­zo­ri­štu „Du­ško Ra­do­vić” u Be­o­gra­du iz­ve­de­na je pred­sta­va „Ko­To (R) o Ko­to­ru”, pro­duk­ci­ja NVO Ex­pe­di­tio. Uče­sni­ci kon­fe­ren­ci­je iz re­gi­o­na, go­sti iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Ma­đar­ske, Grč­ke i pu­bli­ka ima­li su na­kon ova­ci­ja i du­gog to­plog apla­u­za pro­pra­će­nog pje­smom „Za­sja­će pa­la­ci”, raz­go­va­ra­li sa glum­ci­ma-gra­đa­ni­ma i gra­đan­ka­ma, Ko­to­ra­ni­ma, ko­ji su ujed­no i auto­ri tek­sta, o pro­ce­su ra­da u ovom do­ku­men­ta­ri­stič­kom pro­jek­tu po­zo­ri­šne za­jed­ni­ce iz Ko­to­ra. Me­đu ko­men­ta­ri­ma po­sje­ti­la­ca po­mi­nju se i su­ze i smi­jeh ko­je su ak­te­ri iza­zva­li svo­jim na­stu­pom.
- Pred­sta­va mi je do­ni­je­la uvid u ži­vot jed­ne za­jed­ni­ce, uvid u ži­vot lju­di u jed­nom gra­du, na­rav­no da su ne­ki od tih pro­ble­ma o ko­ji­ma su se gra­đa­ni pi­ta­li dok su ra­di­li i ko­je su ot­kri­va­li ana­li­zi­ra­li i is­tra­ži­va­li, bli­ski i lju­di­ma u dru­gim gra­do­vi­ma u tran­zi­ci­o­nom vre­me­nu. Ne­ka ni­su, ne­go su pro­zor u ne­ki dru­ga­či­ji ži­vot. Sa estet­ske, po­et­ske stra­ne, pred­sta­va je ta­ko­đe do­ni­je­la mno­go, jer me in­spi­ri­še na od­re­đe­na rje­še­nja, od­re­đe­ne pri­stu­pe, ka­da i sa­ma imam slič­nu vr­stu ra­da. Ta­ko­đe, li­je­po ot­kri­će je bi­la in­ter­ak­ci­ja iz­me­đu pu­bli­ke i ak­te­ra pred­sta­ve, pu­bli­ke ko­ja je bi­la pri­ja­telj­ska, vjer­na pu­bli­ka, ka­ko se re­kon­sti­tu­i­še za­jed­ni­ca u po­zo­ri­šnoj sa­li, pri­mi­je­ti­la je Mi­lo­sa­vlje­vić. Ona se mno­go vi­še ba­vi di­vaj­zin­gom, vr­stom kre­a­tiv­nog pro­ce­snog ra­da sa raz­li­či­tim gru­pa­ma ko­ri­sni­ka, kao vr­sti sa­mo­o­bra­zo­va­nja, jed­noj vr­lo va­žnoj vri­jed­no­sti ko­ja se sve če­šće is­ti­če po­red for­mal­nog obra­zo­va­nja. S ob­zi­rom ko­li­ko se teh­no­lo­gi­ja vr­lo br­zo raz­vi­ja i da svi fak­tič­ki cje­lo­ži­vot­no uči­mo, to fak­tič­ko sta­nje tre­ba na ne­ki na­čin ka­na­li­sa­ti. Mi­si­ja ove Kon­fe­ren­ci­je i dru­gih pro­gra­ma ko­ji te­ku či­ta­ve go­di­ne, ob­ja­šnja­va Mi­lo­sa­vlje­vić, je „da dra­mu i po­zo­ri­šte iz­vu­če­mo iz te elit­ne po­zi­ci­je i da je pri­bli­ži­mo ži­vo­tu, a je­dan ka­nal kroz ko­ji to ra­di­mo je obra­zo­va­nje”. Pred­sta­va o Ko­to­ru će bi­ti po­no­vo iz­ve­de­na u Be­o­gra­du 16. ju­na u Bi­tef te­a­tru.
M.D.Po­po­vić


Moć jav­nog izražavanja

Re­di­telj Pe­tar Pe­ja­ko­vić je za okru­glim sto­lom pod na­zi­vom „Raz­vi­ja­nje vri­jed­no­sti i osna­ži­va­nje mla­dih kroz po­zo­ri­šni rad” go­vo­rio o svom 25–go­di­šnjem is­ku­stvu dram­skog ra­da sa raz­li­či­tim gru­pa­ma, od dječ­jeg kam­pa na Pa­li­ću za iz­bje­gle iz Bo­sne i Sla­vo­ni­je to­kom ra­ta de­ve­de­se­tih, pre­ko rom­ske dje­ce, do mla­dih ko­ji su bo­ra­vi­li u ma­lo­ljet­nič­kom za­tvo­ru u Pod­go­ri­ci. Uko­li­ko se ovom po­slu pri­stu­pa iz stra­sti, po­zo­ri­šte raz­vi­ja emo­tiv­nost, em­pa­ti­ju, ko­lek­ti­vi­tet i osvje­šću­je ži­vot­ne vri­jed­nost uče­sni­ka, ob­ja­snio je Pe­ja­ko­vić i na­gla­sio da po­zo­ri­šte ima ogrom­nu moć - uti­če na pro­mje­ne, ka­ko u in­di­vi­du­al­nom, ta­ko i u so­ci­jal­nom po­gle­du. Pred­sta­va „Ko­tor o Ko­to­ru” je pri­mjer za to. Po ocje­ni po­li­tič­kih ana­li­ti­ča­ra ova pred­sta­va je na še­stom mje­stu na ska­li uzro­ka ko­ji su uti­ca­li na pro­mje­nu vla­sti u lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi Ko­to­ra. Po­red nje­ga, u okru­glom sto­lu o gra­đe­nju do­ku­men­tar­nog po­zo­ri­šta uče­stvo­vao je i re­di­telj Bo­ris Li­je­še­vić.