Tre­ća pred­sta­va na ovo­go­di­šnjem „Bar­skom lje­to­pi­su” od­i­gra­na je u pre­pu­nom am­fi­te­a­tru sta­ro­bar­ske tvr­đa­ve. Ri­ječ je o dra­mi „Pi­ja­ni”, u re­ži­ji Bo­ri­sa Li­je­še­vi­ća, ko­ju igra­ju glum­ci be­o­grad­skog „Ate­ljea 212”.
Pred­sta­va „Pi­ja­ni”, ko­ja je pre­mi­jer­no pri­ka­za­na u Cr­noj Go­ri, na ljet­njoj po­zor­ni­ci ko­ja je bi­la ma­la da pri­mi sve za­in­te­ro­va­ne, smje­šte­na je ne­gdje na Za­pa­du, u ne­kom od da­na­šnjih ve­le­gra­da, gdje je 14 li­ko­va iz raz­li­či­tih raz­lo­ga i po­vo­da, pi­ja­no. To pi­jan­stvo je, me­đu­tim, sa­mo ma­ska, pre­ko ko­je oni mo­gu da se osmje­le i ka­žu isti­ne ko­je čak ni sa­mi se­bi ne smi­ju tri­je­zni da pri­zna­ju, isti­ne ko­je ot­kri­va­ju ko­li­ko be­smi­sle­no, ni­štav­no i po­dlo ži­ve.
Ka­ko je ka­za­la glu­mi­ca Da­ra Džo­kić, to su ra­zni lju­di sa svo­jim ma­lim ži­vo­ti­ma ko­ji u te­škom pi­jan­stvu is­pri­ča­ju ne­što što mo­žda ne bi is­pri­ča­li ni­kad.
– Autor je, za­pra­vo, ge­ni­jal­no smi­slio da to pi­jan­stvo bu­de na­čin da is­pri­ča sve što je htio da is­pri­ča o po­tra­zi za Bo­gom, o stra­hu od smr­ti i dru­gim stva­ri­ma. Ali, mi­slim da je po­ru­ka o lju­ba­vi uvi­jek naj­tač­ni­ja po­ru­ka. To ni­ka­da ni­je iza­šlo iz mo­de, i je­di­no je što ima smi­sla – ka­za­la je ona.
Glu­mac Sve­to­zar Cvet­ko­vić je iz­u­zet­no bio za­do­vo­ljan re­ak­ci­ja­ma pu­bli­ke.
– Upr­kos či­nje­ni­ci da je ovaj pro­stor do­sta ma­nji od onog gdje ina­če igra­mo i zbog če­ga smo mo­ra­li da adap­ti­ra­mo ne­ke seg­men­te, to nam je pru­ži­lo ja­ko do­bru ko­mu­ni­ka­ci­ju sa gle­da­o­ci­ma. Sva­ka­ko nas je iz­ne­na­di­la ne­vi­nost pu­bli­ke ko­ja je svoj­ski pri­hva­ti­la sva­ki dio ono­ga što smo od­i­gra­li – do­dao je Cvet­ko­vić.
Pre­ma ri­je­či­ma Bra­ni­mi­ra Br­sti­ne, di­rek­to­ra ovog po­zo­ri­šta, mla­di su u ve­li­kom bro­ju no­vi čla­no­vi „Ate­ljea 212”, njih še­sto­ro.
– Ko­li­ko ja umi­jem i ko­li­ko sam u sta­nju da is­pra­tim raz­voj dru­štva u da­na­šnjem vre­me­nu, to­li­ko ću uči­ni­ti da po­zo­ri­šte bu­de mo­der­no, ko­li­ko to na­ši ka­pa­ci­te­ti do­zvo­lja­va­ju. Mla­di su u ve­li­kom bro­ju no­vi čla­no­vi „Ate­ljea 212” ko­je ozbilj­no pri­la­zi to­me da se pod­mla­đu­je lju­di­ma ko­ji su po­sta­li dio po­ro­di­ce ko­ja će ga po­vu­ći na­pri­jed svo­jim umjet­nič­kim bi­ći­ma, sta­sa­va­ju­ći uz od­ra­sle ko­je i sa­mi vo­le. „Ate­lje” je uvi­jek gra­dio tu vr­stu od­no­sa me­đu umjet­ni­ci­ma ko­ji u nje­mu ži­ve i ra­de – is­ta­kao je Br­sti­na.
U pred­sta­vi, po­red Cvet­ko­vi­ća i Džo­ki­će­ve, igra­ju Mar­ta Bje­li­ca, Ne­boj­ša Ilić, Je­le­na Đo­kić, Isi­do­ra Mi­nić, Bo­jan Ži­ro­vić, Mar­ko Ba­ćo­vić, Ne­nad Ći­rić, Bran­ka Še­lić, Vuk Jo­va­no­vić, De­jan De­dić, Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić, Stra­hi­nja Bla­žić i Je­le­na Pe­tro­vić.D.S.


Ha­da­re­vić is­pred Dvor­ca

U sklo­pu knji­žev­nog pro­gra­ma, is­pred Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le od 21 čas pred­sta­vi­će se Ha­džem Haj­da­re­vić, knji­gom pro­za „Gdje si ti ovih go­di­na”. Haj­da­re­vić je po­zna­ti bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki pje­snik, pro­zni pi­sac, ese­ji­sta, pu­bli­ci­sta, pi­sac za dje­cu, ured­nik i pri­re­đi­vač. Ži­vi u Sa­ra­je­vu i za­po­slen je kao struč­ni sa­rad­nik na In­sti­tu­tu za je­zik. Mo­de­ra­tor ove ve­če­ri je Dra­ško Do­šljak


„Sa­mo­o­zbi­lje­nje” put ka se­bi

U sklo­pu li­kov­nog seg­men­ta ovo­go­di­šnjeg „Bar­skog lje­to­pi­sa” otvo­re­na je sa­mo­stal­na iz­lo­žba mla­de gra­fi­čar­ke iz Ba­ra Na­ta­še Dre­šić, pod na­zi­vom „Sa­mo­o­zbi­lje­nje”. Po­stav­ka ob­u­hva­ta tri­de­se­tak ra­do­va u ko­ji­ma se autor­ka go­to­vo fi­lo­zof­ski ba­vi pi­ta­nji­ma spo­zna­je onog ne­vi­dlji­vog u na­ma, me­ta­fi­zič­kog, za­um­nog, ne­po­zna­tog.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu, mr Mi­lun Lu­to­vac, se­lek­tor li­kov­nog pro­gra­ma „Lje­to­pi­sa”, is­ta­kao je da se na ne­ki na­čin za­pra­vo di­vi Na­ta­ši, „što se ta­ko mla­da usu­di­la da se su­o­či sa neo­bič­nom pri­čom i da se uklju­či u pro­ces stva­ra­nja gra­fi­ke”.
– „Bar­ski lje­to­pis” se od­lu­čio da joj ovom iz­lo­žbom pru­ži po­dr­šku, elan i sna­gu da us­pi­je i da tra­je. Gra­fi­ka kao po­se­ban vid stva­ra­lač­kog iz­ra­za ima u se­bi neo­bič­nu di­men­zi­ju str­plje­nja i ne­ke vr­ste za­na­ta, po­sje­du­je ne­što što je, ma­kar na pr­vi po­gled, ne či­ni pri­ma­mlji­vom za tr­ži­šte – re­kao je Lu­to­vac.
U ka­ta­lo­gu se ka­že da je ci­klus gra­fi­ka „Sa­mo­o­zbi­lje­nja” za­sno­van na ne­svje­sno me­mo­ri­sa­nim pej­za­ži­ma raz­u­đe­ne i li­kov­no bo­ga­te pri­ro­de gdje je autor­ka od­ra­sla. Sve ono što je du­bo­ko aku­mu­li­ra­no i u njoj za­te­če­no ro­đe­njem, pod dej­stvom ne­svje­snog, pro­iz­i­šlo je u stva­ra­la­štvo. Ta­ko ju je po­sti­za­nje otvo­re­ne, ja­sne i ne­po­sred­ne ko­mu­ni­ka­ci­je sa skri­ve­nom pri­ro­dom bi­ća, do­ve­lo do stva­ra­nja gra­fi­ka ko­ji­ma mo­že da pri­ka­že sna­gu uti­ska.
Svoj stva­ra­lač­ki iz­raz autor­ka kre­i­ra nje­gu­ju­ći i po­štu­ju­ći ono pri­mar­no shva­ta­nje gra­fič­ke po­seb­no­sti, ko­je pod­ra­zu­mi­je­va str­plji­vu i pre­da­nu po­sve­će­nost za­htjev­nim teh­nič­kim pro­ce­si­ma li­to­gra­fi­je, al­gra­fi­je ili se­ri­gra­fi­je.
– „Sa­mo­o­zbi­lje­nje” je, pri­je sve­ga, je­din­stve­ni za­da­tak ko­ji nas go­ni da tra­ži­mo ono što je svo­je, tj. da tra­ži­mo sop­stve­ni iz­raz. Za umjet­ni­ka je tra­že­nje tog pu­ta i nu­tri­ne svog bi­ća, naj­bit­ni­je. U su­šti­ni, to je pro­ces tra­že­nja se­be is­ka­zan kroz mo­je stva­ra­la­štvo – ka­že Dre­ši­će­va, ko­ja je u pro­gram ovo­go­di­šnjeg „Bar­skog lje­to­pi­sa” uklju­če­na i kroz seg­men­te pra­te­ćeg pro­gra­ma, ta­ko što jed­nom sed­mič­no vo­di ra­di­o­ni­ce va­ja­nja u pi­je­sku za dje­cu.D.S.