Eki­pa glu­ma­ca Grad­skog po­zo­ri­šta iz Pod­go­ri­ce da­la je svo­jih sto po­sto na Ljet­njoj po­zor­ni­ci iz­vo­de­ći pred­sta­vu „Ro­meo i Ju­li­ja”, ko­ju je po kult­noj Šek­spi­ro­voj tra­ge­di­ji re­ži­ra­la Emi­li­ja Mr­da­ko­vić. Kom­bi­nu­ju­ći ži­vu igru, vi­deo pro­jek­ci­ju, uz mu­zi­ku Jo­va­na Ob­ra­do­vi­ća i ko­re­o­gra­fi­ju Slav­ke Ne­le­vić, po­sred­stvom ma­lih lut­ki i ve­li­kih in­di­vi­du­al­nih lut­ki–ma­ski, ko­je je osmi­sli­la bu­gar­ska umjet­ni­ca Svi­la Ve­lič­ko­va, oni su u dvo­sat­noj pred­sta­vi do­ča­ra­li ro­man­tič­nu tra­ge­di­ju sa­vre­me­nih mla­dih lju­di, ko­ji od­ra­sta­ju u svi­je­tu u ko­me vla­da­ju za­vist, po­hle­pa, mr­žnja, pred­ra­su­de, pri­mi­ti­vi­zam, du­hov­no i mo­ral­no mr­tvi­lo. Ko­li­ko god li­je­pa bi­la pri­ča o toj ne­stvar­noj lju­ba­vi, broj­ni ma­li­ša­ni su to­kom nje­nog iz­vo­đe­nja stva­ra­li ža­gor, pa su maj­ke sa ma­lom dje­com na­pu­šta­le pred­sta­vu. Mno­gi­ma je dva sa­ta, ko­li­ko je pred­sta­va tra­ja­la, bi­lo pre­du­go da sje­de na jed­nom mje­stu...
Kra­jem fe­bru­a­ra je bi­la pre­mi­je­ra, pred­sta­va je igra­na i or­ga­ni­zo­va­no za dje­cu pe­tih raz­re­da, ob­ja­šnja­va Da­vor Dra­go­je­vić, ko­ji je sa De­ja­nom Đo­no­vi­ćem do­šao na di­sku­si­ju za okru­glim sto­lom sa dje­com.
– Tra­ja­la je du­go i ni­je pri­mje­re­na za mla­đi uz­rast jer ta dje­ca ne ra­zu­mi­ju rad­nju i ne dr­ži im pa­žnju. Vi­dje­la sam da je do­sta pu­bli­ke iz­la­zi­lo i da je bi­lo pu­no ma­le dje­ce. Ni­je bi­lo baš ka­ko je Šek­spir na­pi­sao (tra­ge­di­ju „Ro­meo i Ju­li­ja” ima­mo za lek­ti­ru u osmom raz­re­du), bi­lo je ma­lo ko­mič­ni­je, ima­li su is­ka­ri­ki­ra­ne ma­ske, ka­za­la nam je Div­na Iva­no­vić, uče­ni­ca de­ve­tog raz­re­da, čla­ni­ci Dječ­jeg ži­ri­ja. Dra­go­je­vić ob­ja­šnja­va da je pred­sta­va na­pra­vlje­na za ma­nji pro­stor, za ma­nji audi­to­ri­jum – sa­la Do­de­sta ima 100 mje­sta i, što se ti­če aku­sti­ke, mno­go je po­volj­ni­ja za igru ove pred­sta­ve ne­go ve­li­ka sce­na.
– Je­dan od raz­lo­ga je što ima­mo ma­ske i ka­da pla­si­ra­mo re­pli­ke one na Ljet­njoj po­zor­ni­ci ne mo­gu na pra­vi na­čin da do­pru do po­sljed­njih re­do­va. Ma­ska blo­ki­ra dio gla­sa ko­ji ne­ma do­volj­no in­ten­zi­te­ta da bi ga pu­bli­ka ras­po­zna­la. Ka­da se ne­što ne ču­je do­bro, on­da po­či­nje i ža­gor. Mi igra­mo na na­čin ka­ko je ko­mad po­sta­vi­la re­di­telj­ka Emi­li­ja Mr­da­ko­vić i na­ma je to ve­o­ma za­ni­mlji­va glu­mač­ka igra, ka­že Dra­go­je­vić ko­ji je re­dov­ni uče­snik 25 iz­da­nja ko­tor­skog fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu. Ob­ja­šnja­va da je re­di­telj­ka iz­dvo­ji­la srž pri­če i da glum­ci „ni­su re­kli sve ono što je Šek­spir na­pi­sao, ali da sve što su re­kli je­ste Šek­spir na­pi­sao”, te da su to iz­ra­zi­li kroz ma­ske i lut­ke.
– Ro­meo i Ju­li­ja je dram­ski ne­pre­va­zi­đe­na pri­ča i ne mi­slim da je ne­što upro­šće­no i lo­še na­pra­vlje­no ako je upo­tre­blje­na lut­ka, čak to do­bi­ja dru­gi kva­li­tet. Ka­ko pri­bli­ži­ti Šek­spi­ra dje­ci – mo­žda je ovo na­čin da ih za­in­te­re­su­je­mo da oni sa­mi pro­či­ta­ju „Ro­mea i Ju­li­ju”, po­ru­čio je Dra­go­je­vić.
M.D.P.