Nje­žne emo­ci­je is­pre­ple­ta­ne sa pri­ča­ma tro­je dje­ce ko­ja od­ra­sta­ju u kri­znim po­sli­je­rat­nim i tra­u­ma­tič­nim de­ve­de­se­tim go­di­na­ma, za­či­nje­ne pje­smom dječ­jeg ho­ra „Zvje­zdi­ce”, dr­ža­le su pu­bli­ku na Pja­ci od ki­na skon­cen­tri­sa­nom, pa­žlji­vom i udu­blje­nom u tok pred­sta­ve „Ki­nez”, ko­ju je po na­gra­đe­nom tek­stu Ma­je To­do­ro­vić re­ži­ra­la Anja Su­ša. Ma­li­ša­ni po­re­đa­ni u pr­vom re­du se­dje­li su na ploč­ni­ku ne­tre­mi­ce upi­ja­ju­ći sva­ku ri­ječ i gest i po­zdra­vlja­li glum­ce na mje­sti­ma ka­da su osje­ti­li ne­ki ple­me­ni­ti po­riv, a ta­kvih je bi­lo mno­go. Ova ko­pro­duk­ci­ja Grad­skog po­zo­ri­šta, na či­jem se re­per­to­a­ru igra već tri go­di­ne, KFPD i Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić”, na­sta­la u sa­rad­nji sa AS­SI­TEŽ cen­trom Cr­ne Go­re, uvi­jek iz­no­va odu­še­vlja­va pu­bli­ku svo­jim do­ku­men­ta­ri­stič­kim, umjet­nič­kim i edu­ka­tiv­nim mo­men­ti­ma. Sa­da ka­da su se ne­ke stva­ri „sle­gle”, a pred­sta­va se to­kom vi­še od 25 iz­vo­đe­nja raz­vi­ja­la, ona kao da sa još ve­ćim in­ten­zi­te­tom do­pi­re do sr­ca gle­da­li­šta i či­ni da i sa­mi lju­di, dje­ca, kroz pre­ple­te­ne pri­če pre­po­zna­ju i svo­ju vla­sti­tu. Do­di­ru­ju­ći ne­ka op­šta mje­sta u od­ra­sta­nju jed­ne ge­ne­ra­ci­je u rat­nim de­ve­de­se­tim go­di­na­ma, glum­ci su is­pre­li i de­ta­lje svo­jih lič­nih pri­ča kroz li­ko­ve tro­je dje­ce, od ko­jih je jed­no mon­go­lo­id i di­je­te bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja.
– Ovo nam je pr­vi put da igra­mo na tr­gu, u jav­nom pro­sto­ru, pre­mi­je­ra je bi­la u dvo­ri­štu „Ju­go­o­ce­a­ni­je”, pro­šli i pret­pro­šli put smo igra­li na Ljet­njoj sce­ni i svu­gdje nam je udob­no, gdje god da igra­mo, ka­že Je­le­na Si­mić za „Dan” i ob­ja­šnja­va da je pred­sta­va za njih bi­la ve­o­ma ka­tar­zič­na, s ob­zi­rom da su iz­ni­je­li svi­je in­tim­ne pri­če.
– Na­rav­no da je­ste ka­tar­zič­na, ma­da su za nas vi­še ka­tar­zič­ne ove sce­ne ko­je igra­mo ne­go pri­če ko­je pri­ča­mo, jer su one na­še, na­vik­nu­ti smo na njih i ko­li­ko god one zvu­če ne­kom dru­gom po­tre­sno, na­ma su či­nje­ni­ce sa ko­ji­ma smo se dav­no su­o­či­li i po­mi­ri­li, a sce­ne te dje­ce ko­ju igra­mo za me­ne su ne­vje­ro­vat­no is­ku­stvo. Ne­ka či­sta dje­či­ja emo­ci­ja ko­ju ri­jet­ko kad ima­mo pri­li­ku da igra­mo u po­zo­ri­štu, ka­že Si­mić. Ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no pri­hva­ti­ti raz­li­či­te od se­be, po­go­to­vu što dje­ca u fa­zi od­ra­sta­nja to ni­je­su ni u sta­nju da ra­zu­mi­ju za­što je ne­ko dru­ga­či­ji, ako ne­ma ne­kog od­ra­slog da se po­za­ba­vi ti­me i da im to ob­ja­sni. Je­le­na ob­ja­šnja­va da dje­ca ima­ju na­vi­ku da ono­ga ko je dru­ga­či­ji, sla­bi­ji, iz­op­šte iz dru­štva, a ona i Emir Ća­to­vić igra­ju dje­cu ko­ja su to­ga dru­ga­či­jeg pri­hva­ti­li, jer ga sma­tra­ju je­din­stve­nim.
Dje­ca uvi­jek ima­ju bo­lju kon­cen­tra­ci­ju ne­go od­ra­sli, bo­lje pra­te pri­ču, a od­ra­sli po­či­nju da „pod­ra­zu­mi­je­va­ju”, po­go­to­vu u da­na­šnjem vre­me­nu ka­da čo­vje­ko­va gla­va poč­ne da ra­di kao ma­ši­na, pri­mje­ću­je Go­ran Sla­vić, ko­ji je bri­lji­rao igra­ju­ći „Ki­ne­za” i do­da­je da je nji­ho­va mi­si­ja da pro­bu­de ne­ke emo­ci­je kod lju­di, pa pred­sta­ve ka­ko je to bi­lo, da ne do­zvo­le da se to vi­še po­no­vi, da uče i pod­u­ča­va­ju lju­de.
– Mo­že se do­sta lju­di pre­po­zna­ti u pred­sta­vi, ali ne mo­gu za­mi­slim da umje­sto nas tro­je ne­ko dru­gi uska­če (kad bi se ne­ko raz­bo­lio) da igra al­ter­na­ci­ju, za­to što su tu pro­že­te na­še pri­vat­ne pri­če. Znam, glum­ci mo­gu sve i ne­ko bi to ura­dio ko­rekt­no, ali to ne bi bi­lo sa tom di­men­zi­jom, ka­že Go­ran. Pred­sta­va „Ki­nez” iz­vre­de­na je u glav­nom pro­gra­mu, van kon­ku­ren­ci­je.
M.D.P.


Zre­lost do­la­zi sa ro­di­telj­stvom

– Što vi­še igram pred­sta­vu, po­što sam pri­je tri go­di­ne po­stao i ro­di­telj (i po dru­gi put ću, ako­bog­da, po­sta­ti br­zo), tek sa­da po­sta­jem svje­stan tih pri­ča – ko­li­ko su na­ši ro­di­te­lji žr­tvo­va­li za nas, ko­li­ko su u ne­kim mo­men­ti­ma u tim rat­nim de­ša­va­nji­ma bi­li iz­lo­že­ni ne­kim bez­iz­la­znim si­tu­a­ci­ja­ma i ka­ko su iz­na­la­zi­li ne­ka pa­met­na rje­še­nja i od­go­ji­li i po­di­gli nas, za­vr­ši­li smo ško­le i fa­kul­te­te, ta­ko da mi to sa­da iz­gle­da kao ne­ka „ne­mo­gu­ća mi­si­ja”. Tek kad do­bi­je­te dje­cu shva­ti­te ko­li­ko je to na­por­no, a ka­mo­li u tom lu­di­lu rat­nog vi­ho­ra. S te stra­ne to me emo­tiv­no mno­go po­ga­đa. Kad smo ra­di­li ovu pred­sta­vu vi­še pam­tim li­je­pih do­ga­đa­ja pri­je ra­ta ne­go po­sli­je, kao da imam dva dje­tinj­stva, pri­je i po­sli­je ra­ta, po­di­je­lio je Sla­vić svo­je naj­no­vi­je is­ku­stvo u igra­nju pred­sta­ve.