Pred­sta­va „An­ti_Go­ne” Ari­sto­de­le­sa Ča­i­ti­di­sa, ko­ji sa Sti­vom Šmi­dom pot­pi­su­je i re­ži­ju ovog za­ni­mlji­vog či­ta­nje So­fo­klo­ve „An­ti­go­ne”, je­ste za­slu­žio apla­u­ze fi­a­tov­ske pu­bli­ke, no, i do­bro kon­tro­li­sa­no ču­đe­nje ve­o­ma du­gom sce­nom na­si­lja ko­jom ovaj ko­mad za­vr­ša­va.
A, sve po­či­nje ula­skom mla­de i bun­tov­ne An­ti­go­ne u če­ka­o­ni­cu psi­hi­ja­trij­ske or­di­na­ci­je u ko­joj sje­di Ifi­ge­ni­ja če­ka­ju­ći maj­ku Kli­tem­ne­stru. Po­či­nje igra ri­je­či, ulo­ga ko­ji vo­di u kon­flikt ko­ji se, sma­tra­ju re­di­te­lji, mo­že za­vr­ši­ti na­si­ljem, i to ka­kvim.
U ovoj te­škoj ka­mer­noj dra­mi od­lič­no su se sna­šli mla­di glum­ci Alek­san­dra Ca­ro­vić, ko­ja igra An­ti­go­nu, za­tim Lu­ka Vlat­ko­vić i Ju­li­ja Et­ma­jer. Mu­zi­ku je iz­vo­dio naš če­li­sta Vla­di­mir Drob­njak.
An­ti­go­na, jed­na od naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih dram­skih he­ro­i­na an­tič­ke Grč­ke već bez­broj pu­ta je do­ka­za­la svo­ju ak­tu­el­nost i u na­šem do­bu. Ta­ko je i u ko­ma­du „An­ti_Go­ne” Ča­i­ti­di­sa. Mla­di grč­ki autor obu­kao je u no­vo ru­ho, a nje­nom ka­rak­te­ru do­dao oso­bi­ne ko­je je či­ne mla­dom že­nom ko­ja pot­pu­no pri­pa­da 21. vi­je­ku, no­vom vre­me­nu. Dje­voj­ka ras­tr­za­na sta­rim dra­ma­ma i no­vim di­le­ma­ma pra­va je An­ti­go­na na­šeg do­ba.
- Za­pra­vo is­ko­ri­stio sam ka­rak­ter, ali ne mno­go od rad­nje So­fo­klo­ve „An­ti­go­ne”. So­fo­kla sam is­ko­ri­stio sa­mo kao po­la­zi­šnu tač­ku svog ko­ma­da. Mo­ja An­ti­go­na do­ga­đa se u sa­svim dru­ga­či­joj at­mos­fe­ri, a li­ko­vi­ma sam do­dao ono što sma­tram oso­bi­na­ma da­na­šnjeg čo­vje­ka. Da­kle, is­ko­ri­stio sam So­fo­kla sa­mo za je­zgro mo­je dra­me – ka­zao je Ča­i­ti­dis.
Iz­me­đu So­fo­klo­ve i nje­go­ve he­ro­i­ne pro­te­klo je mno­go vre­me­na, vi­še od dva mi­le­ni­ju­ma, no Ča­i­ti­dis je ve­zu pro­na­šao u dra­ma i di­le­mi po­sto­ja­nja ko­ji­ma su ras­tr­za­ni An­ti­go­na i osta­li li­ko­ve ove go­to­vo mit­ske pri­če.
- Mi­slim da su to uni­ver­zal­ne tač­ke čo­vje­ka, bez ob­zi­ra na vri­je­me i mje­sto. An­ti­go­ni­ni pro­ble­mi su ono što sva­ki čo­vjek pre­po­zna­je, bez ob­zi­ra ko­joj kul­tu­ri i ci­vi­li­za­ci­ji pri­pa­da – ob­ja­snio je pi­sac.
Ova dra­ma ko­ja je osta­vi­la te­žak uti­sak na pu­bli­ku oku­plje­nu na sce­ni „Stu­dio” CNP-a u mno­go­me se ba­zi­ra na ono­me ka­ko Ča­i­ti­dis za­mi­šlja lik An­ti­go­ne u na­šem vre­me­nu. I kod nje­ga An­ti­go­na je sa­mo­stal­na i is­traj­na, do­sljed­na svo­jim od­lu­ka­ma, zbog ko­jih sr­lja u pro­past. I dok je So­fo­klo­va vo­đe­na lju­ba­vlju, An­ti­go­na 21. vi­je­ka ide sta­zom lju­ba­vi ali i di­le­mom sop­stve­nog po­sto­ja­nja u svi­je­tu i okru­že­nju ka­kvom ži­vi.
- Ako za­mi­sli­mo An­ti­go­nu da­nas vi­dje­će­mo da je to jed­na ve­o­ma buč­na mla­da že­na, ko­ju mo­žda ne mo­že­mo shva­ti­ti od­mah. Na sve re­a­gu­je im­pul­siv­no. Ali, ona sve je to u skla­du ljud­ske pri­ro­de, ko­ja je ista da­nas, kao i ka­da je So­fo­kle pi­sao dra­mu, i još ra­ni­je – ka­zao je Ča­i­ti­dis.
Fe­sti­val in­ter­na­ci­o­nal­nog al­ter­na­tiv­nog te­a­tra - FI­AT se za­vr­ša­va da­nas, po­sli­je de­vet da­na do­dje­lom na­gra­da za naj­bo­lju pred­sta­vu, re­ži­ju i ulo­gu. S.Ć.


Va­paj za prav­dom

Pret­po­sled­nje ve­če­ri FI­AT-a pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da uži­va i u ko­ma­du „O ću­ta­nju i dru­gim imi­ta­ci­ja­ma sre­će” Bo­ja­ne Šo­la­je ko­ja je sa An­đe­lom No­va­ko­vić i prof. Mi­ro­sla­vom Mi­ni­ćem pot­pi­sa­la re­ži­ju ove pred­sta­ve. Pred­sta­va je iz­ve­de­na u KIC „Bu­do To­mo­vić”.
Po­no­vo su bri­lji­ra­li da­ni­lov­grad­ski gi­ma­ni­zi­jal­ci Ka­ća Ža­rić, Mir­ja­na Spa­ić, Je­le­na Goj­če­vić, Ana­sta­si­ja Bo­jić, Ma­ja Da­mja­no­vić, Va­len­ti­na Stan­kov, Da­ni­lo Spa­so­je­vić, Mia ma­raš, Do­ris La­le­vić, Di­mi­tri­je Osto­jić, Mlja­na Jo­va­no­vić, An­đe­la Jo­vo­vić, Jo­van Mi­jaj­lo­vić, Ita­na Dra­go­je­vić, Da­ni­lo Bu­la­to­vić, Mag­da­le­na Jo­vo­vić, Ma­ša Ja­nju­še­vić, Mia Đo­lo­vić, Mi­le­na Mu­go­ša, Mi­le­na Bo­ge­tić, Mi­loš Ti­o­do­ro­vić, Lu­ka Šće­kić, Vuk Žu­njić, Ma­rio Tri­po­vić, Le­on Br­ka­no­vić, Alek­san­dar Bo­ško­vić, Da­li­bor Ka­lu­đe­ro­vić, Ma­ri­ja mar­ko­vić, Lu­ka Šće­pa­no­vić i Ines Ru­do­vić. Po­no­vo, jer je ova pred­sta­va osvo­ji­la na­gra­du za naj­bo­lju na 47. Fe­sti­va­lu dram­skih ama­te­ra Cr­ne Go­re.
Pu­bli­ka je bi­la vid­no dir­nu­ta tu­žnim i tra­gič­nim pri­mje­ri­ma na­šeg od­no­sa pre­ma mar­gi­na­li­zo­va­nim gru­pa­ma u na­šem dru­štvu, Ro­mi­ma, dje­ci bez ro­di­te­lja, zlo­sta­vlja­ni­ma, si­ro­ma­šni­ma, iz­bje­gli­ca­ma.