Pred­sta­vom No­vo­sad­skog no­vog te­a­tra „Že­nid­ba na čar­da­ku” po mo­ti­vi­ma ču­ve­ne ko­me­di­je Jo­va­na Ste­ri­je Po­po­vi­ća „Že­nid­ba i udad­ba” za­vr­še­na je dvo­dnev­na ma­ni­fe­sta­ci­ja „Da­ni Voj­vo­di­ne u Cr­noj Go­ri”.
Pod­go­ri­ča­ni su u ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić” do­bi­li pri­li­ku da se pod­sje­te dram­skog kla­si­ka do­ma­će li­te­ra­tu­re, ali isto­vre­me­no i da vi­de Ste­ri­ju u ma­lo dru­ga­či­joj po­stav­ci, si­tu­a­cij­ski bli­žoj da­na­šnjem sta­nju u dru­štvu. Ta­ko­đe, uz po­moć tam­bu­ra­ša, pred­sta­vljen je sep­ci­fi­čan voj­vo­đan­ski ka­rak­ter, duh. Pred­sta­va je do­bi­la na ži­vo­sti, ti­pič­noj za ka­ba­re ili čak i ope­re­tu. Tre­ba na­po­me­nu­ti i da su glum­ci di­rekt­ni kon­takt, in­ter­ak­ci­ju s pu­bli­kom na po­čet­ku, pre­ni­je­li ka­sni­je na ci­je­li tok pred­sta­ve za­klju­ču­ju­ći po nji­ho­vim re­ak­ci­ja­ma i apla­u­zi­ma. Na­rav­no, tu za­slu­gu tre­ba pri­pi­sa­ti i re­di­te­lju ko­ji se od­lu­čio za ovo rje­še­nje.
Ta­ko smo na sce­ni pra­ti­li ka­ko se ne­kad, a mo­žda i sa­da, do­la­zi do bra­ka pre­ko po­sred­ni­ka, uz sve ko­mič­ne i tra­gi­ko­mič­ne si­tu­a­ci­je ko­je udad­ba i že­nid­ba na taj na­čin no­si so­bom.., a što je ov­dje re­zul­ti­ra­lo i mo­gu­ćim raz­vo­dom…
Ovu, ka­ko sa­mi ak­te­ri ka­žu, tam­bu­ra­šku ko­me­di­ju je re­ži­rao Dra­gan Osto­jić, dra­ma­turg je Pe­tar Po­po­vić, ko­re­o­graf je Sla­đa Be­lić, a ko­sti­mo­graf i sce­no­graf Iri­na Som­bo­rac. Mu­zi­ku iz­vo­di tam­bu­ra­ški orek­star „Ro­man­sa”, a po­red tra­di­ci­o­nal­nih pje­sa­ma tu su i kom­po­zi­ci­je Dra­ga­na Osto­ji­ća, Da­ni­la Nin­ko­vi­ća i Go­ra­na Ta­i­ro­vi­ća. Ulo­ge tu­ma­če glum­ci če­ti­ri po­zo­ri­šta Lju­bi­ša Mi­li­šić (Mla­do­že­nja), Ju­go­slav Kraj­nov (Pro­vo­da­dži­ja), Sa­nja Mi­ki­ti­šin (Ta­šta), Na­ta­ša Ilin (Mla­da) i Mi­ljan Da­vi­do­vić (Tast).
Ka­ko ob­ja­šnja­va Mi­li­šić, ova pred­sta­va re­zul­tat je dav­na­šnje že­lje glu­ma­ca i tam­bu­ra­ša da se na­pra­vi pred­sta­va ko­ja bi od­sli­ka­va­la duh Voj­vo­di­ne. Raz­mi­šlja­li su do­da­je, da li da pop­nu ka­fa­nu na sce­nu ili da sce­nu pre­mje­ste u ka­fa­nu, no, on­da su se do­sje­ti­li da bi Ste­ri­jin tekst „Že­nid­ba i udad­ba” bio ide­a­lan za spoj tam­bu­ra­ške mu­zi­ke i po­zo­ri­šta, ka­že Mi­li­šić.
– Jed­no­stav­no, jed­no je išlo za dru­gim, a ni­smo ni zna­li kud nas to vo­di. Pje­sma iz pje­sme, song iz son­ga, sce­na iz sce­ne, i on­da smo vi­dje­li da je to Voj­vo­di­na u kul­tu­ro­lo­škom smi­slu na cio na­čin. Tam­bu­ra­ška mu­zi­ka, Ste­ri­ja, glum­ci če­ti­ri te­a­tra i eto ma­le pre­zen­ta­ci­je či­me se lju­di ba­ve u Voj­vo­di­ni. I po­ka­za­li smo od tra­di­ci­je do sa­vre­me­nog, ka­ko u mu­zi­ci ta­ko i u sti­lu i na­či­nu igra­nja Ste­ri­je, ko­ji je či­ni mi se od­ma­kao od kla­si­ke, kao i mla­da i mla­do­že­nja od po 40 go­di­na… Pro­ba­li smo sve da udro­bi­mo u jed­nu do­bru voj­vo­đan­sku čor­bu sa ma­lo lju­te pa­pri­ke – ka­že Mi­li­šić. Glu­mac do­da­je da u ta­mo­šnjim te­a­tri­ma ne po­sto­ji kri­za po­sta­vlja­nja kla­sič­nih dram­skih tek­sto­va. Ali, na­rav­no, in­ten­ci­ja je da se to sa­da na­pra­vi na nov na­čin, uz no­va či­ta­nja i Ste­ri­je i Nu­ši­ća.
– Ono što je va­žno za do­bro po­zo­ri­šte je do­bar tekst. Od jed­nog sta­ri­jeg i is­ku­sni­jeg ko­le­ge sam čuo da bi on naj­ra­di­je bio po­zo­ri­šni pro­du­cent ka­da bi znao ko­je tek­sto­ve tre­ba po­sta­vlja­ti. A, sa do­brim, kla­sič­nim pi­sci­ma i tek­sto­vi­ma ni­ka­da ne mo­že­te po­gri­je­ši­ti. Te­ško je po­kva­ri­ti Nu­ši­ća i Ste­ri­ju – do­da­je Mi­li­šić.
Ž.J.