„Mi­lu­tin Ob­ra­do­vić je auten­ti­čan sli­kar in­ti­mi­stič­ke pro­ve­ni­jen­ci­je. Nje­gov svi­jet je­ste svi­jet in­tim­nog kru­ga i unu­tar­njeg oka. Ni­čeg agre­siv­nog i gla­snog, ni­ka­kvih ve­li­kih ge­sto­va ne­će­mo pro­na­ći na nje­go­vim plat­ni­ma. On je umjet­nik ta­na­ne, lir­ske mo­de­la­ci­je fi­gu­re ko­nja i flo­ral­nih mo­ti­va i fan­ta­stič­nih bi­ća me­đu ko­ji­ma po­sto­ji jed­na pul­si­ra­ju­ća po­ve­za­nost”, za­pi­sa­la je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Pe­tri­ca Du­le­tić uz sa­mo­stal­nu po­stav­ku Ob­ra­do­vi­ća ko­ja će bi­ti otvo­re­na ve­če­ras u 20 ča­so­va u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja.
„Uvod­nik” u iz­lo­žbu na­slo­vlje­nu „Obi­čan ma­lec­ki san” bi­će per­for­mans „Do­dir i Ne­mir” ba­zi­ran na Ob­ra­do­vi­će­voj po­e­zi­ji, a u tom či­nu po­mo­ći će mu glum­ci Du­brav­ka Dra­kić, Du­šan Ko­va­če­vić i Vu­le Mar­ko­vić i hor ko­jim di­ri­gu­je mr Mi­o­na Cvi­jo­vić.
●Uglavnom Vas po­zna­ju kao sli­ka­ra, ali, ovaj put, po­red sli­ka pred­sta­vlja­te se i kao autor sti­ho­va per­for­man­sa ba­zi­ra­nog na po­e­zi­ji ko­ju pi­še­te. Što će pu­bli­ka ču­ti i vi­dje­ti?
- Mo­gao bih re­ći da je „Do­dir i Ne­mir”, iako će ro­go­bat­no za­zvu­ča­ti, raz­mi­šlja­nje jed­nog ljud­skog ću­ta­nja, jed­nog tre­nut­ka ka­da pri­ča­ju Do­dir i Ne­mir, dvi­je stra­ne istog ti­je­la. Da po­ku­šam per­for­man­som ob­ja­sni­ti ko­li­ko do­di­ra ima u jed­nom ne­mi­ru, i obr­nu­to. I na kra­ju per­for­man­sa „po­bi­je­di­će” i do­dir i ne­mir jer su oni jed­na­ko ja­ke si­le istog ti­je­la, sa­mo što će sta­ti na pra­ve stra­ne, jer vi­še ne­će bi­ti pro­že­ti jed­ni dru­gi­ma, već će do­dir sta­ti li­je­vo, a ne­mir de­sno, i sklo­pi­će cje­li­nu ko­ja će funk­ci­o­ni­sa­ti ide­al­no. Do­ći će do du­hov­nog po­mi­re­nja - naj­o­bič­ni­jeg ljud­skog ću­ta­nja.
Že­lio sam i da ob­je­di­nim po­zo­ri­šnu, li­kov­nu i mu­zič­ku umjet­nost. Ako po­zo­ri­šte pri­mje­nju­je li­kov­nost, za­što ne bi bi­lo i obr­nu­to, pa da na otva­ra­nju bu­de či­ta­va jed­na po­zo­ri­šna pred­sta­va. I glum­ci i di­ri­gent­ki­nja uklju­či­li su se ne­se­bič­no i svi smo po­ku­ša­li da ide­ju spro­ve­de­mo u dje­lo. Bi­lo je i pri­je per­for­man­sa, ali ne u ovoj for­mi, za­sad je ovo je­din­stven od­nos pre­ma li­kov­noj pred­sta­vi i li­kov­noj umjet­no­sti u Cr­noj Go­ri. Oba­ve­zu­je me i na­slov „Obi­čan ma­lec­ki san” ko­ji mo­ra ima­ti for­mu svog ime­na.
●Koliko ne­mir po­kre­će do­dir u kre­a­tiv­nom či­nu, Va­šem, i dru­gih lju­di?
- Do­dir je u svom po­sto­ja­nju po­kre­tač, u svo­joj ška­klji­vo­sti, pro­vo­ka­tiv­no­sti, on de­fi­ni­tiv­no sta­nu­je u ne­mi­ru, u svom vje­či­tom tra­že­nju, kao što i ne­mir vje­či­to sta­nu­je u do­di­ru. Taj flu­id­ni pre­laz ener­gi­je iz jed­nog u dru­go je vje­či­ti ljud­ski su­kob, ali, to ga upra­vo i for­mi­ra kao čo­vje­ka. Taj pre­laz či­ni da se čo­vjek ne po­kva­ri, da ne uči­ni zlo dje­lo ili da ne ode da­le­ko od onog što je za­pra­vo on u svom umjet­nič­kom po­ku­ša­ju že­lio da ka­že, ili lju­bav­nom ili so­ci­jal­nom po­ku­ša­ju.
● Ko­li­ko su do­dir i ne­mir ukom­po­no­va­ni u san? Što čo­vjek če­šće sa­nja, do­dir ili ne­mir?
- I te ka­ko su i do­dir i ne­mir u snu. San je zvuč­na di­o­ba u ko­joj se vr­lo če­sto uljulj­ka­ju i že­lje i taj­ne. Sva­ko bu­đe­nje, ra­sta­nak sna od no­ći i ula­zak ja­ve u ju­tro je sa­mo slut­nja ne­kog ne­mi­ra, i da će ne­ki do­dir po­mi­ri­ti je­dan no­vi su­sret sa no­vim da­nom. A, kao što sam re­kao do­dir i ne­mir su jed­na­ko ja­ke si­le, kao do­bro i zlo. Kao i u fil­mu, ta­ko i u ži­vo­tu, ne­ko vam či­ni cio ži­vot ne­ko zlo, stva­ra vam ne­ki ne­mir, i u jed­nom tre­nu ka­da ne­mir do­đe do svo­je naj­ja­če, naj­vi­še tač­ke, jed­no­stav­no po­či­nje da pa­da, i kao i u fil­mu, u zad­nja tri mi­nu­ta po­bje­đu­je do­bro. Ali, u ta zad­nja tri mi­nu­ta do­bro po­bje­đu­je za či­ta­vu na­red­nu bu­duć­nost, za bu­duć­nost bu­duć­no­sti.
●Ali, ne­mir ne mo­ra nu­žno bi­ti loš, zao, on mo­že bi­ti do­bar, kre­a­ti­van…
- Na­rav­no. Jer to je i te­ma pro­mje­ne. Od jed­nog pa­met­nog čo­vje­ka ko­ji ži­vi na se­lu, u bli­zi­ni Bi­je­log Po­lja, čuo sam da ka­že – „da `oće do­ći ne­ka pro­mje­na”. Me­ne je in­te­re­so­va­lo za­što pro­mje­na, ako mo­že bi­ti i lo­ša. A on mi ka­že: „Do­bra je i lo­ša pro­mje­na, za­to što je pro­mje­na”. I tu u stva­ri iz­mje­ri­te, u od­no­su na pro­mje­nu, ka­kvi ste bi­li, tač­no se iz­mje­ri va­ša dis­tan­ca u od­no­su na ži­vot u od­no­su na nje­go­vu pro­šlost, i tač­no zna­te put pre­ma bu­duć­no­sti.
● Po­ve­zni­ca i Va­ših sli­ka i Va­še po­e­zi­je je osje­ćaj­nost ko­ju iz­no­si­te. Ni­je­ste se kao mno­gi sa­kri­li iza ne­kih in­te­lek­tu­a­li­za­ma, pro­fe­si­o­na­li­za­ma, i dru­gih „iza­ma”… Da li ste ne­ka­da po­mi­sli­li i da Vam ta­kav otvo­ren stav mo­že do­ni­je­ti i ne­što ne­ga­tiv­no?
- Kao stva­ra­lac, svo­jom po­e­zi­jom, sli­ka­ma, svo­jim emo­tiv­nim shva­ta­njem ži­vo­ta ne že­lim da moj dan poč­ne kao TV pro­gram sa smr­ska­nom kr­va­vom gla­vom ne­kog glum­ca ko­ji ubi­ja ne­kog ta­mo kr­vo­loč­no. Ja ne že­lim ta­kav ži­vot da ži­vim, ja ne že­lim da na svi­jet gle­dam ta­ko. Že­lim da moj svi­jet, ko­ji je u me­ni, dam ovom svi­je­tu, ne sa­mo kroz dje­la, ne­go da mo­jim raz­mi­šlja­njem pro­bu­dim (o)sje­ća­nja ono­ga ko že­li i ko mo­že da me pro­či­ta i da me shva­ti li­kov­no i kroz po­e­zi­ju. I iskre­no i čvr­sto i jav­no za­stu­pam, ja i da­lje vje­ru­jem, da sa­mo lju­bav po­sto­ji. Lju­bav vr­lo če­sto raz­gra­di sa­mu se­be, ali se na tom pu­tu i po­no­vo iz­gra­di i ta­ko na mi­li­o­ne ob­li­ka. Ona uvi­jek po­sto­ji i uvi­jek će bi­ti ži­va, jer mi svi zna­mo ka­ko da iz­ra­zi­mo lju­bav i pre­ma po­ro­di­ci i pre­ma oso­bi ko­ju vo­li­mo, bli­žnjem svom. Ako mo­ja umjet­nost us­pi­je bar dio to­ga da da ovom svi­je­tu i da se ka­že da je tu Mi­lu­tin pi­sao iskre­no i ve­li­čao lju­bav i svu nje­nu sna­gu, ko­ju je ima­la i ima­će, on­da sam ja naj­sreć­ni­ji čo­vjek u na svi­je­tu. I sa­da do­la­zi­mo do pi­ta­nja da li mo­ra sve ta­ko? Mo­ra. Jer, ima li išta ljep­še ne­go kad je čo­vjek ono što je­ste, i kad je od onog što je­ste. Da li su sreć­ni lju­di ko­ji se skri­va­ju iza ne­kih stva­ri? Oni su sa­mi svje­sni da ni­su sreć­ni, a ja sam ba­rem se­be is­po­ljio kroz emo­ci­ju, dao sam se­be kroz dar ko­ji mi je dao Bog, pa sam ne­što na­pi­sao, na­sli­kao, i uči­nio ne­što, po­mje­rio svoj žvot za je­dan pe­dalj vi­še. Ako da­nas na­sli­kam sli­ku, i ako ona ima i umjet­nič­ku, a ne sa­mo za­nat­sku vri­jed­nost, ja sam osta­vio ovoj ze­mlji ne­što zbog če­ga ću bi­ti vje­či­to, na­slo­vom i ko­lo­ri­tom, ve­zan za tu ri­ječ lju­bav, jer sam si­gur­no bio či­sta emo­ci­ja.Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ